Siniša Soćanin: Ljudske borbe, laži i lepote bolje se vide u manjim sredinama

Siniša Soćanin piše za decu i odrasle, prozu i dramske forme. Prva knjiga, zbirka priča „Tri reda zuba“, objavljena mu je u ediciji Prva knjiga Matice srpske (2002) i od tada redovno objavljuje u književnim magazinima. Objavio je romane „Bandoglavić Strahinja“ (roman za decu, 2018), „Ubisvet“ (2019) i „Mapa oproštaja“ (2022).



Rođeni ste i odrasli u Sremskoj Mitrovici. Vaš poslednji roman „Mapa oproštaja“ prati doživljaje Dimitrija, mladića koji se vraća u svoj rodni grad Mitrograd nakon završenih studija. Da li je Mitrograd Sremska Mitrovica? Kakve Vas uspomene vežu za Mitrovicu?

Mitrograd i jeste i nije Sremska Mitrovica. Jeste, zato što sam zamišljao njene ulice i trgove dok sam pisao roman, a imao sam je na umu i kad sam oslikavao opšti mentalitet ljudi, sporedne likove i atmosferu. U isto vreme, Mitrograd nije Mitrovica, zato što su likovi, događaji i istorija grada u romanu gotovo potpuno izmišljeni. Osim toga, slična plejada karaktera može se sresti u svim malim mestima širom sveta, kao i slične ili srodne priče. Na kraju, roman nije o Mitrogradu, nego o ljudima i stvarima koje se, verujem, dešavaju svuda. Te ljudske borbe, pohlepe, laži i lepote se u manjim sredinama samo bolje vide, jasnije ocrtavaju. Inače, Mitrovica nije samo moj rodni grad, za koji me vežu neke uspomene. Tu su se desile sve glavne stvari zbog kojih sam to što jesam. Dovoljno često dolazim – da se i dalje dešavaju.

Knjiga „Mapa oproštaja“ predstavljena je u nekoliko gradova u Srbiji, u Beogradu, Novom Sadu, Novom Pazaru, Nišu, pa i u Vašem rodnom gradu. Kakve utiske nosite sa promocije u Sremskoj Mitrovici?

Bio sam kod kuće, među prijateljima, i to se osetilo u tonu i širini razgovora. Verujem da su takav doživljaj imali i gledaoci koje ne poznajem. Čini mi se da smo mogli da ćaskamo do kasno u noć.

Stil Vam je živopisan i humorističan, a likovi su zanimljivi i autentični. „Mapa oproštaja“ je originalan i maštovit roman, u kojem kombinujete elemente drame, komedije i magijskog realizma. Ukratko ga preporučite publici za čitanje.

„Mapa oproštaja“ je jedna od onih knjiga za koje je teško u nekoliko reči reći o čemu se radi. Prosto, svašta se tu dešava. A opet, nije teška za čitanje, naprotiv. Od čitalaca dobijam komentare da je urnebesna, „luda vožnja“, da je osećaj pozitivan, iako se bavi ozbiljnim stvarima. Niz neobičnih događaja dovode Dimitrija, pomalo uobraženog mladića, do nekih novih istina o njegovoj porodici, gradu i njemu samom. Dimitrijev prijatelj vajar ima sumnjiva posla s lokalnim vlastima, što se pretvara u satiričnu priču o odnosu umetnosti i vlasti. Deluje kao da je grad posednut duhovima, pa je tu i misteriozna devojka koja Dimitrija uvlači u seanse i ko zna šta još. I sve je povezano. Roman se odmotava i menja do zadnje rečenice.

Sva tri Vaša romana objavljena su u izdanju Lagune. U prethodnom romanu „Ubisvet“, koji je recimo kriminalistički triler, pričate o empatiji i o tome kako konzumerizam uništava ljudskost u savremenom svetu.

Upravo tako, mada ništa od toga nije tako rečeno u romanu. Ideja mi je bila da napišem uzbudljivu priču s čudnim ubistvima, parom inspektora, opasnim glavnim zlikovcem, istragom i obrtima, a da moralna i sociopsihološka pitanja koja pokrećem budu utkana u radnju, a ne autorska naklapanja.

„Mapa oproštaja“ je bila u širem izboru za Ninovu, a potom i u užem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“. Svi Vaši romani bili su u izborima za nagrade.

„Ubisvet“ je bio u finalu za nagradu „Stevan Sremac“, „Mapa“ je bila u tom užem izboru, a „Bandoglavić Strahinja“, roman za tinejdžere, u finalima za skoro sve značajne nagrade za knjigu za decu. Prija mi to što kritika dobro prihvata to što pišem, ne znam šta drugo da kažem.

„Bandoglavić Strahinja“ je veoma mnogo čitan i danas…

Tajna tog romana, čini mi se, jeste u tome što se bavi stvarnim pitanjima koja sebi tinejdžeri postavljaju, kada gledaju svet svojih roditelja. Takođe, i „Bandoglavić“ je uzbudljiva priča, sa misterijom i elementima krimi romana, ali smeštena u školu. Pritom se jednako obraća i deci i njihovim roditeljima.

Vi ste u ranoj mladosti glumili u mitrovačkom teatru, studirali ste psihologiju. Koliko je sve to pomoglo u pisanju? Pišete i dramske komade, Vaš ekološki komad za decu „Gospodari metle“ bila je najgledanija predstava za decu pozorišta „Dobrica Milutinović“ u našem gradu. Komad za decu „Petrarka“ bio je na repertoaru istog pozorišta nekoliko godina, počev od 2017.

Moj autorski senzibilitet je velikim delom oblikovan u pozorištu, gde sam proveo dobar deo mladosti. Možda zato kritičari hvale dijaloge koje pišem. Sve što sam napisao moglo je biti i drama. Sve je pomoglo. Pozorište „Dobrica Milutinović“ je moja kuća, kao što je Mitrovica moj grad. Ključan uticaj na mene kao pisca imao je zajednički rad na konkretnim stvarima s konkretnim ljudima, život i iskreno bavljenje umetnošću s pametnim, poštenim i vrednim stvaraocima, a ključne stvari su se desile u to vreme, u tom pozorištu.



Imate li uzore?

Upravo sam ih pomenuo. Ostali, kao što su Šekspir, Beket i Markes, ima ih mnogo, mogli su da pretpostave da će u Sremskoj Mitrovici uticati na tako nekog kao što sam ja.

Šta ste čitali dok ste kao dečak živeli u Mitrovici? Šta sad volite da čitate?

Počelo je od naučne fantastike. Nastavilo se fantastikom. Onda sam slučajno, na dečjem odeljenju, uzeo knjige za odrasle Antoana de Sent Egziperija. Mislim da su su tamo bile greškom, zbog „Malog princa“. Bio sam opčinjen, iako ništa nisam razumeo. Danas čitam sve što mi padne šaka, s tim da sam lak na odustajanju – ako mi se čini da je priča lažna, da je nasilno prežvakavanje tema koje bi možda mogle biti aktuelne ili bez dodira sa životom ili stvarne emocije.

Kako ste počeli da pišete? Šta Vas podstiče?

Bio sam uzrasta Strahinje iz mog tinejdžerskog romana, dakle negde oko šestog razreda. Pročitao bih nešto, svakako je to bio SF, knjigu ili priču iz magazina Sirijus, pa seo da i sam pišem o putovanju kroz vreme, avanturama u svemiru i slično. To je trenutak kada sam zaista shvatio da se rečima mogu stvarati novi ljudi i svetovi i da me to privlači. U retkim prilikama kada smo na časovima srpskog imali slobodnu temu za sastav, koristio bih priliku da pišem nešto od toga. Nastavnica mi je bez komentara davala dobre ocene, a ponekad me i prozivala da čitam pred svima. To su bile moje prve, i za sada jedine književne nagrade. Dok sam čitao Šerloka Holmsa, pisao sam krimi misterije. Kasnije, kroz naučnu fantastiku, susreo sam Kurta Vonegata, koji je sve samo ne žanrovski pisac. Polako sam otkrivao i druge majstore. Ništa ne inspiriše kao majstori. S druge strane, gledam ljude oko sebe i svuda vidim priče. Svuda oko nas su važne misterije, uzbuđenja u kojima se kriju otkrića, prilike za nove nivoe razumevanja sveta. Bez obzira na to da li je to avantura u svemiru, putovanje kroz vreme ili složena drama o ličnim istinama i urnebesnim i surovim vilajetima malog grada kao što je Mitrograd, uvek se radi o razumevanju sveta. Kad to uhvati, prosto moram da pišem. Nemam tu više šta da pokrećem.

Kako biste podstakli mlade danas da čitaju, imate li savet za njih?

Deci treba čitati knjige dok još ne umeju sama. Ne zbog knjiga, nego zbog tog zajedničkog iskustva, posvećenosti i razgovora. Kod mladih podsticanje slabo pomaže. Neka dobre knjige uvek budu tu negde, nek se priča o njima, pa će se stvari dešavati same.

Autor: Slađana Milenković
Izvor: sirmiuminfo.rs