Siniša Soćanin: Orvel je bio naivan

Prošle godine, u izdanju beogradske Lagune, pojavio se roman neobičnog naslova, „Ubisvet“, koji se odmah našao u širem izboru (među tridesetak, od oko 200 pristiglih) za prestižnu NIN-ovu nagradu. Autor, Siniša Soćanin (Sremska Mitrovica, 1972), koji je iza sebe imao tek dve knjige, „Tri reda zuba“ (2002) i „Bandoglavić Strahinja“ (2018), prvi put se oglasio jednim „romanom za odrasle“ i to kriminalističkog, detektivskog žanra. Kritike ovog romana su bile veoma povoljne, a promocija u mitrovačkom „Bukbaru“, i pored preteće epidemije korone, okupila je veliki broj Sinišinih prijatelja i sugrađana.



Bilo je zanimljivo razgovarati s autorom „Ubisveta“, tim pre što je on u našem gradu, potom i u Beogradu gde je studirao psihologiju, pa i u Zemunu gde sada živi, zapamćen po nekim drugim stvarima. Ta interesovanja su, pre svega, bila vezana za pozorište.

Tvoji mladalački talenti su zaista bili raznovrsni – od crtanja i interesovanja za scenografiju sve do opšte privrženosti pozorištu, posebno glumi i prenošenju dramskih veština na najmlađe. Kada i kako je, konačno, došlo do ostvarenja „ljubavi za pisanjem“ koju, to sam kažeš, u početku nisi ozbiljno shvatao?

Pisanje je zaista bilo prisutno oduvek. Mislim da sam bio treći razred osnovne škole kada sam zbog ilustracije na korici iz biblioteke uzeo i pročitao roman „Čovek-amfibija“ Aleksandra Beljajeva. Ta knjiga me je opčinila, iako mnogo toga u njoj nisam razumeo. Nekako tih godina, moj stariji brat je počeo da skuplja zaista kvalitetan časopis za naučnu fantastiku „Sirijus“. Bio sam fasciniran tim pričama, iako sam takođe malo šta razumeo. Imena tih autora su me zvala u biblioteku, da tamo potražim još. Odjednom, kad bih u školi dobio zadatak da nešto napišem na slobodnu temu, osećao bih neko prijatno uzbuđenje, da je to neka prilika. Tako je počelo, pisanjem naučno-fantastičnih priča. Na tome imam da zahvalim bratu – u kući su uvek bile dobre knjige i pričalo se o misterijama. A to „nisam ozbiljno shvatao“, to je najviše zbog drugih talenata, koji su nekako vidljiviji. Na fudbalu ispred zgrade, neko od drugara će još i reći: „Siniša zna da crta“, ali niko nikada ne bi izgovorio: „Siniša zna da piše“. Nije drukčije ni u mladosti, tokom gluvarenja po naselju ili u izlascima. Mogao sam devojkama nuditi da ih nacrtam, ali ne i da ih napišem. Dobre ocene iz sastava, to je dovoljno.

Od početn(ičk)e zbirke „Tri reda zuba“ do poslednjeg romana „Ubisvet“ prošlo je sedamnaest godina. Kojim putem je teklo tvoje spisateljsko sazrevanje, razvoj od uglavnom kratkih, intimističkih priča do duboko angažovanog, rekao bih samo po formi kriminalističkog štiva?

Prvo da se razumemo, sedamnaest godina je ništa i u nekim dosadnijim državama, a kod nas, to prođe za tren. Ja zaista nemam osećaj da je toliko prošlo. A moje sazrevanje kao pisca, i meni je dobrim delom misterija. Kratke priče su zgodne za eksperimentisanje, koketiranje s izrazom i rečenicom – flert jezika i misli. Kao rezultat tog flerta, zbirka „Tri reda zuba“ je objavljena na konkursu edicije Prva knjiga Matice srpske. Bilo je to veliko ohrabrenje i odmah sam počeo da pišem duže forme. U međuvremenu, moje priče su objavljivane u časopisima, zvali su me na festivale, počeo da se osećam kao pisac, ali sada je trebalo pronaći izdavača. Za mladog i nepoznatog autora, tu nastaje problem, čak i u dosadnijim državama. Ko je spreman da uloži vreme i novac u bilo šta bez ikakvih garancija? Talenat i kvalitet su subjektivna stvar. Negde na sredini tog dugog perioda, dobio sam ugovor u Stubovima kulture za rukopis romana (ne radi se o „Ubisvetu“), ali oni su iste godine bankrotirali. Mnogo godina sam izgubio tražeći pravi način da objavim. Naizgled velika razlika između prvih priča i ovog romana je posledica tih, u autorskom smislu „nevidljivih“ godina. One su pune neobjavljenog materijala i u njemu se sazrevanje verovatno vidi, ali niko ga nije čitao osim najbližih. Te godine su između sebe uglavnom podelili porodica i posao, dakle dešavao se život, i sve je to imalo svoj uticaj i na pisanje, u ono malo vremena koliko sam imao.



Ovaj roman, sjajno konstruisan i napisan, govori o „odnosu zločina i kazne, pravednika i grešnika, saosećanja i beznađa“... U osnovi klasična krimi priča, „Ubisvet“ je, ipak, i pre svega, snažna literarna kritika onog „modernog“ i orvelovskog što nam se poslednjih decenija događa?!

Lepo rečeno, mada sam ja bliži Haksliju nego Orvelu, za kog mislim da je bio naivan. Toga smo svedoci danas. Da se razumemo, govorimo o čovečanstvu, ne samo o našoj zemlji. Manjina je ta koja oseća da smo ovce i odbija da pristane na tor. Većina bleji i gura se za bolje mesto oko sena, a tor nikada nije bio zabavniji – ograda je kompletno prekrivena veselim sasdržajima.

Konačno, šta Sinišu Soćanina vezuje za Sremsku Mitrovicu, grad rođenja i školovanja, prvih pozorišnih i spisateljskih iskustava? Kako si doživeo promociju romana u svom gradu, među svojim sugrađanima?

Malo je reći da me nešto vezuje za Sremsku Mitrovicu. Lakše bi bilo reći šta me vezuje za Zemun, gde sam sada. Mitrovica je moj grad i verujem da se to videlo i na promociji. Bilo je to u ono vreme privremenog „popuštanja“ epidemioloških mera i dosta ljudi je došlo, mada smo se zaista uglavnom svi ponašali odgovorno. Još kad se uzme u obzir da su sa mnom u promociji učestvovali i moji dragi prijatelji Dragan Jovičić-Jović, koji je jedan od najodgovornijih za moj umetnički senzibilitet, i Srđan Alatić, s kojim sam toliko nastupao da mislim da više ne moramo ni da se pripremamo, onda dobijamo opuštenost i spontanost kakvu ne mogu da ponovim u nekom drugom gradu, što je i normalno.

Ko je, zapravo Siniša Soćanin i šta od njega možemo ubuduće očekivati?

Najteže pitanje. Sve dok postoji „ubuduće“, ne usuđujem se da na njega odgovaram. Biće još romana, to je veoma verovatno. Možda oni daju neke nove odgovore.

Autor: Dušan Poznanović
Izvor: Sremske novine