Slađana Jelić – Kod utešiteljske hrane postoje bolji i gori izbori

Inspirisani Vašom lucidnom izjavom: „Poklonite svojim ćerkama na vreme nešto vrednije od zlata, a posebno od liposukcije, uputstvo za upotrebu slatkiša!“ želeli bismo da nam odgovorite na ova pitanja:

Da li su slatkiši zabranjene namirnice? Koji slatkiši su dozvoljeni a koji nisu?

Već dugo su slatkiši nešto što se zabranjuje. Međutim, ove zabrane niko ne sluša. A ko je pritom u pravu? Nasuprot različitim proizvoljnim mišljenjima, stav medicine je da slatkiši nisu zabranjeni, samo se treba držati nekih pravila. Jedno je pitanje količine. To znači da šećer sam po sebi nije štetan. Štetna je samo prekomerna upotreba šećera.

Sledeće što treba znati je da šećer može da bude ili prirodno sadržan, vezan, kao što je u prirodnim slatkišima voću i medu, ili dodat. Poenta je da se unos šećera naveden u prvoj tački ovog uputstva odnosi na šećer koji se dosipa. Vezani se u to ne računa, jer se sporije razgrađuje. Usled obilja korisnih sastojaka, med ima svojstva prirodnog antibiotika. Znamo da je med lekovit. Dakle, prirodni slatkiši su prošli ovaj test, samo je važno da to bude 200 do 400 grama voća dnevno, najbolje raspoređeno na dve užine. Med najviše 2-3 kašičice.

Kada je reč o kolačima, uputstvo je isto, proveriti sastojke. Najkorisniji su kolači sa mlekom, jajima i voćem, a čokolada je najbolja glazura. Kiflice sa džemom, ili čak i sa kremom ako nema loše masti su bolje od slatkih peciva koja se prže. Štrudla sa orasima, pita sa višnjama i drugim voćem odličan su izbor. Takvi slatkiši brže i zasite, tako da je verovatnije da će relativno manja količina biti dovoljna da zadovoljimo jednu sasvim drugačiju, nestrpljiviju glad od prirodne. To je hedonistička glad, koja proističe iz želje za uživanjem u dobrim ukusima, a povezana je sa našom hedonističkom prirodom. Dakle, slatkiši ne samo da nisu zabranjeni, već ima i vrlo korisni, i to ne samo za dobro raspoloženje. Mozak i crvena krvna zrnca su sasvim zavisni od šećera, tako da ukidanje ugljenih hidrata loše utiče na njih.

Sada i važna tačka ovog slatkog uputstva, koja se odnosi na čokoladu. Od svih slatkiša iz prodavnice, čokolada se najviše preporučuje. Mlečna čokolada je dobra ako ima 20-35% kakao delova i kakao buter, za razliku od šećernih tabli. Tamna čokolada sa više od 70% kakaoa je slatkiš koji preporučuju i lekari, na primer kod povišenog holesterola. Kada je reč o količini, to nije jedna kockica nedeljno, već 5, 6 svakog dana, tj. 20 do 30 grama, što je 100 do 150 kalorija. Poene za čokoladu donosi kakao, koji ima oko 300 korisnih hranljivih sastojaka. Dakle, posle voća, kvalitetna čokolada je najpoželjniji slatkiš.

Najbolje je da za slatkiše budu rezervisane dve užine, a ponešto može i za doručak.

Kako se izboriti sa nagonom konzumiranja „hrane za utehu“?
 
Ljudi su rođeni hedonisti i to je prvi problem. Uz to, sada su često pod stresom i skloni su da pribegavaju hrani kao sredstvu za utehu. Interesantno je da hrana koja se najviše bira kao ta utešiteljska hrana ili „hrana za osećanja“ većinom ima bar dva puta više kalorija od obične hrane. Uopšteno, koja god opterećujuća osećanja da su u pitanju, strah, tuga, bes, dosada, hrana punog ukusa i hrskava hrana je nešto što najviše prija. To je uvek i vrlo masna hrana. Zašto je pri stresu potrebna masnija hrana? Na fiziološkom nivou se pri stresu pokreće reakcija „bori se ili beži“ i ta energija je potrebna u te svrhe, a tome služi i povećan unos šećera. Tako su najmoćniji na ovom antistres meniju sladoled, posebno kada smo tužni, zatim čokolada, keks, čips i brza hrana, slana i slatka, ali samo najukusnija.

Inače i kod utešiteljske hrane postoje bolji i lošiji izbori. Tamna čokolada je najbolji izbor, jer donosi i biološke i psihološke koristi za organizam. A da li skrckati malo čipsa kad je neka panična situacija? Što da ne. Ako sve ostane na tome i ne pređe u stalno prejedanje kao način odbrane od stresa, sve je prihvatljivo. Međutim, uvek treba odabrati nešto što nije samo šećer i mast ili so i mast.

Da li treba davati deci slatkiše? Kada treba početi  i šta im treba davati? Treba li im davati voće?

Da bi dete od početka steklo što bolje slatke navike, treba navići decu na voće da bi nastavila da jedu voće i kada u nekom momentu neizbežno otkriju slatkiše, koje će više voleti. Voćne kašice, a potom i voćne salate, makar i sa medom, mogu da budu dobro rešenje.

Sokovi nisu zabranjeni, ali treba znati da celo voće i sok nisu isto. Fruktoza se oslobađa kada se voće iscedi, tako da šećer koji se ne broji kada se jede celo voće, u soku se broji. To je kao da je šećer dodat kašičicom. Zato, kad god je moguće, bolje je jesti celo voće, koje ima i mnogo vlakana korisnih za varenje.

Kada dođe vreme za prave slatkiše, najvažnije je odabrati one koji imaju dobar hranljivi sastav. Tako decu najpre treba navići na domaće voćne kolače, gde su osim voća osnovni sastojci mleko i jaja, ali nikada više od 4, i to samo iznimno. Takođe ih treba navići na pite i štrudle, s tim da se ne preteruje sa uljem. Repertoar treba da bude raznolik. U obzir dolaze i čokoladni kolači, samo da se ne preteruje sa kaloričnim sastojcima.

Da bi dete steklo bolje slatke navike. takođe je jako važno izbegavati nagrađivanje slatkišima, i uopšte hranom. Takođe, ako dete neće da jede, ne treba uvek pribegavati slatkoj hrani, jer ako je to često, može da nauči da manipuliše. Dete tokom vremena treba navići na to da ima neke redovne slatke obroke, što znači jednu ili dve slatke užine, a može da ima i sladak doručak. To su osnove dobrih slatkih navika.

Nemamo više vremena da kao porodica zajedno obedujemo preko nedelje. Kako onda da očuvamo lep ritual porodičnog deljenja obroka?

To je ritual koji na svaki način treba očuvati, jer je jako važan za to da deca steknu bazično osećanje sigurnosti, pripadnosti i zajedništva, kao i da učenjem po modelu usvoje obrasce ponašanja svojih roditelja i steknu dobre navike u ishrani. Roditelji su najvažniji uzori u ranom detinjstvu, tako da je u skladu sa tim i učenje po modelu jedan od najvažnijih oblika učenja u tom periodu.

Ako je izvodljivo da porodica ima samo zajednički nedeljni ručak, onda to treba da bude kod kuće. Obavezno treba naći vremena za to i ustaliti na primer nedeljni porodični ručak kao lep ritual. Porodični obrok nije samo bogata trpeza, već i opuštanje, lep, prisan razgovor. Lepa atmosfera je nešto što treba da bude glavno obeležje porodičnog obroka, a ne samo dobra trpeza.

Taj lep razgovor takođe je i dobra šansa za učenje dece o zdravom izboru i kombinovanju hrane, pre svega primerom, ali i pričanjem. Kroz poređenja različite hrane, deca se mogu naučiti i boljim izborima.