Skandal veka

Nekoliko godina pre nego što će Garsija Markes umreti, u njegovoj rodnoj Arakataki u Kolumbiji, raspisan je referendum da se naziv grada preimenuje u Makondo, magični zavičaj porodice Buendija iz njegovog slavnog dela Sto godina samoće. Predlog za promenu imena nije prošao, ali čuvena rečenica koja otvara ovaj roman, nebrojeno puta citirana i parafrazirana, ostaje jedan od najupečatljivijih početaka knjige u istoriji književnosti: „Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led“. Dar za pripovedanje sa kojim je nesumnjivo rođen Garsija Markes je brusio tako što ga je obilato koristio u najrazličitijim formama. Ovaj iskonski pripovedač, kom je baka prenela ljubav prema usmenom predanju i potrebu da ispriča priču, ostaće upamćen kao jedan od najvećih i najvoljenijih pisaca našeg doba. Skandal veka daje uvid u evoluciju autora i podseća zašto volimo Gaba.



Skandal veka predstavlja izbor od pedeset tekstova objavljenih u novinama i časopisima između 1950. i 1987. godine. „Ne želim da me pamte po Sto godina samoće, ni po Nobelovoj nagradi, već po novinama“, govorio je Gabo. Naslov izbora preuzet je od opsežne reportaže koja čini centralni deo antologije, poslate iz Rima i objavljene u septembru 1955. u trinaest nastavaka u El Espektadoru iz Bogote. U izboru nailazimo na novinske beleške, kolumne, komentare, hronike, kao i na književne tekstove. Neke od anegdota o savremenicima Garsije Markesa – velikim imenima svetske književnosti i političkog miljea – integralni su deo Skandala veka, poput one kada je, kao manje-više anonimni dvadesetosmogodišnjak u Parizu, ugledao Hemingveja na ulici:

U deliću sekunde – kako mi se uvek dešavalo – našao sam se raspolućen između svoja dva suparnička zanimanja. Nisam znao da li da ga intervjuišem za štampu ili samo da pređem ulicu i izrazim mu svoje bezrezervno divljenje. U oba slučaja, međutim, postojala je jedna velika nezgoda: tada sam govorio isti rudimentarni engleski koji sam i dalje nastavio da govorim, a nisam bio mnogo uveren u njegov toreadorski španski. Tako da nisam učinio nijednu od te dve stvari koje su mogle da pokvare trenutak, nego sam sastavio šake oko usta kao Tarzan u džungli, i povikao s druge strane pločnika: „Maestrooo“. Ernest Hemingvej je shvatio da u gomili studenata nema drugog maestra, okrenuo se podigavši ruku i na kastiljanskom povikao donekle dečačkim glasom: „Zbogom, prijatelju“. Tada sam ga jedini put video.

Zanimljivo je sa ove vremenske distance čitati neke od tekstova koje je napisao pre više od pola veka, koji ne samo da odišu svežinom duha nego su i relevantni za trenutak u kom živimo. Članak iz El Paisa na temu Nobelove nagrade, napisan pre nego što će i sam postati laureat najprestižnijeg priznanja u domenu književnosti, postavlja pitanja o švedskoj akademiji koja nas iznova intrigiraju svake godine uoči dodele nagrade:

Kako postupaju, kako se dogovaraju, kakvi su stvarni kompromisi koji određuju naimenovanja, to je jedna od najbolje čuvanih tajni našeg vremena. Njihov kriterijum je nepredvidiv, protivrečan, otporan čak i na predskazivanja, a odluke su im tajne, zajedničke i neopozive. Da nisu tako ozbiljni, moglo bi se pomišljati da ih podstiče obešenjačka želja da se podsmehnu svakom proricanju. Niko toliko ne liči na smrt kao oni…Ne sećam se nijedne tačne prognoze. Dobitnici izgleda uglavnom budu prvi iznenađeni. Kad je irski dramaturg Semjuel Beket telefonom obavešten o nagradi 1969, uzviknuo je preneraženo: „Gospode Bože, strašno!“ Pablo Neruda je 1971. tri dana pre nego što je vest objavljena za nju saznao putem poverljive poruke iz Švedske akademije. Naredne noći je grupu prijatelja pozvao na večeru u Parizu, gde se tada nalazio kao čileanski ambasador, i niko od nas nije znao razlog slavlja sve dok popodnevne novine nisu objavile Utvara Nobelove nagrade 249 vest. „Nikad ni u šta ne verujem dok ne vidim napismeno“, objasnio nam je Neruda uz svoj nepobedivi smeh.

Pored politički angažovanih tekstova po kojima je kao novinar bio poznat, Garsija Markes se često osvrtao i na značajna društvena pitanja ili pojave koje su intrigirale širu javnost, a sjajan primer je tekst u kom piše o novim trendovima u najstarijem zanatu na svetu:

Ova vest je samo obelodanila ono što je u Evropi već dobro poznato: ulična prostitucija u velikim gradovima sada je muško zanimanje, a najpoželjniji među njima, najskuplji i najbolje odeveni jesu mladi Latinoamerikanci preobučeni u žene. Prema podacima iz štampe, od dvesta uličnih transvestita, koliko ih je u Francuskoj, bar polovina je stigla iz Brazila. U Španiji, Engleskoj, Švajcarskoj ili Saveznoj Nemačkoj, gde je posao izgleda još unosniji, broj im je daleko veći, a nacionalnosti su raznovrsnije. Pojava ima drukčije nijanse u različitim zemljama, ali u svakoj od njih predstavlja korenitu promenu u najstarijem i najkonzervativnijem zanatu na svetu.

U Skandalu veka pred nama je Garsija Markes kakav bi nesumnjivo bio da smo ga kojim slučajem sreli u kafani, neopterećen formom i skrivenim značenjima, hroničar lepote, sposoban da rečima obgrli svako čudo prirode koje mu se ukaže. Nepretenciozni majstor pisane reči, dobroćudnog pogleda i brka koji se uvek smeši.

Mora da sam vrlo naivan čitalac jer nikad nisam mislio da romanopisci hoće da kažu više nego što kažu. Kad Franc Kafka kaže da se Gregor Samsa jednog jutra probudio pretvoren u džinovskog insekta, mislim da to nije simbol ničega, a jedino me je oduvek kopkalo koja je to vrsta životinje mogla da bude. Mislim da je zapravo postojalo vreme kad su ćilimi leteli i kad je bilo duhova zatvorenih u bocama. Mislim da je Valamov magarac progovorio – kako kaže Biblija − a jedino je šteta što njegov glas nije snimljen, i verujem da je Jošua srušio zidine Jerihona snagom svojih truba, samo je šteta što niko nije zapisao njegovu razornu muziku. Mislim, najzad, da je Servantesov Stakleni licencijat zaista bio od stakla, kao što je u svom ludilu verovao i stvarno verujem u veselu istinu da je Gargantua bujično mokrio na pariske katedrale.

Još i više: mislim da se druga slična čuda i dalje dešavaju, a ako ih ne vidimo, to je mahom zato što nas u tome sprečava mračnjački racionalizam koji su nam utuvili loši profesori književnosti.

Autor teksta: Ivana Veselinović