Prvi put opisan 1955. godine, sindrom Alise u zemlji čuda (
Alice in Wonderland syndrome – AIWS) karakteriše poremećaj vizuelne percepcije (
metamorphopsias), telesne sheme i doživljaja protoka vremena. Naziv ovog stanja je pozajmljen iz dobro poznate knjige za decu
Luisa Kerola, „Alisa u zemlji čuda“, u kojoj Alisa doživi (između ostalog) da joj se telo i uveća i smanji. Nakon 60 godina relativne nepoznanice, AIWS je počeo da zadobija pažnju naučnika. Za obnovljeno interesovanje za ovoj sindrom delom je zaslužna trenutna mogućnost da se istraže neurološki procesi koji su odgovorni za medijaciju simptoma koji nastaju u mozgu uz pomoć funkcionalnih tehnika snimanja.
Foto: Pixabay
Termin sindrom Alise u zemlji čuda skovao je 1955. godine britanski psihijatar Džon Tod (1914-1987) koji je trebalo da pokrije grupu simptoma „koji su blisko povezani sa migrenama i epilepsijom, iako se ne vezuju isključivo za ove poremećaje“. Kako je Tod zamislio, u grupu simptoma su potpadali derealizacija, depersonalizacija, hipershematija, hiposhematija i somatopsihička dualnost, kao i iluzorne promene veličine, razdaljine ili pozicije nepokretnih predmeta u vidnom polju; prividan osećaj levitacije; i prividne promene u smislu protoka vremena. Igrom slučaja, Tod je bio dobro upoznat sa činjenicom da nije prvi koji je opisao te simptome ponaosob. Mnogi od njih su se pominjali u ranijim delima o histeriji, u knjigama o opštoj neurologiji i o vojnicima sa potiljačnim povredama nakon Prvog i Drugog setskog rata. Dodatno, 1933. i 1952. godine Kolman i Lipman su već pravili poređenja tih simptoma sa iskustvima Alise u zemlji čuda, ali eponim nije korišćen u zvaničnoj terminologiji.
Lipman je takođe bio prvi koji je sugerisao da bi telesne izmene koje Alisa doživljava mogle biti inspirisane poremećajem predstava o telesnoj shemi koji je sam Luis Kerol iskusio. Kerol je imao migrene, a njegovi dnevnici nagoveštavaju da je tim napadima ponekad prethodio endauralni fenomen (poremaćaj kada se čuju zvuci koji nisu prouzrokovani spoljašnjom akustičnom simulacijom, prim. prev.). Ipak, istoričari Lipmanovu hipotezu smatraju neubedljivom, jer se u dnevnicima ne nalazi dokaz koji bi potvrdio da je Kerol patio od endauralnog fenomena pre nego što je napisao knjigu. Alternativna hipoteza predlaže da je Kerol bio upoznat – ili je možda eksperimentisao – sa halucinogenim pečurkama Amanita muscaria. Kakav god bio tačan sled događaja, sa Alisom je Kerol stvorio junakinju koja je zainteresovala lekare, kao i ciljanu publiku. A Tod je za naziv grupe simptoma odabrao nezaboravan termin iz sveta književnosti koji su do tada bili zasebno opisivani.
Autor: Dž. D. Blom
Izvor: cp.neurology.org
Prevod: Aleksandra Branković