Šerliz Teron i Džilijen Flin pričaju o romanu i filmu „Mračna mesta“ i šta čini dobru filmsku adaptaciju neke knjige

Urađen po romanu Džilijen Flin, autorke hit romana „Iščezla“, dramatični triler „Mračna mesta“ prati Libi Dej (glumi je Šerliz Teron), čije su majka i dve sestre brutalno ubijene kada je imala samo sedam godina. Sada stara 25 godina i švorc, Libi pristaje da se pojavi na skupu zaluđenika za zločine da bi im pomogla da ponovo ispitaju masakr tako što će se vratiti najtragičnijem trenutku u svom životu.

Na konferenciji za novinare povodom izlaska filma, dobitnica Oskara, Šerliz Teron i autorka Džilijen Flin, pričale su o tome zašto su mračni ženski likovi toliko interesantni, šta znači biti veran otelotvorenju celovite žene, o važnosti otvaranja filmskog tržišta filmovima u kojima su ženski likovi nosioci radnje, fascinaciji istinitim zločinima i šta je to što čini dobru filmsku adaptaciju neke knjige.

Šerliz, izgleda da vas privlače priče sa mračnim, gnevnim ženama?

Zaista je zanimljivo kada dobijete da igrate ženu čiji je karakter slojevit, pun unutrašnjeg konflikta, i ima izvesne osobine koje možda nisu privlačne, što i jeste odlika ljudske prirode. Ali nekako, zato što toga nema dovoljno na filmu, to štrči kao prebijen palac i ljudi komentarišu. Na kraju krajeva to uopšte nisu neuobičajene osobine. One su jednostavno deo potpunog ljudskog bića a naročito žene. Čini mi se da smo tek u poslednjoj deceniji videli kako na površinu izbijaju žene sa još većim unutrašnjim sukobom nego muškarci i ljudi o tome pričaju jer ranije toga nije bilo. Tako da ne mogu da kažem da me privlače mračni, gnevni ljudi. Ono što me privlači su likovi  koji su verni otelotvorenju celovite žene. Mislim da je osvežavajuće videti žene poput Džilijen Flin koje pišu o takvim osobama. A dobiti priliku da u poslednjih deset godina glumiš takve žene, deluje autentično i stvarno. To je sve što mogu reći o tome.

Da li ste mogli da se povežete sa tragičnim iskustvom ove žene, s obzirom da ste i sami imali tragično iskustvo u životu?

Ne postoje prave sličnosti. Okolnosti ove tragedije nemaju apsolutno ništa zajedničko sa tragedijom koja se desila u mom životu. Ono sa čim mislim da se ljudi mogu povezati jeste da svi dolazimo iz porodica koje nismo sami birali. Još uvek nisam srela nikoga ko nema neku vrstu mračne tajne a koja potiče iz njegovog porodičnog života. Mislim da svi možemo da se poistovetimo sa trenutkom koji nastupi kasnije u životu, gde shvatite da morate podići tepih i videti šta je ispod, te se suočiti sa tim. Mislim da je veoma lako pretpostaviti da sam poželela da radim ovu priču jer se i meni desila tragedija u životu. Ali to je daleko od istine.

Džilijen, šta vas je kao pisca inspirisalo da stvorite ove veoma složene ali i jake ženske likove?

Pa sigurno je da nikad ne sednem i pomislim: „E, sad ću da stvorim ovu višeslojnu ženu“. Mada moram da kažem da kada sam počela da pišem svoj prvi roman „Oštri predmeti“, pisala sam ga sa svešću o nedostatku stvarno zanimljivih ženskih likova, a naročito ženskih antiheroja. Muškarci mogu da glume sve te mračne i s*ebane likove i zovu ih antiheroji. A kada to žene rade onda su kučke i tačka, ne postoji drugi način gledanja na to. Ali mi možemo biti sve to i više od toga. Kada smo prvi put ponudili takvu ideju, na više mesta nam je rečeno: „Žene ne žele da čitaju o ženama koje im se ne dopadaju, a muškarci neće da čitaju o ženama koje su loše“. Pomislila sam: „U kom dobu mi živimo?“ Za mene Libina tama dolazi sa veoma određenog mesta. Pisati o njoj na drugačiji način, nije imalo smisla. Pokušala sam. Dok sam pisala tu prvu verziju, razmišljala sam: „Neću da pišem knjigu sa još jednim mračnim ženskim naratorom“. Libi koju sam tada stvorila bila je smešna. Bila je nešto tipa: „Ima da rešimo ubistvo! Idemo!“ Bila je veoma optimistična i poput instruktorke aerobika. Delovalo je tragikomično. Tako da sam sve izbrisala i počela iz početka i tada sam je zaista pronašla. Ljudi se uhvate za mračne ženske likove u mojim knjigama, ali za svaki od njih, mogu da vam pokažem podjednako s*ebane muškarce koje niko ne komentariše, ili fine žene o kojima niko ne priča. Ne mislim da je to moja specijalnost.

Šta mi kao publika možemo da učinimo da bismo osigurali da se i dalje prave filmovi sa ženama u središtu radnje?

Šerliz Teron: To je vrlo prosto, idite da ih gledate. Ljudi me uvek pitaju: „Šta je to sa Holivudom? Ne žele da prave filmove sa glavnim ženskim likovima.“ A tu ne leži problem. Problem leži u nama, u društvu. Kada napravimo takve filmove, niko ne ide da ih gleda. To je zaista pre društveno pitanje, nego pitanje vezano za Holivud. Na kraju krajeva, to je biznis. Oni prave filmove za koje misle da će imati publiku. Ipak mislim da je došlo do izvanredne promene u poslednijh nekoliko godina. Definitivno mogu da vam kažem da je postojao odlučujući trenutak u mojoj karijeri gde, što sam više istraživala te mračne, s*ebane likove, to su se više ljudi emotivno vezivali za njih jer je postojalo nešto stvarno autentično u njima. Sećam se da sam radila film sa Džejsonom Rajtmanom ( „Young Adult“) u kome sam verovatno glumila najodvratniji lik u karijeri, i posle snimanja svake scene ljudi bi mi prilazili i šaputali „znam takvu osobu“ ili „ja sam takva osoba“. Mislim da kada pravite film, to je donekle kao da ste pred ljudsko društvo stavili ogledalo. I mislim da se dobro filmsko stvaralaštvo postiže kada to ogledalo držite pravo, i ne nakrivljujete ga i ne krijete stvari dimom i trikovima. Mislim da žene počinju da se predstavljaju na takav način, i da ljudi na to reaguju. Zabavno je gledati žene kako rade te stvari. Kada sam počinjala, želela sam da budem kao Džek Nikolson u „Isijavanju“, ili Robert de Niro u „Taksisti“. Pitala sam se: „Gde su takve uloge za žene?“

Džilijen Flin: Niko ne gleda „Taksistu“ i kaže: „Ovo je film za muškarce“.  Niko ne gleda 90 procenata filmova u kome su u glavnim ulogama muškarci i kaže: „Ovo su filmovi za muškarce“. Mislim da je na našem društvu da kaže: „Ovo nije ženska priča. Ovo je priča u kojoj je glavni lik žena“. Ništa ne može da me izludi tako lako kao muškarac koji dođe i kaže: „Znaš, obično ne čitam knjige koje pišu žene, ali zaista mi se dopala 'Iščezla'“. Možete li ikada da priđete muškarcu i kažete: 'Znaš, obično ne pričam sa muškarcima'“?

Da li razumete opčinjenost stvarnim zločinima i kako su oni postali gotovo slavni događaji?
 
Ono čime sam se ja bavila u romanu „Mračna mesta“ je ta čudna zajednica koja se skuplja oko ubistava. Gledala sam televizijske emisije i čitala knjige o tome, sve vreme misleći: „Zašto me privlače takve priče?“ To nije ništa novo. Novinska industrija je izgrađena na petparačkim užasima. Već dugo smo opčinjeni ubistvima. Delom zbog toga što nam daju povod za razgovore o porodici, muževima i ženama, pitanjima novca i društva. Zločini koji nas privuku imaju izvesne aspekte koji pokreću takve teme. To je i mene zanimalo u ovoj priči, a pogotovo što je tu neko kao Libi, koja je postala slavna zbog tragedije i onda je na čudan način, zauvek poistovećena sa njom.
 
Da li je gledanje filmova urađenih po vašim romanima uticalo na vaš način pisanja?
 
Nadam se da nije. Još uvek nisam započela novu knjigu. Nemojte to da kažete mom izdavaču, ovo je nezvanično. Mislim da je pisanje knjige sa filmom na umu, način da se napiše zaista loš roman. Obično možete da prepoznate te knjige koje su upakovane tako da se pretvore u film. Mislim da će to biti ona vrsta đavolčića na mom ramenu sa kojim ću morati da se borim. Eto, sada sam suviše priznala! Pišući narednu knjigu, odupiraću se porivu da ga pravim komercijalnim i pogodnim za ekranizaciju. Kada čitate „Mračna mesta“ ne pomislite odmah: „Od ovoga se lako može napraviti film“.
 
Da li nešto novo ili neočekivano naučite o svojim likovima što niste videli dok ste ih stvarali, ali vam se ukaže gledajući fimsku verziju?
 
Oh, uvek. To i jeste zabavan deo toga. Nije bitno koliko je film veran knjizi sa dramskog aspekta ili da li lik izgleda baš onako kako je opisan u knjizi, sve dok je duh knjige tu. Za mene je jedna od najzabavnijih stvari bila da gledam Šerlizino viđenje Libi i drugačije pravce kojima je krenula interpretirajući stvari na svoj način. Na film treba gledati kao na dopunu knjizi a ne na striktnu adaptaciju. Ja na to gledam kao da su to dve veoma različite stvari. Svi smo gledali filmove koji se ropski pridržavaju knjige i upravo zbog toga nisu ispali dobri. Film mora da postoji za sebe. Za mene je  pisanje usamljenička stvar. Sve vreme ste sa samim sobom. Bilo je zabavno gledati kako se režiser Žil Pake-Brener nosi sa svim tim različitim stvarima tokom snimanja. Film je proizvod velike, ogromne saradnje. To je potpuno drugačije od romana. Dopadaju mi se sve te nijanse, kojim svako ko učestvuje doprinese filmu. Imala sam sreće da sam imala dve ekranizacije svojih romana kojima sam bila jako ushićena i srećna. Pretpostavljam da treba da razgovaramo i kada se desi neka loša.
 
Šerliz, ovo je vaš drugi film ovog leta sa Nikolasom Houltom, sa kojim ste takođe radili zajedno na filmu „Pobesneli Maks: Autoput besa“. Kako izgleda vaša međusobna saradnja?
 
Šerliz Teron: On je zaista sjajan momak i neverovatno talentovan. Šalili smo se da smo na snimanju „Autoputa besa“, ceo film bili zaglavljeni u istom okruženju a da nismo stvarno imali puno zajedničkog rada. Volimo da radimo u timu. S njim je snimanje filma zabavno. Ima nešto u njemu u čemu uživam. Uživam u radu sa ljudima koji neko iskustvo učine sjajnim. I on je ludo talentovan. Tako mislim o njemu. Radila bih svaki film sa njim. Bio je prva osoba o kojoj sam sa Žilom pričala. Ovo je bio jedan od prvih scenarija koji sam pročitala pošto sam se vratila iz Namibije i bila sam u fazonu: „Bilo bi sjajno ako bismo ovo mogli da uradimo sa Nikom“. Mislim da je on pun pogodak za film. Sjajan je u njemu. Uopšte je sjajan. Veoma talentovan. On je emotivna snaga filma „Autoput besa“.
 
 
Izvor: collider.com