Sepsa i grad – prikaz „Beograđanki“ Igora Marojevića

Pozamašan je raskorak između koričnog promo pakovanja i zapakovanog, tj. sadržaja, namera i kvaliteta novih osam priča Igora Marojevića, podeljenih u tri ciklusa. Jer različitost, a ne uniformnost je odlika koja povezuje Marojevićeve juna­kinje koje u "ja formi" pripovedaju svoje priče, različitost koja se ispoljava u generacijskoj pripadnosti, obrazovanju, profesi­onalnom izboru, kraju ili krajevima Beograda gde žive i rade, emigrantskom iskustvu, bračnom statusu, ličnim i porodičnim problemima sa kojima se suočavaju, samim tim i načinu odevanja ili šminke koju koriste, kada i ako je koriste. No, kako je za nekoliko meseci ova knjiga priča doživela već peto izdanje, možda je dizajn urodio plodom, možda čitalačka sklonost ka praćenju "ženskih sudbina", a možda, nadajmo se, atipičan i efikasan narativ, ostvaren s onu stranu trač egzotike, sladunjavih obrta ili potresnih ispovesti.
 
Raspon životne dobi naratorki kreće se od osmog razreda osnovne škole do pozno sredovečnog bračnog razdoblja, oba­vezno opterećenog razvodom i parnicom oko imovine; zastu­pljen je i studentski period, doba neposredno nakon fakulteta, kao i tridesete godine. Cilj ovih priča ipak nije da ilustruje posebno generacijsko iskustvo, niti da iznova potvrdi značaj uposlenosti ili finansijske samostalnosti za ženu u savremenom urbanom životu. Po tome koliko Marojević podrobno i informisano pri­kazuje profesionalne obaveze i prepreke, mobing i iznuđenu promenu posla, prodaju stanova i preseljenja, pozajmice, du­gove i druge novčane transakcije, cene nekretnina i smanjenje plate, ova proza kao retko koja pojmu realizam vraća punoću u jednom gotovo balzakovskom tržišno-ekonomskom smislu, što ne predstavlja neobavezni eksterni dekor, već sastavni deo i bitan činilac svakodnevice i sudbina likova u ovim pričama.
 
Pored nepretencioznog socio-profesionalnog oblikovanja li­kova, ovu prozu ističe vesto nijansiranje zapleta, bili oni više ili manje detaljni ili epizodični, koji dočaravaju junakinje na bezbednoj udaljenosti od profanih žanrovskih heroina, ali i pravolinijskih tragičkih protagonistkinja. Štaviše, fabule ovih priča uspostavljaju čudnu vedrinu kroz neku vrstu vitalističke adaptacije na nepovoljne životne okolnosti: devojka koja je iz­gubila posao osnažiće vezu sa partnerom i saradnikom na knjizi primenjene "filozofije za svakoga", ženi čija je mladalačka lju­bav izvršila samoubistvo, razvedenoj od muža i zlostavljanoj od ljubavnika sudije, smeši se budućnost na gradskoj periferiji sa majkom i skromnim i privlačnim susedom, singl ženi s kraja tridesetih opterećenoj agorafobijom i traumom od bombardovanja perspektiva poznanstva uživo sa osobom koju je upoznala preko društvenih mreža, čak je i raskid garniran preljubom moguće prevazići obnavljanjem veze s mužem, posebno ako prete finan­sijske neprilike u stranoj zemlji i mogućnost da dete završi u domu. Istina, pomenuti happyend u svakoj od ovih priča mo­žemo razumeti i znatno drugačije, s obzirom da je kraj nedo­vršen i otvoren, otvoren jednako za stresni koliko i umirujući okretaj zavrtnja sudbine. Uzmimo za primer ženu koja se sama seli kod majke na gradsku periferiju, dok bi sin koji je živeo s njom radije da živi sa ocem i maćehom. Suma njenog života i u poslovnom, emocionalnom, i u roditeljskom smislu predstav­lja neuspeh, kao i izbor partnera, čiji se karakter, bio inertan ili agresivno ljubomoran, pokazao nekompatibilnim njenom. Odsustvo očajavanja u tegobnoj životnoj situaciji i aktivno prihvatanje promena pomaže joj da lakše prihvati novi izbor i da njegove aspekte doživi kao šansu, a ne teret, iako takav doživljaj može biti i puko samozavaravanje, a potencijalno nova veza sa tihim susedom i znalcem u povrtarstvu novi promašaj. Ipak, po mom osećaju, otvoren kraj, u ovoj kao i u ostalim pričama, označava pre novu šansu, mogućnost za srećniji ishod, a ne uvod u ponavljanje istog ili još teži "pad u nesreću", rečeno aristotelovski. Upravo u ovom momentu, da autor ne "prepušta" svoje junakinje nepodnošljivoj sudbini, vidim Marojevićev poetički otklon od žaoka i efekata tzv. stvarnosne ili neonaturalističke proze, sklone tragičnim ishodima, često suicidima, dovođenjem likova u bezizlazne situacije, bez obzira da li su ih sami skrivili ili im nije bila pružena prilika da budu bolji ili žive bolje.
 
Izdvojio bih nekoliko priča, zanimljivih i po pripovednoj tehnici i zbog fabulativnih obrta. Priča "Igrica" se dotiče teme vršnjačkog nasilja među tinejdžerima, oslikavajući rasizam ni­skog profila u našoj sredini prema Romima. Neobično je to da je naratorka devojčica koja učestvuje u nasilju nad drugaricom romske nacionalnosti tako što snima svoje dve drugarice dok je maltretiraju, ne osećajući pritom nikakav problem u tome, ne osećajući stid ili krivicu ni kasnije kad se stvar otkrije, u školi ili pred roditeljima. Narativna perspektiva je prilagođena uzrastu naratorke, moralizam je odstranjen, naracija otkriva moralnu ravnodušnost i emocionalnu devijantnost najmlađe generacije, ali i društva koje svoj bankrot kao zajednice krije iza naučenih floskula o toleranciji i sterilne pedagogije. Priča "Poslednji Filipsov model" neobična je po tome što je naratorka takođe ogra­ničeno svesna toga kako je drugi vide i doživljavaju, i koja će svoju ozlojeđenost zbog toga što ju je izneverila najbliža druga­rica prema kojoj gaji simpatije koje kao da nadilaze prijateljsku naklonost, ispoljiti kroz nasilje nad šefom, nasilnim partnerom njene drugarice.
 
Namerno ili ne, u novim pričama Igora Marojevića ima do­sta likova psihopata, odnosno onih koji posežu za nasiljem ili se ispoljavaju kroz njega. Kod nekih to je situaciona reakcija i izraz nemoći, kod jednog karakterna crta patološke ljubomore koja se posle prekida transformiše u destruktivni revanšizam, kod drugog divlji impuls kome nije jasan uzrok, psihološki ili kulturološki, tj. impuls za koji se ne zna da li se ispoljava samo na domaćem terenu, kao nus-efekat spoja hedonizma i mazo­hizma. Instruktivne su i opaske likova o kraju grada u kome žive: Crvenom krstu kao spoju arhitekture s kraja 19. veka i 21. veka, okasnelog nacionalnog romantizma i postmoderne, ili Novom Beogradu kao delu najbližem neboderskom moder­nizmu svetskih metropola, ili Vidikovcu kao Novom Beogradu osamdesetih i njegovom betonskom modernizmu... Čitav drugi ciklus čine tri priče koje su smeštene negde vani: u Minhenu, Barseloni ili na relaciji London - Beograd.
 
Svet Marojevićevih priča zaista nije "veselo mesto", prepun je sebičnih, posesivnih, nasilnih i patoloških likova, sterilnih jučeizniklih zanimanja, represivnih radnih uslova i prekarijatske fleksigurnosti, svet u kojem su poligamija i nevernost gotovo genetski kodirane, a brak maraton koji retko ko završi na Ma­ratonskom polju. Ah to nije ni svet osuđen na beznadežno eko­nomsko ropstvo, lišen ljubavi i mogućnosti da se bračne veze obnove, a ljubavne ojačaju i prodube. To je nejasan i nepredvid­ljiv svet, materijalan i lukrativan, mada nije svet nepopravljivo podeljen na sadiste i mazohiste, kastu gospodara i masu robova ili svet u kome se boluje od života i njegovih nameta i uskraćenosti, jer taj isti život može da iznenadi prijarnim poznanstvom ili potencijalno perspektivnom inicijativom. Ne baš uravnote­ženo mesto za život i svakako ne obećano mesto za srećan život, ali ni mesto koje ukida pojmove sreće i životnog poboljšanja.
 
Beograđanke su otuda sasvim fakultativan pojam koji nekako zaokružuje marketinški komplot oko ove knjige. Za same priče sasvim je nebitno odakle su naratorke koje pripovedaju svoje povesti, iako Beograd kao rodno mesto mizanscena priča daje poseban šarm, kulturno-istorijsku aktuelnost i lokalnu auten­tičnost ispripovedanim sudbinama junakinja.
 
Može se postaviti pitanje poriva dela Marojevićevih likova da čine nasilje, pitanje koje manje zahvata motivacioni mehanizam ovih priča, a više njihov skriveni smisao. U priči o osnovnoš­kolskoj tinejdžerki uzroci su rasejani posvuda, a teško je uprti prstom na bilo koji od njih i proglasiti ga za glavni. Teško je čak detektovati rasizam ili etničku distancu kao neposredan povod za nasilje. S jedne strane, ove devojčice međusobno komuni­ciraju, barem u razredu, ali bez ikakvog zazora ili griže savesti pristupaju maltretiranju drugarice koja se "usudila" da bude bo­lja od njih u igrici, iako je znatno slabiji đak u školi. Kao da se podrazumeva da je dopušteno maltretirati Ciganku, kao što se podrazumeva da romska devojčica bude jednako slaba u školi koliko i nesposobna za igru na računaru; drugim recima, da je kao Romkinja "po svojoj prirodi" manje inteligentna i sposob­na od neromske dece. To jeste rasistička pretpostavka, mada je pravo pitanje da li takav pogled na stvari dele i mnogi drugi izvan sredine opisane u priči. Pitanje na koje ova priča takođe ne može dati odgovor jeste da li bi do nasilja prema romskoj devojčici svejedno došlo i da nije bilo konkretnog povoda vezanog za tzv. gejmerski prestiž. S druge strane, iz reakcija nadležnih školskih vlasti, kao i roditelja, vidi se da kad već nisu uspeli da zataškaju slučaj, važno im je da svale krivicu na što manje osoba i skinu svaku odgovornost sa sebe, bez pokušaja da problem pojme u njegovoj složenosti, ponajmanje da terapeutski deluju na njegove uzroke. Marojevićeva priča posredno skenira upravo taj socio-istorijski trenutak kada se ne zna koliko su u našoj ze­mlji zapravo raširene i jake rasne i etničke predrasude i distanca, a očito je da postoje i izbijaju vrlo često u vidu individualnih i grupnih konflikata i govora mržnje. Postoji pravna regulativa koja ih inkriminiše, škola i mediji deklarativno osuđuju počini­oce nasilja, ali se zapravo niko ne bavi njegovim uzrocima.
 
Stvar je nešto složenija u priči "Prodavnica poklona". Slikar Boris Grbić reaguje grubo u situaciji u kojoj se mešaju potreba za samoodbranom, boemska raspuštenost i otpor prostaštvu i agresiji kriminogene-kič supkulture, koja je od devedesetih zauzela pozicije ako ne nepriznatog zakonodavca društvenog života u Srbiji, onda tolerisanog, priželjkivanog, pa i romantizovanog životnog izbora, sa kojim se povezuje lagodan život bez mnogo napora i prljavi poslovi čija nečasnost i nasilnost bledi u kontek­stu korumpiranog i osiromašenog društva. Teza Borisa Grbića je da se život u Beogtađu odvija u spoju mazohizma i hedoniz­ma, izloženosti neregularnostima koje se ne menjaju, već same menjaju i prilagođavaju sebi vrednosne stavove ljudi, i uživanja u prednostima života u metropoli, koja za razliku od drugih u tzv. razvijenom svetu nije toliko poslovno stresna, u toj meri socijalno raslojena ni tako skupa za život ljudima koji nekako napabirče osnovna sredstva za život. Otuda i dilema naratorke ove priče, Katarine, da li da kupi povratnu ili kartu u jednom smeru do Londona, grada koji može smatrati više svojim nego Beograd u kome je rođena, simbolizuje nerešenost konačnog iz­bora. U devedesetim dilema je imala suroviji, ali i jednostavniji oblik: "ostati ili otići" značilo je - možeš li, tehnički, pribaviti papire za vizu ili uspeti ilegalno prebeći na Zapad, odnosno imaš li petlje otići, što je značilo otići za stalno, ili se ne usuđuješ ni da probaš, svesno ili racionalizujući svoj strah. U Marojevićevoj priči stvari su se pomerile nabolje, nesumnjivo: i oni koji su mislili da su otišli zauvek, ne samo tokom devedesetih, vratili su se, dolaze i odlaze.
 
Simbolizovana dilema tiče se pitanja ima li smisla vraćati se na "rodnu grudu" koja se sporo menja ili vraća u okrilje civilizacije, koja još uvek više iritira, tišti i budi destruktivne porive nego što pruža prijatnost u sporijem i manje zahtevnom životu. Da­kle, možeš se vratiti uvek, makar kao turista, iako to nisi i ne možeš da budeš, ali šta je smisao tog povratka: kratkotrajna i kratkovida mentalna relaksacija ili svestan izbor vođen nadom ili percepcijom da stvari ipak idu progresivnim tokom.
 
Autor: Saša Ćirić
Izvor: Quorum, Zagreb