Simonida Milojković nedavno je objavila svoj novi roman „Dijagnoza: Ljubav“, a nedavno je proslavila u Akademiji 28 čak stoto izvođenje predstave „Ljubav u doba kokaina“, za koju je pisala tekst i bila koproducent. O knjizi, važnosti borbe protiv narkomanije, ali i ostavljaju novinarstva posle 16 godina govori za Kurir.
Da li je i junakinja u vašem novom romanu stvarna?
Pedeset odsto priče je istinito, a ostalo sam domaštala. Baza romana je neobična ljubavna priča između psihijatra i glumice. Svi junaci u knjizi imaju neki ljubavni problem koji psihijatar kroz psihoterapiju rešava. Ali, kada se on zaljubi i izgubi glavu, oseća se i ponaša isto kao i mi kada nas ubode Amorova strela. Svi smo pametni za druge, ali kada se desi ljubavno ludilo, tu ne pomažu ni saveti, ni apoteka, niti kafana, ništa.
Ko je bio inspiracija za lik glumice?
Jelena, junakinja iz romana je kombinacija mene i Marijane Mićić, bar kada je reč o karakteru, temperamentu... Marijana će se šokirati kad ovo pročita. (smeh) Ona i ja smo veoma bliske i imamo mnogo sličnih osobina. Ona igra glavnu ulogu u predstavi „Ljubav u doba kokaina“ koju sam pisala i koproducirala pa puno vremena provodimo zajedno. Mnogo je volim i zbog toga mi je bila inspiracija, iako ovo uopšte nije njena priča jer je Marijana u srećnoj i stabilnoj vezi.
Kako je tekao vaš put književnice?
Na početku sam bila osporavana. „Grabljivica“ je hiperrealizam u književnosti, maltene novinarsko štivo. Pustila sam da prostitutka govori svojim autentičnim rečnikom o svom životu i društvenim prilikama i neprilikama koje su uticale na njene izbore. Dešavalo joj se svašta, njen momak je učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića, ona je uhapšena u akciji „Sablja“... Mnogi su me tada kudili, ali su baš ti najglasniji i pomogli da roman postane bestseler na celom Balkanu. Evo, sad baš pišem scenario za seriju „Grabljivica“.
Ko je Grabljivica?
Ona je produkt ovog vremena, sistema koji smo svi mi zajedno stvorili. Nismo sprečili moralni sunovrat. Stvorili smo plodno tle iz kog niču grabljivice. Dozvolili smo da se tradicionalne vrednosti zamene sa „uzmi devize i beži“. Ona je ljuta na društvo koje ju je stvorilo. Otac je izgubio ulogu glave porodice jer ima malu platu ili je ostao bez posla. Onda se ćerka ugleda na neku prostitutku koju danas politički korektno nazivamo ‒ starleta. Evo vam rijaliti programi. Prostitucija više nije tabu. Danas je dovoljno da uključite nacionalnu televiziju. Znate, mi ćemo se možda ekonomski oporaviti jednoga dana, ali moralni preporod će trajati veoma dugo.
Rekli ste da ćete pisati biografiju o Svetlani Ceci Ražnatović?
To ne bi bila biografija, već roman. Ona hoće sve da mi ispriča, ali je rekla da još nije trenutak. Mene ne zanima štura biografija pevačice. Zanima me Ceca kao jaka žena koja je imala ogromne amplitude u životu, od poslovnih uspeha do samice. U jednom trenutku si najveća zvezda na Balkanu, u drugom ti umire suprug na rukama.
Od kog junaka ste najviše naučili?
Od svojih junaka iz romana učim kako ne treba, jer su oni uglavnom marginalci od kojih se okreće glava. Najviše sam naučila od junakinje iz „Ljubav u doba kokaina“. Ta mlada, divna devojka se zaljubila u mladića koji joj je ponudio kokain. Da ne bi izgubila njega, uzela je drogu i izgubila život, a pre toga sve ljudsko u sebi. Srećna sam što ta predstava i knjiga žive već petu godinu jer mlađe generacije o drogi treba da nauče iz knjige, a ne iz sopstvenog života. Psihijatar iz Drajzerove, zalečeni narkoman i moja malenkost često držimo tribinu o narkomaniji uoči izvođenja. Mislim da je to najpametnije što sam ikad uradila. Deca izlaze šokirana, uplakana, uplašena. Bolje da plaču zbog predstave nego sutra zbog sebe ili nekog dragog ko umire od droge.
Izvor: Kurir