Šest priča koje će vam zasladiti život

Autori fantastike baš vole slatko. Čini se da je u svetu magije i haosa potreban šećer, kako bi njihovi stanovnici pregurali beskrajne zime, čudne avanture i mučne školske godine. Sastavili smo kratku hronologiju priča koje će vam zasladiti život (za sada ne uključujući video-igre) i koje sadrže naše omiljene (a često i vrlo magične) torte, kolače i bombone – od jestive kućice u šumi, do začaranih slatkiša sakrivenih u odori našeg omiljenog direktora škole...


 
„Ivica i Marica“ (1812)

Ivica i Marica žive sa roditeljima na ivici duboke, mračne germanske šume. Njihovi roditelji odluče da im je jako skupo da ih hrane i zato su smislili plan da sestru i brata odvedu u šumu i tu ih ostave same. Ali, kako su obično siromašne drvoseče živele u malim kućama, deca su čula taj zao plan. Zbog toga Ivica smisli kako da pobegnu uz pomoć staze od mrvica hleba, ali se nije setio da postoje ptice koje će to pojesti. Izgubljena i uplašena deca naiđu na kuću napravljenu od kolača, ukrašenu slatkišima, sa prozorima od šećera, i urade ono što je bilo sasvim logično: počnu da jedu. Veštica koja živi u kući malo je preterala sa reakcijom. Ivicu je zatvorila u kavez kako bi mogla da ga ugoji i pojede, a Maricu je terala da čisti kuću od slatkiša. Kada je veštica odlučila da skuva Ivicu, Marica je prevari da zaviri u rernu, a zatim je Marica skroz gurnu unutra i živu je ispeče. Deca pronađoše tajno skrovište puno dragocenih dragulja koje je veštica, podrazumeva se, imala, a zatim se vratiše kući. Njihova majka/maćeha je umrla dok nisu bili tu, a njihov tata (koji, da budemo iskreni, i nije bio za to da ih napuste u šumi) presrećan je što su se vratili kući, i to sa velikim bogatstvom.
 
„Krcko Oraščić i kralj miševa “ (1816)

Kada je mala Mari pomogla svom porodičnom Krcku Oraščiću da pobedi sedmoglavog kralja miševa, pozajmivši mu mač od bratovog konjanika, nije očekivala da će Krckova pobeda otvoriti vrata putovanju u magično kraljevstvo. Ovo kraljevstvo lutaka iz čuvene bajke E. T. A. Hofmana sagrađeno je od slatkiša svih vrsta, a jednom ga je čak i napao džin (koji se zvao Droselmejer), koji je pokušao da pojede skoro celo kraljevstvo. Stanovnici kraljevstva lutaka sklopili su dogovor, nudeći džinu da pojede veliki deo kraljevsta, ako obeća da se više nikad neće vratiti. Dogovor je upalio i nakon što je Mari uklonila kletvu sa Krcka Oraščića, on se pretvori u zgodnog mladića, koji je pitao Mari da se uda za njega. Ona pristade, a on se nakon godinu dana vratio, kako bi je odveo u kraljevstvo lutaka, gde su živeli u dvorcu od marcipana.

„Alisa u zemlji čuda“ (1865)

Alisine prve trenutke u zemlji čuda obeležava hrana koja transforimiše. Prvo, bočica sa napitkom najčudnijeg ukusa (kolač od višanja, puding od vanile, ananas, pečena ćuretina, karamele i vruć tost sa puterom, sve to pomešano zajedno), na kojem je pisalo POPIJ ME. To ju je smanjilo da bi mogla da prođe kroz vrata. Zatim, u sledećoj prostoriji, našla je tortu na kojoj je pisalo POJEDI ME (lepo dekorisana ribizlom), zbog koje se nekoliko puta uvećala, kako bi uspela da dohvati ključ koji joj je bio potreban da nastavi svoje putovanje. Iako nije znala šta će joj ove magične ponude uraditi, ona nije odustala od izazova, misleći u sebi: „Znam da će se zasigurno desiti nešto zanimljivo kada popijem ili pojedem nešto od ovoga.“ Uprkos što je čajanka Ludog Šeširdžije bila arhetip nadrealne priče Luisa Kerola, pravi značaj leži u ovim poslasticama u prvom delu i Alisinom poverenju u nađena uputstva i otvorenosti za nove mogućnosti.


 
„Lav, veštica i orman“ (1950)

„Isprva, Edmund je pokušao da se seti da je nepristojno razgovarati punim ustima, ali je ubrzo zaboravio na to i razmišljao je samo kako će što više ratluka strpati u usta, i što je više jeo, više mu se jelo, i ni u jednom trenutku se nije zapitao zašto je kraljica toliko radoznala.“ Nekada se moramo setiti i negativne strane poslastica. Edmund Pevensi prodao je svoju čitavu porodicu i zamalo prokleo Narniju, samo zato što je bio zauzet prejedanjem, te se nije setio priče o Ivici i Marici. Vrsta ratluka koju obično nalazite u Americi ili Engleskoj, obično ne ispunjava Edmundove želje, i, da, za to postoji fascinantan istorijski razlog. Ali, čoveče, kako je K. S. Luis učinio da ratluk izgleda kao poslastica zbog koje biste sve prokockali.
 
„Čarli i fabrika čokolade“ (1964)

Ništa ne okupira maštu kao fabrika čokolade Vilija Vonke, puna Umpa Lumpi koje pevaju, kao i velikih staklenih liftova i poslastica u izobilju. Ono što je ovde posebno zadivljujuće jeste to što, baš kao i u veštičinoj kući iz Ivice i Marice, slatkiši koje Vonka pravi mogu vas odvesti na zaista mračna mesta. Avgustus Glup skoro se udavio u Čokoladnoj reci, Violet Boregard postala je džinovska borovnica, nakon što je insistirala da proba eksperimentalnu žvaku koja simulira večeru od tri obroka, Veruka Salt bačen je u smeće nakon što su ga radnice veverice označile kao „loš lešnik“, a Majk Tivi je smanjen na veličinu akcione figurice, kada je tražio da mu Vonka pokaže svoju tehnologiju koju razvija, kako bi mogao da šalje čokoladu putem televizora. Ideje u Vonkinoj fabrici su zaista bombastične i zadivljujuće, ali je pogrešno uzimati ih zdravo za gotovo. Ono što pokazuje da svi ti slatkiši možda i nisu vredni svih tih muka, jeste sam Vonka, pogotovo kad ga je 1971. u filmu glumio Džin Vajlder (naročito za vreme one scene na brodu, od koje vam se pomeri centar za ravnotežu...)
 
„Hari Poter“ serijal (1998)

Baš je zapanjujuće to što su studenti i nastavnici uopšte istraživali ostale delove Hogsmida, kada u „Mednom vojvodi“ imaju sve što im je potrebno: „kremaste komadiće nugata, svetlucave roze kockice leda od kokosa, debele karamele boje meda“; praskave bombone, crne ljutkaste vragolane, Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake, i naravno, table i table čokolade. Pošto sve ovo podiže raspoloženje, kako bi se odbranili od dementora, ko može Harija i ostale da okrivi što su imali zalihe slatkiša? Jedini razlog da se napusti „Medni vojvoda“ jeste odlazak u „Veprovu glavu“, da sve to zaliju toplim Krem-pivom. U svetu Harija Potera, šećer je skoro kao magija.

Autor: Stubby the Rocket
Izvor: tor.com
Prevod: Lidija Janjić