Slađana Jelić: „Treba da nas bude baš briga za pozitivno mišljenje i izmišljene vrednosti“

Autorka knjige „Slatke priče“ otkriva nam sve tajne o vezi između hrane i psihologije, ali i rešava zablude. Ova knjiga će vam pomoći da upoznate sebe, ali i da spoznate šta je dobro za vas, a šta loše. Slađana Jelić je autorka koja svojom pojavom zrači i unosi radost gde god se pojavi, a na naša pitanja odgovarala je bez zadrške i otkrila nam koliko zapravo ne znamo da se pravilno odnosimo prema svom organizmu i hrani uopšte.



Kome je namenjena knjiga „Slatke priče“?

To je knjiga za sve koji hoće da saznaju način da se bude vitak, sit i zadovoljan i da tako izbegnu izgladnjujuće dijete, koje slede posle svake faze prejedanja. Mada je prva asocijacija na dijetu da je to žensko pitanje, ova knjiga je u istoj meri važna i za muškarce, iako su razlozi nešto drugačiji. Uz to, treba uzeti u obzir jedan ne tako poznat, ali pouzdan podatak koji kaže da žene takođe više čitaju knjige, osim što više isprobavaju razne dijete, boreći se često sa svojim željama i usled toga sa kilogramima. Muškarci se nasuprot tome više prepuštaju svojim željama kada je hrana u pitanju. Uz to, manje poznaju temu dobre ili takozvane „zdrave’“ hrane i manje razmišljaju o dijetama, iako u novije vreme ta moda držanja dijeta nije samo ženska disciplina i sve više zaokuplja i muškarce.

Zajedničko muškarcima i ženama je to što su i preterana briga o načinu ishrane i priličan nehaj u tom pogledu posledica hedonističke gladi, što znači želje za uživanjem u ukusnoj hrani, koja je sada u toj meri pojačana da ljudi mnogo češće jedu iz zadovoljstva, nego iz potrebe da utole fizičku glad. Da li je rešenje tog problema zaista u nekoj dijeti ili pre u sticanju boljeg znanja o hrani, glavni je tematski okvir knjige „Slatke priče’. Ova knjiga je poklon svima koji žele da poštede sebe raznih manipulacija u obliku napamet sastavljenih dijeta, koje, kao što je svima iz iskustva poznato, većinom ne uspevaju.

U knjizi se može naći odgovor i na to najvažnije pitanje koje glasi zašto odricanje od hrane nije pravi način za dugoročno očuvanje težine. Već dugo se upravo to zagovara kao glavni sistem kontrole apetita. Izbacite šećer, brašno, masti, a sve je više povika i na mleko, čak i voće. Međutim, nema potrebe za tim, jer ništa od toga nije toksično, samo treba naći meru i sve dobro uklopiti. Pravo znanje o hrani pomaže da se omiljena hrana „bezbolno“ uklopi u dnevni meni.

Kakva je veza između hrane i sreće?

Sada se sve više može staviti znak jednakosti između hrane i sreće, zahvaljujući tome što su ukusi hrane sve bolji. Upravo zato hrana mnogima danas zamenjuje sva ostala zadovoljstva. Tome pogoduje i to što je takva hrana jeftina i svuda dostupna, tako da je pogodna kao stalni izvor zadovoljstva.

Deo tajne je i u tome što neki sastojci kojima obiluje najukusnija hrana, i to pre svega šećer, masti i so, izazivaju pojačano lučenje različitih „hormona sreće“. Oni stvaraju osećaj zadovoljstva i podstiču želju da se ta hrana ponovo uzme, a ne neka manje ukusna, koliko god da je hvaljena. Tako mnoge vrste povrća nemaju mnogo šanse pored pomfrita. To su osnovni razlozi koji utiču da mnogi upadnu u zamku hedonističke gladi i češće jedu iz zadovoljstva nego iz potrebe. Takođe je važno istaći da na psihološkom planu ukusnija hrana ima jači nagradni efekat, koji je na biološkom nivou podržan upravo „hormonima sreće“. To je neodvojiva sprega. Međutim, pažljivo treba negovati ovu vezu između hrane i sreće, jer hrana ipak nije saveznik baš uvek.

Hrana je sada inače postala i jedna od najbržih prečica do sreće kada smo ophrvani stresom. Hrana inače zaista ima svojstva koja pogoduju samolečenju samim tim što aktivira „hormone sreće“, što umanjuje napetost, kao i podložnost stresu. To ponekad uopšte nije loš način odbrane od stresa i nadoknade energije, ali postaje problem kada se preinači u stalno prejedanje kao osnovni način upravljanja svojim osećanjima.

Šta znači glad za hranom?

To je upravo ta hedonistička glad, podstaknuta željom za uživanjem, a ne za nadoknadom kalorija. Sada je ta želja dostigla razmere velike žudnje i postala motiv za sebe. Mnogi ljudi pokazuju jaku žudnju za ukusnom hranom i stalno se prejedaju. Ta euforija ne prestaje. Naprotiv, stalno se uvećava, tako da broj gojaznih u svetu neprekidno raste. Zašto je to tako, kad organizmu ne treba toliko hrane? I čemu služi tako mnogo hrane? Savremena shvatanja kažu da su se izmenile psihološke potrebe ljudi, koji sve žele odmah i prema svojoj želji. Hedonistička filozofija je sada u zenitu od početka civilizacije, paralelno sa krizom autoriteta svuda u svetu. Tako su ljudi više okrenuti svojim nagonskim potrebama, a nagonske težnje je najteže kontrolisati. Bez nadogradnje i definisanja viših ciljeva, takve težnje brzo mogu da ovladaju ljudima.

Naveli ste podatak da u Americi ima 200.000 ljudi sa više od 200 kilograma. Kakva budućnost čeka Srbiju?

Najnoviji podaci kažu da se u Srbiji čak oko 500 ljudi godišnje leči od takve masivne gojaznosti, neki i metodom hirurškog smanjenja želuca. Nije optimističan ni podatak da i kod nas sada ima ljudi koji imaju više od 300 kg, tačnije najviše je zabeleženo 315 kg. Ovaj podatak zabrinjava najviše zbog toga što pokazuje da i kod nas ljudi u proseku postaju sve gojazniji i sve ih je više sa masivnom gojaznošću, koja nije pre svega estetski, već zdravstveni problem. Takođe nije ni rezultat poremećaja hormona, već prejedanja. Medicina je utvrdila da je hormonski poremećaj vezan za izmenjeno lučenje hormona sitosti leptina vrlo redak početni uzrok gojenja. Dakle, hedonsitička glad navodi ljude na prejedanje, a gojaznost je posledica tog prejedanja i prateće fizičke neaktivnosti.

Kako da pomognemo sebi i nađemo pravu meru?

Teško je danas naći pravu meru u ovako ukusnoj hrani. Uz to, ljudi su opravdano još više zbunjeni jer najpre čuju od nekoga da je šećer zabranjen, a takođe i mleko, meso, čak i hleb i voće, da je sve to štetno. S druge strane, spisak toga šta je dobro takođe je šarolik i ljudi ne znaju u šta da veruju. Onda isprobavaju razne mogućnosti, ali izgladnjivanje ili jednolična ishrana se ne može dugo izdržati. Naš organizam je drugačije podešen. Onda se ljudi vraćaju svojim ustaljenim navikama i prejedanju omiljenom brzom hranom i slatkišima.

Da li je to samo slabost volje da istrajemo dok tražimo pravu meru ili time diriguje naša biologija? I šta je istina, šta je stvarno zabranjeno, prema saznanjima medicine koja najbolje zna potrebe našeg organizma? Istina glasi da ništa nije zabranjeno, to je prva lekcija. Šećer, so, brašno i mast nisu četiri bela otrova. Sa čime god da se preteruje, čak i sa vodom, može da bude toksično i ne prija organizmu. „Slatke priče“ donose mnogo ovih informacija zasnovanih na naučnim saznanjima i objašnjavaju zašto svakog dana treba da unosimo i masti, i belančevine, i ugljene hidrate, tj. različite vrste šećera.

Tako, iako mnogi misle da je najvažnije da nađu snage da primene neki izgladnjujući program, greška je poći od toga da je sve u našim rukama. Zašto? Koliko god da smo mi superiorna, misleća bića, naš organizam je pre svega biološki sistem. Zamislimo gladnog genija. Neće moći da dođe do neke inovativne ideje dok ne bude sit! Dakle, nemamo izbora. Naš organizam neumoljivo traži sve što mu pripada. Ne radi samo na vodu! Potrebno mu je oko 40 različitih hranljivih materija svakog dana. One se ne mogu dobiti drugačije osim hranom.

Medicina koja, dakle, jedina ima pravo da kaže šta sve treba organizmu, takođe kaže da je najbolji mediteranski način ishrane, gde je jednom rečju sve uključeno. Sirevi i maslinovo ulje, meso, povrće, žitarice, čak i alkohola pića. Na Mediteranu su to pre svega razna vrlo ukusna vina. Ovo područje takođe je vrlo bogato ukusnim voćem, med i džemovi su deo tradicije, tako da je čitav ovaj koncept ishrane prošao viševekovni test vremena. Šta je poenta? Oni koji se tako hrane su najzdraviji i najdugovečniji. Interesantno je da se neke nove dijete u određenoj meri oslanjaju na ovaj obrazac ishrane, koji nije dijeta, mada može i tako da se primenjuje kada je potrebno, dok se ne ustali kao dugoročan način ishrane.

Dakle, nauci je sve odavno poznato, ljudi samo treba to da prihvate. Nema čarobne dijete, što svi znaju iz svog iskustva, a naučni podaci precizno kažu da čak 80% dijeta ne uspe, i ne može da uspe, jer se organizam uvek brani od gladi, ne razmatrajući snagu naše volje i većinom nas pobedi, dakle, u tih 80% situacija. Poenta je doći do pravih informacija i znati da ništa nije zabranjeno, samo treba znati koje količine su dozvoljene. Kada se to zna, jednostavno je postići i sitost, i očuvati zdravlje i biti zadovoljan. Knjiga „Slatke priče“ daje osnovna uputstva o tome, sa mnogo preciznih saveta, jer su bez pravih znanja, ljudi stalno izloženi raznim manipulacijama.

Šta nam govori kuhinjski horoskop?

Verovanje u horoskop nam uopšteno gledano govori da smo skloni nekritično da verujemo u sve što nam se kaže, samo ako se to podudara sa onim što želimo da čujemo. To je takođe primer verovanja u čuda, gde mi ne treba da uradimo ništa, već se sve na najbplji mogući način rešava samo od sebe. Takva verovanja su opravdana do adolescentskog uzrasta, ali posle tridesete godine su opasne šarene laže. Ako se još malo zaviri iza kulisa ovog samoobmanjivanja, doći ćemo do toga da je uzrok tome zapravo nespremnost za prihvatanje veće odgovornosti, i manjak volje da se aktivno i samostalno, što znači zrelo, rešavaju problemi, umesto što se to prepušta nekom propovedniku ko zna kakve dijete ili horoskopu, kojih ima nebrojeno.

Horoskop je dobar izvor optimizma i to nije mana. Svako ohrabrenje je dobrodošlo. Međutim, bilo koja napamet dijeta i napamet horoskopsko predskazanje sreće neće proći test realnosti i smanjiti kilažu.

Inače zaista postoji kuhinjski horoskop, sa znacima iz klasičnog horoskopa. Horoskop iz knjige je jedna šaljiva varijanta svega toga, ali nimalo lošija od bilo kog drugog horoskopa, delom i zato što se bazira na posebnom, stonom kalendaru. Ako ovo ne zvuči šaljivo, cilj ovog horoskopa, kao i većine ostalih je postignut. Od verovanja u horoskop, još je neverovatnije verovanje u razne stroge dijete, čiji nazivi pre svega nisu uverljivi. Dijeta za leto, dijeta za ovu godinu, kupus ili grejpfrut dijeta, i slično. Ali, možda to nekim čudom uspe, jer čuda se dešavaju!

Kako su izgledali hedonisti nekad, a kako sad?

Do početka industrijske proizvodnje hrane, ljudi su najviše bili zaokupljeni pitanjem da se snabdeju dovoljnim količinama hrane koliko je neophodno za opstanak. Do 20. veka izobilja i 21. veka sveopšteg komfora, neuhranjenost je bila glavni problem. Sada je to prejedanje. Nekada su gojazni bili izuzetak, dok se danas obaraju rekordi u težini. Da li to znači da su ljudi danas razmaženi po svakom pitanju i prevaspitani u velike hedoniste ili ta hedonistička sklonost samo nije mogla da se ispolji u uslovima oskudice? Podaci kažu da je ova druga teorija verovatnija, jer su ljudi od početka civilizacije pokazivali sklonost ka prejedanju ako bi uspevali da dođu do većih količina hrane. Taj princip je ostao isti gledano dalje kroz evoluciju. Velika dostupnost hrane je samo doprinela da se ta hedonistička sklonost mnogo više ispolji.

Bavite se naukom, napisali ste i knjigu i na jedan prihvatljiv i zabavan način približili nam veoma ozbiljnu temu. Koliko olako shvatamo pitanje hrane i uživanje u njoj?

Ljudi zaista olako shvataju pitanje hrane i misle da je sve dozvoljeno, i prejedanje, i izgladnjivanje, kad im šta odgovara. Još više zabrinjava to što veruju u sve što im se kaže, samo ako je poruka da za kratko vreme mogu da se istope sve masne naslage koje ih muče, iako se to nikad ne desi. Bez obzira, ljudi veruju u svaku sledeću novotariju i uopšte ne uspevaju da razluče da li to ima šanse da uspe i da li je uopšte dobro višak kilograma smanjivati na taj način.

Sada, zašto je to tako? Ljudi danas slede ideal savršene lepote i žele što više da nalikuju holivudskim zvezdama. Sledeći zahtev je postići što više uspeha i steći što više. Onaj ko uspe u tome, imaće vrlo lep osmeh koji pokazuje koliko je srećan. To da se bude srećan i da ništa drugo nije dozvoljeno, takođe je deo današnjeg sistema vrednosti. Taj sistem diktira model ponašanja koji ljudi slede zato što žele da budu prihvaćeni u društvu. Onda se prilagođavaju tome što se očekuje.

Teško je ne ogledati se u tom socijalnom ogledalu. Ako uspemo sve to da ispunimo, bićemo prihvaćeni, i obrnuto, ako ne uspemo, bićemo odbačeni. Međutim, da li su ovo zaista zahtevi po meri čoveka ili je to pre za nekog Supermena? Sve to lepo zvuči, ali koliko je realno i još važnije koliko je to zaista bitno? Ima li nešto važnije, kao što je mir, zdravlje, opuštenost?

Sa suprotnim shvatanjem tih pravih vrednosti svet je nedavno suočio Mark Manson, blogerska superzvezda iz Bostona. Lično sam se vrlo obradovala kada sam videla njegove stavove, jer su oni u skladu sa postavkama kognitivne psihologije. Manson je vrlo razumljivim rečnikom, korišćenjem žargona koji je često vrlo smeo, prijateljskim tonom ispričao sve to što kaže i ova vrlo ugledna grana naučne psihologije.

On kaže da treba da nas bude baš briga za pozitivno mišljenje i izmišljene vrednosti, koje nas više teraju da sanjamo, nego da aktivno rešavamo stvarno važne probleme, kao što je između ostalog i pitanje najbolje ishrane koja će nam doneti i sitost, i zdravlje, i zadovoljstvo. Tu na scenu stupaju i „Slatke priče“, koje pokazuju da ta formula postoji, samo ljudi više slušaju estradne zvezde, nego autoritete kao što su lekari i psiholozi.

Mnogo hvala Mansonu što je omogućio i nama psiholozima, kao i lekarima da konačno izađemo sa najboljim savetima i da ljudi budu spremni da ih čuju. Njegov blog prati dva miliona ljudi mesečno, a niko ih nije naterao na to. Knjiga ima višemilionski tiraž, a srećom se može naći i kod nas. Interesantno je da je u vrhu top liste otkad je izašla pre čitavih šest meseci, iako je u međuvremenu izašlo još nebrojeno knjiga. Ljudima je više dosta nemogućih misija. Oni pišu Mansonu ili čitaju njegovu knjigu, jer imaju potrebu da budu prihvaćeni iako nisu savršeni.

Zašto je bilo potrebno da nam Manson kaže: ej, ljudi, dosta više sa tim nebitnim stvarima tipa šta da radimo što danas nismo stigli da odgledamo neki beskrajno važan sportski meč“ ili već nešto što se očekuje? Trebalo je da nam Manson kaže, jer ljudi ne mogu samostalno da istupaju protiv univerzalno prihvaćenog sistema vrednosti, a da ne budu neshvaćeni. Međutim, sada kada je njihov stav podržan od strane mnogih drugih, ljudi su napravili odlučujući korak da im stvarno krene na bolje. Manson naglašava da i oni koji su uspešni nisu uspešni samo zato što su to želeli, već zato što su se mnogo angažovali oko toga, učili, saznavali, sazrevali.

Da li sve ovo znači da je dovoljno pročitati Mansona, a onda i „Slatke priče“ za rešenje problema ishrane i odmah postati srećan? Ne, nije dovoljno, ali je neophodno. Promena stavova i navika nije moguća odjednom. Sve to treba proučiti i razmisliti, a onda i primeniti. Drugim rečima, nema instant rešenja za sreću, ali ima pouzdanih načina da se sreća dostigne i održi, što važi i za pitanje uživanja u hrani. U jednoj rečenici, ni od čega se ne treba uzdržavati, ali je neophodno naći meru. I najvažnija poruka da to ne bi ostalo nedorečeno, slatkiši nisu zabranjeni!

Međutim, ljudima ove pouzdane informacije koje imaju gde da se saznaju ipak često promiču. Mnogi više gledaju zabavne, nego edukativne emisije Takođe sa mnogo više volje čitaju zabavne, nego edukativne knjige. Stiče se utisak da su naviknuti da traže gotova i jednostavna rešenja i da zaista ne žele da se naprežu ni oko čega. Međutim, to ne uspeva, jer takvih rešenja nema kada je reč o mnogim pitanjima sreće, tako i vezano za uživanje u hrani.

Sva ta ušuškanost se temelji na poznatom geslu „misli uvek samo pozitivno i osećaj se dobro i biće sve dobro“. To je teza koja se provlači već decenijama i kao što je Manson dobro primetio, takva nerealna filozofija je upropastila čitave generacije. Umesto težnje za ostvarenjem raznih nedostižnih snova, koji ne treba da budu uslov sreće, treba definisati šta je stvarno važno i voditi sadržajan život. Tako je sticanje znanja o hrani, kao i o biološkoj i psihološkoj podlozi gladi jedini pravi način da pitanje neke izgladnjujuće dijete koja iz bioloških razloga nema šanse da uspe, uopšte i ne dođe na dnevni red. Dijeta je takođe i na psihološkom planu vrlo problematičan koncept, jer su ljudi rođeni hedonisti. Hedonizam je osnovni psihološki motiv u ponašanju ljudi, koji nas navodi da uvek težimo postizanju zadovoljstva, a ne odricanju. Samo nam je potrebno dobro znanje, koje omogućava da se spreče manipulacije i sačuva zdravlje uz stalno, svakodnevno uživanje u hrani, što je imperativ naše hedonističke prirode.

Izvor: Balkanpost.info