Seksi strana kraljice Viktorije: Intervju sa autorkom Dejzi Gudvin

Viktorija je bila kraljica tinejdžerka po kojoj je kasnije nazvana cela jedna era u britanskoj istoriji. U detinjstvu je bila veoma zaštićena jer se nije očekivalo da će ona naslediti tron, a i napravila je mnogo grešaka kršeći pravila kraljevskog načina razmišljanja i ponašanja. Njena vladavina je drastično promenila način na koji je javnost posmatrala monarhiju.

Autorka i televizijski producent Dejzi Gudvin („Lovac na bogatstvo“, „Poslednja vojvotkinja“) je ovaj bogati narativ pretvorila u roman, „Viktoriju“, i drugu najuspešniju seriju javnog TV servisa Amerike u poslednjih dvadeset godina (posle „Dauntonske opatije“). Nakon dve sezone prikazivanja, serija je privukla više od 16 miliona gledalaca.

Razgovarali smo sa Gudvinovom, koja je završila istoriju i film na univerzitetima Kembridž i Kolumbija, o njenom interesovanju za kraljicu Viktoriju i nastanku serije.

Šta Vas je navelo da ispričate priču o kraljici Viktoriji?

U okviru rada koji sam pisala na temu odnosa kraljice Viktorije i medija, naišla sam na njene dnevnike. Nevoljno sam im pristupila jer sam je uvek zamišljala kao ženu u crnom sa tužnim izrazom lica.

Ali nakon čitanja njenih dnevnika, shvatila sam da je reč o veoma živopisnoj ženi. Bio je tu jedan zapis koji mi se urezao u pamćenje ‒ o Albertu, u vreme kada su se tek verili. Opisala je kako je, pokisao, ušao u prostoriju gde je i ona bila, odeven u kratke bele pantalone od kašmira i ništa nije nosio ispod njih. Pomislila sam: „O Bože, kakva scena za opis u dnevniku.“ Nisam je više posmatrala kao udovicu već kao mladu strastvenu ženu, devojku koja prati svoje srce. Smatrala sam da je pogrešno predstavljena u istoriji i raznim verzijama koje su prikazivale na malim ekranima. Želela sam da svetu prikažem svoju Viktoriju.

U seriji, kada je jedan od podanika prvi put vidi, iznenađen je jer ona nije patuljak. Koliko je, zapravo, bila visoka?

Negde oko 152 cm, možda malo niža. Kolale su razne glasine o njoj pošto se nije pojavljivala u javnosti, a u to doba nije bilo ni fotografija. Ljudi su mislili da je skrivana od očiju javnosti zbog toga što nešto sa njom nije u redu.

Kako je uspela da postane uspešan monarh?

Nije joj bilo lako. Napravila je nekoliko ozbiljnih propusta na početku svoje vladavine. Postoji jedna priča o ledi Flori Hestings ‒ kraljica je verovala da je Flora trudna, i ponašala se prema njoj užasno, a ona je, u stvari, imala rak jetre.

Ali brzo je učila i tokom prve dve godine, vodio ju je lord Melburn, njen prvi premijer. Bio joj je kao otac koga nikad nije imala i centar sve njene pažnje – bio je osoba kojoj je verovala. Naučio je kako da bude kraljica. A onda se udala za Alberta.

Na rođenju je dobila ime Aleksandrina, ali je izabrala da je zovu ‒ kraljica Viktorija.

Viktorija nije bilo ime koje se koristilo. Izmišljeno je, poput Bijonse, ali je kraljica imala veoma istančan osećaj za sopstveni brend. „Viktorija“ označava pobedu. Ime joj je davalo moć, moć predstavljanja. Povezala se sa javnošću. Sve stvari koje kraljevska porodica danas radi, ona je radila u devetnaestom veku.
 
Koliko je ona značajna kao istorijska ličnost? Da li je „viktorijansko doba“ rezultat njenih postupaka ili je nazvano po njoj samo zato što je bila kraljica u to vreme?

U vreme kada je došla na presto, žene su zakonski bile vlasništvo svojih supruga. A onda se i sama udala i imala decu dok je bila na čelu države. To je sigurno promenilo poimanje toga šta je žena sve sposobna da uradi.

Albert je odigrao ogromnu ulogu u svemu tome. Stekao je naučničko obrazovanje. Studirao je na univerzitetu u Bonu što je bilo nečuveno za člana britanske kraljevske porodice. Gotovo da je bio genije. Izučavao je fotografiju što se smatralo nižim oblikom obrazovanja. Ali s obzirom na to da je on izučavao, fotografija je postala izuzetno uticajan i zanimljiv oblik umetnosti u Britaniji.

Britanija je sredinom devetnaestog veka bila nešto poput kombinacije Silikonske doline, sa svim preduzetnicima i inovatorima, i proizvodne države kakva je danas Kina. Birmingem je bio svetska radionica. Viktorija i Albert su bili dovoljno mladi da učestvuju u svemu tome. Bili su rani usvojitelji.

Zašto ste se odlučili da pišete roman o Viktoriji, a ne samo o istorijskim događajima? Koliko slobode ste sebi dali tokom rada na knjizi i televizijskoj seriji?

Reč je o drami, zar ne? Gotovo sve što se dešava Viktoriji u seriji je istina. Postoji nekoliko likova koje sam izmislila, ali samo zato što ne postoje svedočanstva o onome što se dešavalo u palati. Kao što to obično biva, oni koji su manje bogati nemaju vremena da pišu dnevnike. Nije reč o dokumentarnom filmu, ali opet zašto bi iko želeo dokumentarni film?

Ne želim da sebe poredim sa Šekspirom, ali ako pogledate istorijske komade, svi oni iznova pričaju o istoriji na dramatičan način. To je ono što i sama pokušavam.

Na koja iznenađenja ste naišli u njenim dnevnicima? Šta ste od drugih izvora koristili?

Njen kompletan odnos sa lordom Melburnom je veoma dobro opisan. Tokom tri godine, pisala je o njemu gotovo svakog dana. Taj dnevnik je na neki način zapis najveće mladalačke zaljubljenosti u istoriju. Gotovo da nije ni shvatala koliko toga odaje.

Veoma je iskrena. Voli svoju decu, ali ne uživa u tome da bude majka. Bebe je plaše. Iskrena je po pitanju izazova sa kojima se susreće kao žena koja nema pristup kontracepciji. Udata je za muškarca koga obožava i koji je voli, pa su rezultati te ljubavi njene neprestane trudnoće.

Njeni dnevnici su veoma zabavni kada je reč o ljudima koje voli i onima koje ne voli. Naravno, sve to morate izbalansirati sa svedočanstvima ostalih ljudi. Čitala sam novine iz tog perioda. Tračevi iz tog doba i ono što je ljude brinulo, pružaju zaokružuju sliku o tom vremenu.

Zašto je serija toliko popularna?

Kraljevska porodica je veličanstvena sapunica sa tijarama, a nema mnogo televizijskih serija u kojima je mlada žena centralni lik priče. Ona poseduje svu moć. To je neobično nova ideja.

Kako ste se našli u svetu književnosti?

Radila sam na mnogim rijaliti programima i pokušavala da ohrabrim obične ljude da se ponašaju u skladu sa predloženim scenarijem. Umorila sam se od toga. Shvatila sam da mi roman dozvoljava da kontrolišem sve i da pišem priču čiji sam ishod znala unapred.

Oduvek sam želela da napišem roman, ali iz nekog razloga to sebi nisam mogla da dozvolim. I onda sam se našla u četrdesetim godinama i pomislila kako to moram da uradim. Sjajan je osećaj kada ste na vrhuncu svog života i otkrijete da posedujete neotkriveni talenat. Isti je slučaj i sa pisanjem televizijske drame. Nikada to nisam radila i odjednom sam shvatila da je to nešto što mogu da uradim. Nadam se da moji postupci ohrabruju ljude da nikada nije kasno da započnete novu karijeru.

Izvor: dallasnews.com
Prevod: Dragan Matković