„Nije lako ženama danas. Kao da smo okruženi evnusima koji žive u nekom neprestanom strahu. A život u strahu nije život. U dm-u poruke stižu kao lude, svi su najhrabriji, najzgodniji, najduhovitiji. Onda izađeš, sediš, piješ i prosto te tuga obuzme koliko su muškarci inertni i uplašeni.“, kaže spisateljica Maša Rebić u provokativnom intervjuu o Beogradu, njegovim lutkama i plejbojima, na plus 30 C.
Rešili smo da se, hodajući centrom grada od Terazija do Kalemegdana, pozabavimo jednom temom. Seks i Beograd. Na licu mesta. Ovde i sada. Praveći predahe za fotografisanje u prelepim, skrovitm ćoškovima najprometnijih i najvoljenijih gradskih ulica. Neopaženo, upali smo i u virtuelni Beograd. I opisali pun krug. Od potrage za izgunljenim mačo muškarcima, visokih štikli koje režu beogradsku kaldrmu do orgijanja na društvenim mrežama, virtuelnog seksa i stvarnih sujeta. I nismo se loše proveli. Smeha je bilo i, žargonski rečeno - onoliko!
Da počnemo od najlepšeg dela grada za zaljubljivanje
Ceo Beograd je za zaljubljivanje. Nije ovaj grad prepun arhitekture ili prirode koja te tera na to, on prosto poseduje taj šarm, tu neku čudnu erotsku notu, neku neuhvatljivost i nestalnost koja se prenosi i na njegove stanovnike. Beograd je grad slučajnih susreta koji ti odrede čitav život. Zato je neverovatno seksi.
U kom delu grada se tvoji junaci najčešće upoznaju?
Kreću se uglavnom po mestima koja ja najviše volim, na kojima sam provela najveći deo života. Ljubavna priča na kraju romana Sponzoruše počinje baš na Kosančićevom vencu gde smo se slikali. To je ulica koja nosi naziv po najboljem mačevalcu u srpskoj vojsci. Za Kosančića se verovalo čak da niko ne može da ga rani i da ima vilinske krvi u sebi. Dakle, samo zbog toga je taj deo grada jako uzbudljiv. Kad se tamo po kaldrmi šetaju muškarac i žena moraju makar da izgledaju zaljubljeno. Ona je na štiklama i posrće po kaldrmi a on je pridržava. Hteo ne hteo ispada džentlmen. U drugoj knjizi fatalni susret se dešava na Košutnjaku, u trećoj na Adi....
Postoji li neko mesto u Beogradu gde se i oni loši momenti lakše podnose?
Za mene je to moja terasa jer imam božanstven pogled na ceo grad, od hrama Sv. Save preko novog mosta, Beograđanke, do crkve Sv. Marka. Kad padne noć čuje se muzika i žamor. Uvek. To su zvuci Beograda koji te dižu iz mrtvih.
Sa kojim delom Beograda se visoke štikle najlošije slažu?
Ovaj grad je grad kontrasta i ovde štikle svuda mogu da se nose. Ovo je najfotogeničniji grad na svetu a uz dobru fotografiju štikle su neizbežne. S jedne strane on je siv, pust, tužan, sa druge-živ, uzbudljiv i eksplozivan. Štikle su u svakoj varijanti dobrodošle. I kad se Beograd oporavlja i kad vene i kad raste. Beograđanke i njihove štikle ga talasaju, ne daju mu da miruje i on zbog njih ne zna za spokoj.
Junaci tvog poslednje romana „Još samo ovaj put“ muvaju se, uhode i zaljubljuju u virtuelnom svetu. Kakav je tvoj utisak o virtuelnom Beogradu budući da si jedna od popularnijih tviterašica među javnim ličnostima?
Skoro sve ljude koje volim da pratim na tviteru poznajem i u stvarnom životu, tako da je meni taj virtuelni svet samo neki nastavak pravog života. Mislim da su svi ti ljudi kao i naš grad užasno živopisni. Neverovatni i nepredvidivi. Jako uzbudljivi.
Da li je Tviter, između ostalog, dnevni skener egomanijaklnosti i sujete?
Ne postoji čovek koji može pobeći od sopstvene sujete. Niko nije lišen ovog pokretača ljudske prirode. Ima je tamo gde je najmanje očekujemo. Ono što je važno je da naučimo da je kontrolišemo. Oni koji to ne umeju su naporni, dosadni i veoma osvetoljubivi. Ja takve odmah sklonim sa liste. Zrače nekom primitivnom, lošom energijom koja ne samo što razara njih nego i sve oko njih.
Gde su ljudi slobodniji – onlajn ili u realnosti?
Pa naravno da je većina slobodnija u virtuelnom svetu. Tu mogu sve, izašli su iz svojih patetičnih života i počeli da žive neke nove, brižljivo osmišljene. Znam jako puno tih takozvanih uticajnih koji su potpuno zbunjeni, stidljivi i prilično dosadni u realnosti. Ni desetina one jake, glasne, mudre osobe koja se pojavljuje na tviteru. Ili prosto mi svi očekujemo previše od ljudi koji su zapravo poznati samo na internetu i onda kad ih upoznamo očekujemo da neprestano izgovaraju te svoje beskrajno duhovite i mudre rečenice od 140 karaktera.
Da li je prošlo vreme spontanih upoznavanja i šta je, generalno gledano, ubilo spontanost u međuljudskim odnosima?
Pre neko veče sam izašla sa drugaricama. U društvu su bile dve glumice, dve bivše manekenke i ja. Nas pet žena od 30 do 40 godina. Prilično lepe, vesele, srećne. Bile smo na mestu gde izlaze muškarci sličnih godina. Bili su svuda oko nas, skenirali nas, gledali, odmeravali. Sedele smo 3 sata, pile vino, smejale se. Niko nam nije prišao čak ni onda kad su popili toliko da su mogli da skupe hrabrost. Dakle, ja odgovor nemam za nastalu situaciju, samo mogu da kažem da se ne bih vraćala u dvadesete. Nije lako ženama danas. Kao da smo okruženi evnusima koji žive u nekom neprestanom strahu. A život u strahu nije život. U dm-u poruke stižu kao lude, svi su najhrabriji, najzgodniji, najduhovitiji. Onda izađeš, sediš, piješ i prosto te tuga obuzme koliko su muškarci inertni i uplašeni. Dečaci probudite se, aman! Budite hrabri samo trideset sekundi koliko traje prilazak stolu i rečenica koju ćete uputiti nekoj devojci. To je sve. Prilično je lako, zapravo.
Šta se dogodilo sa starim dobrim muvanjem ili kako je muvanje zamenilo skenirnje, odmeravanje, taktiziranje i procenjivanje?
Mislim da su društvene mreže neka vrsta nove agencije za upoznavanje. Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će sa trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši mu-joj profil na fejsbuku. Kao veliki grupnjak gde se žene nadaju braku ili vezi a muškarci seksu. Kao i u realnosti. E, sad, znam za par slučajeva gde su se dvoje upoznali i počeli vezu, ali znam za više sučajeva gde su se upravo zbog fejsbuka posvađali, rastali pa čak i razveli.
Šta misliš da je današnjim devojkama presudno kada procenju muškarce – obim bicepsa ili statusni simboli koji signaliziraju njegovu finansijsku podobnost?
Svaka žena je individua za sebe, ali ono što je zajedničko svima je sigurnost koju očekuju od muškarca. Emancipacija jeste učinila svoje, ali ako su odlučile da budu emancipovane onda to treba da budu uvek a ne samo onda kad im to odgovara. Kao i što muškarci treba da budu i dalje ponosni i hrabri a ne jadničci koji se žale na emancipaciju. Jesmo dobile pravo glasa ali to ne znači da želimo tunjave muškarce koji neprestano kukaju nad svojom sudbinom. Dakle, želimo mišiće i želimo uspeh. Kao što i oni žele kuvaricu bez celulita sa peticom u grudima koja veoma uspešno radi posao koji voli, zarađuje i podiže potomstvo. Niko neće nesposobnu vreću sala koliko god on takav znao da recituje Bodlera u originalu ili da govori čitav dan o filozofiji apsurda. Bilo muški ili žensku verziju. Ipak, trebalo bi svi da budemo realni u očekivanjima da se spustimo na zemlju i da se zapitamo da li smo zaista toliko savršeni da nam niko nije dobar?
Pisala si o sponzorušama. Da li su u međuvremenu evoluirale od seksi predatora do doteranih žena koje više ne žele samo novac već i popularnost?
Bimbo glupače su bile veoma popularne u Holivudu. Mnoge velike glumice su nosile do kraja života ovu etiketu, od Clare Bow preko Jayne Manesfield do Marilyn Monroe. Ipak, te žene, bile one sponzoruše ili starlete, su ostavile neizbrisiv trag u istoriji. Današnje starlete, bimbo glupače i ostale samo popune par stranica u treš novinama da bi stavile do znanja da su „slobodne“ i nestanu kad nađu nekog nesretnog „pokrovitelja“ pa se opet vrate kad ih šutne taj isti sponzor. To je, na žalost, jedan beskrajno besmislen i otužan život lepih devojaka. I jako dosadan normalnim ljudima.
Kada bi morala da pišeš scenrio „Seks i Beograd“ kakva bi to priča bila – komična, dosadna, uzbudljiva, prazna?
Užasno zabavan. Koliko god svi mi voleli da gledamo Seks i grad, junakinje iz Njujorka su za mene izuzetno prazne, nesrećne i isfrustrirane žene. Beograđanke su mnogo zanimljivije. Lepše i pametnije. Iako žive u siromašnoj zemlji veći su snobovi i od jedne Keri Bredšo, koja nije prava Njujorkčanka, nego je došla u veliki grad trbuhom za kruhom i ponaša se kao nesretnica opsednuta cipelama. To me podseća na velike komplekse koji opsedaju većinu žena bez obrazovanja i dobrog porekla.
Koliko su Beograđanke suštinski daleko od slobodoumnosti junakinja popularne serije i koliko ih dvostruki standardi sprečavaju da budu zaista moderne?
Prave Beograđanke su čak i slobodnije o njujorške četvorke. Razlikuju se samo po količini cipela koje poseduju i količini novca koje zarađuju. Iako se na ovim podnebljima i dalje ljudi vode mišlju da je seks znak slabosti za ženu a znak snage za muškarce- dakle potpuno pogrešan koncept u kome se vrednuje snaga a kažnjava slabost, žene u Beogradu nikad tome nisu pridavale značaja. Oduvek su bile slobodoumne. Ponosne. Pomalo snobovi. Uglavnom uzdržane, prave dame, ali veoma razuzdane kad to samo one žele da budu. Ne pristaju na te primitivne kompromise u kom žene nose stigmu ili mit o „ženskoj nevinosti“ jer trebaju biti čedne i uzdržane od seksa.
Šta se u međuvremenu desilo sa muškarcima. Kozmetička evolucija je nedvosmislena, ali...
Htele to da priznaju ili ne, ženama je mačizam oduvek bio seksi. Nekima na duže staze, nekima na kraće. On je oduvek postojao i postojaće, s tom razlikom što se vremenom pojavljuju i nove „vrste“ muškaraca. Nekada smo imali džentlmene koji su pridržavali stolicu i otvarali vrata svojim pratiljama i one pravo mačo tipove sa raskopčanim košuljama, na motorima, koji psuju, puše i izigravaju buntovnike. Do danas se sve izmešalo. Postoje, metroseksualci, retroseksualci, uberseksualci. Nijedna kategorija nije dobra ako je ekstremna. Mešavina svega je uvek poželjnija. Metroseksualnost danas, recimo, hrani tržišna politika. Propagiranje slike modernog muškarca koje vrše brojni časopisi imaju uticaj na psihu čitalaca. Muškarci danas, kao što su to oduvek radile žene, padaju pod uticaj onoga što im je servirano i tako postaju ili nesigurniji ili potpuni narcisi. Ni jedno ni drugo nije privlačno većini žena. Mačo muškarac, (ovde ne mislim na onog ekstremnog koji misli da žena ne treba da radi i koji podriguje u društvu da se razumemo, to su primitivci) su do današnjeg dana postali retkost. Od retroseksualaca koji odbijaju svaku brigu o svom izgledu do metroseksualca koji samo o tome brine, pravi mačo se negde izgubio.
Na koji način svoj brk činiš različitim od dosadne, balkanske verzije te vrste odnosa?
Ne prestajem da se igram. Koliko god godina da imamo, koliko god dece da dobijemo, koliko god kredita treba da isplatimo ne smemo prestati sa zabavljanjem. Život nije roman, znam, ali ono romaneskno u njemu nam pomaže da ga proživimo kako treba.. Nas dvoje smo trenutno sami. Poslali smo decu na more. Nedostaju nam, ali uživamo u svakom danu. Dani kad smo bez njih su jedini trenuci kad možemo da se ponašamo kao da smo se tek upoznali. Da gledamo filmove po čitav dan, ne izlazimo iz kreveta, naručujemo picu, ne spremamo stan, pravimo koktele celo veče, vozimo se na motoru po celom gradu satima ako želimo...Ne radimo ništa posebno, ali nama jeste posebno jer su to trenuci kad se vraćamo u period „zabavljanja“. To je ključ. Zabavljanje treba da bude isto i u dvadesetim i u šezdesetim godinama života. I nikad ne sme da prestane.
Izvor: nadlanu.com
Autor: Milan Nikolić