Simonida Milojković napisala je „Grabljivicu“ 2007. i otad suvereno vlada rekordom autora najprodavanije knjige, budući da je njen hit prvenac prodat u preko 200.000 primeraka. Usledili su novi romani kojima je spisateljica pogađala u srce aktuelnih društvenih dilema, a pred čitaocima odnedavno je i prvi ljubavni psiho-triler „Dijagnoza: Ljubav“. Ukratko, on je uspešan psihijatar koji radi naučnog eksperimenta zavodi mladu glumicu, a autorka za „Srpski telegraf“ otkriva ponešto o današnjoj ženstvenosti, muškoj odvažnosti i tome zašto smo tako usamljeni.
Kako bi izgledalo da su vaši junaci obrnuli uloge, da je ona lovac, a on lovina?
Isto bi bilo. Pol nije bitan, svi smo isti kada se zaljubimo pa poludimo. U romanu „Dijagnoza: Ljubav“ muškarac psihijatar svesno i namerno zavodi lepu, mladu glumicu da bi na njenom primeru istražio i napisao naučni rad da li je zaljubljenost vrsta psihoze. To je svesna manipulacija osećanjima kojoj pribegavaju oba pola. Psihijatar to radi zbog istraživanja, a mnogi muškarci i žene zbog kompleksa niže vrednosti vođeni sumnjivom logikom: „Što se više osoba zaljubi u mene – ja više vredim“. Poigravanje tuđim osećanjima kad-tad dođe na naplatu. Život svima nama isporuči završni račun.
Čeprkamo po drugim planetama, ali odnosi među muškarcima i ženama i dalje su nam nepoznanica i tabu. Zašto?
I dobro je što je tako. Ljubav ne bi imala draž kada bi se sve unapred znalo. Jedino pravilo za sve međuljudske odnose, uključujući partnerske jeste: „Ne čini drugima što ne želiš sebi“.
Tradicionalni uzusi kažu da žena želi da bude osvojena. Kako da ne bude i poražena, lovina, trofej?
Za razliku od rata, u ljubavi biti osvojen ne znači biti i poražen. I treba muškarci da se udvaraju ženama i da ih viteški osvajaju, a ne obrnuto. Danas su žene počele da jure muškarce, da im se same nude. U toj situaciji jedan deo muške populacije se oseća kastrirano, a drugi to koristi tako što takve dame tretira kao dobro društvo za jednu noć. Rezultat je mnogo usamljenih ljudi oba pola čija iskonska potreba za nežnošću, ljubavlju i pripadnošću ostaje neispunjena. To stvara frustracije i često vodi u neki vid nasilja ili u autodestruktivnost.
Jesmo li dosegli paradoks da su žene samodovoljne i jake, a muškarci traže finansijsku sigurnost, nekoga da ih vodi, gaji...?
Pojedine žene su se toliko preigrale u emancipaciji da im cilj nije više da budu ravnopravne sa muškarcima, već teže da dominiraju. Umesto da se međusobno dopunjujemo, partnerski odnosi postaju takmičarski. Umesto da ih mazimo, počele smo da obaramo ruke sa muškarcima.
Nekada su sponzoruše u stvari bile udavače kojima je cilj da ostanu u gnezdu, gaje decu i gledaju muža. Današnje imaju nešto drugačije planove, ali se čini da smo skloniji da ih više osuđujemo?
Ne treba da mešamo sponzoruše koje se zabavljaju sa nekim imućnim zbog interesa a ne zbog ljubavi i tako postaju prostitutke sa jednim klijentom i žene koje imaju ontološku potrebu da sviju gnezdo kraj snažnog muškarca jer instiktivno žele da potomstvu obezbede dobre gene i sigurno gnezdo.
Kakva je vaša prognoza, hoćemo li ikad živeti normalno?
To je odluka koju svaki pojedinac individualno donosi bez obzira na okolnosti i sistem vrednosti koji je u tom trenutku dominantan u društvu. Svako od nas odlučuje da li će živeti dostojanstveno, razvijati svoju ljudskost, saosećajnost i dobrotu ili će „prodati veru za večeru“. Što reče davno Njegoš: „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi“.
Jesmo li postali lažni moralisti?
Čudno je neko vreme došlo, po medijima i društvenim mrežama ljudi sami sebe hvale, govore da su najlepši, najbolji… To je doskora bilo velika sramota. A o drugima se priča sve najgore, ističu se mane, osuđuje se… Isus Hrist je rekao: „Ne sudi da ti ne bi bilo suđeno“. Meni je uvek interesantno, ali ne i prijatno, da slušam kada neko priča o drugima. Odmah vidim kakav je čovek, jer mi ne primećujemo kod drugih one osobine koje i sami nemamo.
Izvor: Srpski Telegraf