Skrivena strana kolekcionara knjiga i njihovih biblioteka

Biblioteka je, po najjednostavnijoj definiciji, prostor u kojem se skladišti određena zbirka knjiga kojoj sa tehničke strane nije potrebna posebno projektovana zgrada ili soba. U svojoj Book of Book Lists (Knjiga o spiskovima knjiga) koja je objavljena u Sjedinjenim Američkim Državama, autor Aleks Džonson nam navodi takve primere malenih biblioteka. Na primer: „velikih drvenih kovčega“ punih knjiga i časopisa koji su „prenošeni između svetionika širom Sjedinjenih Država“. Autor u svojoj knjizi spominje i biblioteku istraživača i kapetana Roberta Falkona Skota koju je poneo na putovanje brodom „Diskaveri“ 1901. godine, kada je brod krenuo put Antarktika. Kapetan je izradio i poseban katalog u kojem je poimenično popisao tomove raspoređene po brodskim kabinama. U daljem tekstu pisac navodi da je Napoleon prilikom kretanja u rat nosio sa sobom ne samo oružje već i svojevrsnu putujuću kolekciju francuskih klasika u kojoj su se nalazile i za Volterove drame u pet tomova i Monteskjeovo delo „Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti“.



Ali bez obzira na formu određene biblioteke, istražujući naslove koji se u njoj nalaze u mogućnosti smo da otkrijemo tajne srca i uma onoga ko ih je pažljivo birao – da se susretnemo sa njihovim brigama, pohlepom, trudom i opsesijama.

„Biblioteke“, piše istoričar Stjuart Kels, „predstavljaju mesta prepuna priča o ljudima“. Kelova nova knjiga The Library: A Catalogue of Wonders (Biblioteka: katalog čudesa) predstavlja istoriju pisanog sveta i prati nastanak i razvoj kolekcija knjiga sve do digitalnog doba. Raspravljajući o Aleksandrijskoj biblioteci, bibliotekama srednjovekovnih manastira, erotskih kolekcija, vatikanskih zatvorenih depoa, privatnih kolekcija, univerzitetskih biblioteka, zajedno sa bibliotekama pisaca, bibliotečkoj fauni i ostalim zanimljivostima, Kels postavlja pitanje „čemu i kome tačno su biblioteke namenjene“. Izneo je nekoliko mogućnosti u nameri da odgovori na pitanje koje je sam postavio naglašavajući da su „biblioteke pokušaj da se nametne red u hotičnom svetu“ kao i da „one predstavljaju mesta čovekovog iskupljenja“.

Jedna od institucija koju je lepo prikazao je Folgerova Šekspirova biblioteka u Vašingtonu i na njenom primeru uviđamo mnogo detalja o tome šta čini jednu biblioteku. Ova biblioteka konkretno može se posmatrati kao istraživačka biblioteka, potom umetničko delo po sebi, mauzolej ili sklonište od bombi. Henri Klej Folger, koji je bogatstvo stekao u poslovanju s naftom, počeo je 1889. godine da otkupljuje rane Šekspirove sveske sve dok nije sakupio jednu od svetski najvrednijih kolekcija pesnikovih dela. Ali kada su istraživači tražili dozvolu da prouče jedno od njegovih vrednih vlasništva, on im je odgovorio da je nemoguće utvrditi u kom trezoru banke ih je pohranio.

Pre no što je preminuo, Folger je izgradio odgovarajuću bibliotečku zgradu namenjenu smeštanju svoje kolekcije, a koja je pobrala sve pohvale iz sveta arhitekture. Urne Folgera i njegove žene Emili su pohranjene u zgradi ispod koje se nalazi mreža tunela koji su planirani da posluže i kao skrovište tokom Hladnog rata. Danas, ne samo da je omogućeno izučavati sveske koje je Folger prikupio, već ih i upoređivati. Biblioteka predstavlja kako spomenik samom Šekspiru tako i čoveku koji je s velikom strašću sakupljao njegove radove.

Iako je Keli želeo da nam prikaže biblioteke kao humana mesta, on nam takođe iznosi priče koje otkrivaju i njihovu kompromitujuću stranu. Njegovi bibliotekari mogu biti kradljivci, opsesivni skupljači svega i svačega ili nepristojni nadzornici. Čak i kada vole knjige, ne može im se verovati. U svojoj savršenoj formi, biblioteka čuva knjige, populariše, proslavlja i čini ih dostupnim širokoj grupi čitalaca. U svojoj istoriji, svaka pojedinačna biblioteka ne dostiže sve ciljeve odjednom. Autor navodi primere da se dešavalo da vredni stari rukopisi stoje u gomili na podu ili da su se stara blaga razmenjivala za nova izdanja. Pojedine biblioteke imaju kitnjaste prostore koje proslavljaju knjige ali ih u zbilji imaju vrlo malo na policama. Neke druge biblioteke i ljubitelji knjiga su, pak, izgradili sjajne kolekcije, ali ih revnosno čuvaju podalje od spoljnjeg sveta. U čemu je onda svrha biblioteke ako nema nikog da čita knjige u njoj?



U „Pakujem svoju biblioteku“ Alberto Manguel se suočava sa tim pitanjem. U svom domu u Francuskoj, Manuel je držao 35.000 knjiga u biblioteci kojoj je prilagodio kulu nekadašnjeg ambara iz 15. veka i ogradio je prelepom baštom. Iako on ističe da ima samo nekoliko knjiga koje bi ozbiljni bibliofil smatrao za vredne. Manguelova kolekcija je velika kao i najbolje privatne biblioteke koje se spominju u Kelijevoj knjizi. i u njoj se našla i jedna iluminirana Biblija, uputstvo španskih inkvizitora i retka prva izdanja. Iz određenih razloga koje je zadržao za sebe, Manguel je sa partnerom morao da napusti Francusku i knjige su spakovane u kutije. Od tada on jadikuje nad njenom dekonstrukcijom.

Manuelova knjiga predstavlja ličnu istoriju kroz koju autor, koji je ujedno i u ulozi kustosa, pažljivo vodi čitaoca. Poput Kelija i on sam iznosi razne digresije jer, kako navodi, kada se nalazi u biblioteci on postane „rastrojen pitanjima koja nisu svojstvena njenoj osnovnoj nameni“. I u tome je draž biblioteke – ona „uređuje radosni metež sveta“. Manuelov svet odiše otmenošću; čak i kad napominje da njegova biblioteka nije toliko impozantna on spominje „primerak Kiplingove knjige 'Stalki i družina' koju je Borhes čitao tokom svog puberteta u Švajcarskoj i koju mi je lično on poklonio kada sam kretao za Evropu 1969 godine“. Da, on govorio o Horheu Luisu Borhesu, koga je sreo kao mladić. „Obično sam se susretao s njim posle škole i pratio ga do njegovog stana gde sam mu čitao priče Kiplinga, Henrija Džejmsa i Stivensona“, piše Manguel. On je najzad preuzeo Borhesov nekadašnji posao direktora Nacionalne biblioteke Argentine u Buenos Airesu.

Naslov Manguelove knjige potiče od eseja Voltera Benjamina „Raspakujem svoju biblioteku: beseda o kolekcionarstvu“ koju je napisao u haotičnom životnom trenutku pošto se razišao od svoje supruge i prvi put je, približivši se četrdesetoj godini života, živeo sam. Benjaminove knjige su stajale spakovane čitave dve godine. I kada je počeo sa raspakivanjem, zapuhnula ga je „plima uspomena“ koja ga je podsećala na određene trenutke iz prošlosti. Za Manguela biblioteka ima sličnu svrhu „Često osećam da moja biblioteka tumači ko sam bio nekada“, napisao je.

Po Benjaminu, prava biblioteka je uvek „nedokučiva i istovremeno jedinstvena sama po sebi“. Borhes u svojoj čuvenoj priči „Aleksandrijska biblioteka“ zamišlja biblioteku koja bi sadržala svaku moguću knjigu i koju narator naziva jednostavnom rečju „univerzum“. Našavši se u unutrašnjosti beskrajnih soba ispunjenih knjigama, bibliotekar postavlja pitanje o prirodi znanja i postojanja, a pošto je Biblioteka beskonačna ona predstavlja i mesto mogućnosti. Pa ipak, iako u njoj postoji red, nemoguće je da je jedna osoba u potpunosti spozna.

Slično tome, svaka dobra biblioteka prevazilazi životno iskustvo njenog vlasnika. Manguelova knjiga je o smrtnosti. On stari, i njegova biblioteka možda nikada neće biti raspakovana. Ukoliko je kolekcija u kutiji, nemoguće je imati odnos sa knjigama. Ali zamišljena biblioteka ima sopstveni život. Manguel citira svog profesora latinskog jezika kada piše: „Moramo biti zahvalni što ne znamo koje velike knjige su nestale u dimu Aleksandrijske biblioteke, jer da znamo šta se u njoj nalazilo to bi za nas bilo neutešno“. Sećanje na biblioteku može biti podjednako moćno kao i opipljiva stvar. Kao što i sam autor navodi – zamišljanje istinski nesaznajne dubine bibliotečkih tajni je ključ njihove privlačnosti.

Autor: Sara Laskou
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Aleksandra Mišić
Foto: Unsplash