Preko istorijskog konteksta i misterioznih relikvija, Vanja Bulić u svojim romanima zapravo razotkriva lice i naličje današnjeg društva, pa je tako učinio i u „Teodorinom prstenu“, istakavši u prvi plan svet visoke mode, gde fizička lepota ne mora značiti i ljudsku dobrotu, tim pre što se neke naizgled bezazlene nesuglasice ponekad mogu završiti i krvavim obračunima.
Sačinjen od kontroverznih pitanja i uzbudljivog zapleta, Bulićev roman „Teodorin prsten“ privukao je pažnju publike čim je objavljen i uspeo je da tu pažnju zadrži duže vreme, za šta su najbolji dokaz nova izdanja koja su se u međuvremenu pojavila, a što je krunisano jednim posebnim izdanjem, sa dodatkom u vidu osvrta na istorijske činjenice koje su iskorišćene za stvaranje detektivske priče u romanu.
Iako se i u ovom romanu istraživanjem o jednoj dragocenosti pomno bavi novinar Novak Ivanović, ipak se „Teodorin prsten“ razlikuje od ostalih Bulićevih romana u kojima je pomenuti novinar glavni junak, jer dok su prethodni romani uglavnom prožeti avanturističkim putovanjima po usamljenim manastirima i manje-više nepoznatim predelima, dotle se radnja u „Teodorinom prstenu“ najvećim delom odigrava na jednom mestu, i to na mestu samog zločina, dok su svi likovi podjednako važni, tako da više ni Novak Ivanović nije glavni junak u pravom smislu tog pojma.
Tu su, razume se, i nezaobilazni likovi koji su čitaocima takođe poznati iz ranijih Bulićevih romana, poput simpatične novinarke s karakterističnim nadimkom „Muška“ i inspektora Perića, koji mimo svoje volje redovno dobije slučaj na kome Ivanović već uveliko radi na svoju ruku, a vidno mesto dobila je i Novakova žena Suzana, koja će sama prepoznati da se iza ubistva skriva još jedna misterija, koju drugi nisu ni primetili, jer su bili zaokupljeni sukobima među kreatorima i manekenima.
Pošto se „Teodorin prsten“, pored policijske istrage o ubistvu i istraživanja sudbine jednog prstena od istorijskog značaja, bavi i mračnim tajnama koje krije naizgled sjajni svet visoke mode, Vanja Bulić je u dodatku dao i kratak pregled najviših dometa srpske modne industrije sredinom dvadesetog veka, kada su se i Istok i Zapad osvajali tradicijom koja je dotada bila potiskivana čak i na samom svom izvorištu.
Mnogo je, međutim, značajnije to što se u dodatku ukazuje na još jedno potiskivanje, štaviše i svesno brisanje tradicije, koje se dešava bukvalno danas, pred našim očima, s jasnom tendencijom da se srpsko srednjovekovno nasleđe definitivno otuđi i korak po korak prenese u sasvim drugačiji svet, kulturu i istoriju, što se možda i ne bi desilo kad bi nam bila poznatija činjenica da je srednjovekovno Novo Brdo imalo više stanovnika od tadašnjeg Londona, te da se ubrajalo u najznačajnije rudarske centre na nivou cele Evrope.
Ističući prsten srpske kraljice Teodore kao centralni motiv romana, Vanja Bulić pokazuje da srpska istorija i kultura ne oskudevaju u relikvijama za koje bi se otimale i neke nacije koje sebe smatraju mnogo značajnijim, a pritom je pisac darovao čitaocima i dragocene istorijske podatke koji uglavnom nisu poznati široj publici, pošto bi malo ko mogao odmah reći da je Teodora iz naslova romana zapravo žena Stefana Dečanskog i majka cara Dušana.
Još jednom se osvrnuvši na skrajnute činjenice iz srpske povesti, pisac kao da se prvenstveno obraća onima koji „hvale Luvr i Ermitaž, a nikad nisu kročili u Narodni muzej u Beogradu“.
No, ponekad se turisti najbolje regrutuju upravo putem ovakvih knjiga, a nakon čitanja „Teodorinog prstena“ sigurno će svako poželeti da i lično vidi ovu dragocenost.
Autor: Dušan Milijić