Saveti pisaca: Dejvid Van

Za vreme diplomskih i postdiplomskih studija na Stanfordu i Kornelu, pre nego što sam profesionalno počeo da se bavim ovim poslom, iz nekog razloga sam verovao da je revizija najvažniji aspekt pisanja, kao i da, čak i ako priča ili roman nisu unapred pažljivo osmišljeni, uvek mora postojati bar neka vrsta plana ili jasna predstava o onome o čemu će oni govoriti. Ispostavilo se da je moj pristup pisanju potpuno drgačiji.

Između aprila 2008. i aprila 2016. godine napisao sam osam knjiga, prevod „Beovulfa“, dva scenarija, desetak eseja i stotine intervjua, a evo kako mi je to pošlo za rukom.

U tom periodu sam imao mnogo obaveza. Putovao sam i po deset meseci godišnje, promovišući svoje knjige u više od trideset zemalja i obilazeći oko osamdeset međunarodnih književnih festivala. Neprestano sam se selio iz grada u grad i iz hotela u hotel. Ali ono od čega nikada nisam odustajao tokom pregovora sa izdavačima bila su moja slobodna jutra. Oni jednostavno nisu razumeli zbog čega su mi toliko važna. Ubeđivali su me da bi se i meni i njima najviše isplatilo da jutra provodim u avionu ili vozu, ili da ih iskoristim za posete knjižarama i susrete sa čitaocima na festivalima, ali na kraju sam se ipak izborio za pravo da hotelsku sobu ne napustim pre podneva. Mogu da pišem samo ujutru, kada sam svež i odmoran. U sobi moram da budem sam, ali mi je potpuno nevažno u kom gradu se ta soba nalazi.

U romanu Dirt sam se podsmevao ljudima koji su osamdesetih godina prošlog veka pripadali nju ejdž pokretu, ali i ja sam nekada bio „istinski vernik“ poput protagoniste Gejlena (hodao sam po užarenom ugljevlju, meditirao i pokušavao da hodam po vodi; ni sam ne znam koliko puta sam upadao u razna planinska jezera i tuđe đakuzije, ubeđen da će baš tog dana površina vode odlučiti da pruži otpor mojim stopalima), a moj kreativni proces duguje mnogo toga budističkoj meditaciji. Danas mogu da se podsmevam tom periodu svog života, ali pokazalo se da od njega ne mogu da pobegnem.

Svako jutro pišem sat i po vremena. Prvih 45 minuta rezervisano je za iščitavanje poslednjih dvadeset ili trideset stranica romana na kome trenutno radim. Misli mi u početku obično lutaju, razmišljam o ručku, o putovanju na sledeću lokaciju, seksu, novcu, salu koje mi se taloži na struku i ostalim banalnostima, ali godine iskustva su me naučile kako da ih brzo zauzdam i usredsredim se na stranice pred sobom, baš kao u meditaciji. Kada stignem do kraja, vreme je da se bacim na pisanje nekoliko novih stranica, ali u tom trenutku mi se svakog dana ponavlja isto: odjednom sam ubeđen da više nikada neću napisati ni reč. Zato ponovo čitam poslednje dve ili tri stranice, nakon čega iz mene iznenada provaljuje ceo pasus. Kucam ga što brže mogu, a brzina mojih prstiju gotovo da je jednaka brzini mojih misli. Ne razmišljam ni o čemu drugom, ne gubim vreme na oblikovanje rečenica. Nemam nikakvu predstavu o tome šta će se desiti kada sednem da pišem, niti šta će likovi reći ili uraditi, čak ni o tome o čemu se u knjizi radi, i svakog dana sam ubeđen da je ono što pišem najobičnija gomila gluposti. Na svu sreću, ovaj pasus je izašao iz mene i sada je vreme da još jednom pročitam poslednjih nekoliko stranica i ponovim isti proces. I tako, pasus po pasus, ispunjavam novu stranicu, a možda i sledeću, sve dok ne istekne vreme predviđeno za pisanje. Pomenute radnje se odvijaju veoma brzo, ali često se dešava da na kraju nisam siguran da li sam radio dve sekunde ili dva sata. Kada sledećeg dana pročitam napisano, uvek se iznenadim.

Sve ovo pomalo podseća na Roršahov test. Naš mozak neprestano formira obrasce, a mi nismo u stanju da svet posmatramo iz neutralne pozicije. Onaj ko gleda u mrlju na komadu papira nikada ne vidi samo mastilo i papir, on u njoj vidi značenje, daje joj oblik i priču. Sve moje priče su smeštene u stvarno okruženje. Nemam ni plan, ni skicu, ni zaplet, ni temu, samo lokaciju koju opisujem iz perspektive junaka obuzetog nekakvim nemirom. Način na koji junak opaža svoje okruženje otkriva mnogo toga o njegovom unutrašnjem životu. Ti trenuci opažanja zajedno postaju piščeva vizija. Podsvest je neuporedivo kompleksnija, moćnija i ispunjenija obrascima od svesti. Ideje koje dolaze iz svesti su zakržljale i sputavaju pripovedanje. Takve ideje su nešto najgore što se može dogoditi piscu.

Moj roman „Jarčeva planina“ objavljen je u obliku u kome sam ga poslao izdavačkoj kući, a poslao sam im prvu verziju rukopisa. Nisam dodao niti izbacio nijedan pasus, samo sam proverio ima li slovnih grašaka i doterao poneku rečenicu. U romanu Dirt sam donekle izmenio sadržaj tri ili četiri pasusa. Romanu Caribou Island sam dodao sedam ili osam kratkih pasusa na zahtev urednika. U romanu Bright Air Black, koji prati mit o Medeji i stoga ima nešto komplikovaniju radnju, nisam dodao ni izbacio nijednu scenu. Revizije izbegavam iz dva razloga. Jedan je to što pišem punom brzinom, kao da zapisujem san. U snovima nema pauza, oni su jednodelni, zaokružene celine. Čim završim sa zapisivanjem, oko rukopisa se formira čvrst oklop, kroz koji više ne mogu da prodrem kako bih nešto dodao ili izbacio. To ne znači da ne pokušavam. Ponekad se mesecima trudim da poboljšam ono što sam napisao, ali mi jednostavno ne uspeva. Drugi razlog ima veze sa prirodom drame. Ako imate ambiciju da napišete dramu, a pritom mislim na dramu koju smo nasledili od Grka, i želite da vaša priča ili roman ima strukturu dramskog komada, onda ono što se dešava u svakoj sceni, ono što likovi rade i izgovaraju, utiče na ono što će se desiti u sledećoj sceni. To znači da ne možete tek tako da uklonite neku scenu. Ukoliko biste to učinili, ono što bi usledilo ne bi imalo nikakvog smisla. Ne možete ni da dodate scenu, jer ona ne bi imala posledice, ništa je ne bi pratilo. Takva scena bi predstavljala samo bizarnu anomaliju u tekstu. Ako ste, dakle, odlučili da napišete dramu, tokom revizije ne smete dodavati ni uklanjati scene, što bi onda značilo da većina pisaca zapravo i ne piše drame.

Tako izgleda moj sistem. Ne mogu, međutim, da se pretvaram da ne postoje drugi uspešni pisci, čiji se pristup pisanju potpuno razlikuje od mog. Čuo sam da Džon Irving sve planira unapred, uključujući i ono što će se dogoditi u scenama unutar poglavlja, a njegove knjige nisu ništa manje uzbudljive i iznenađujuće. Svaka od njih ima strukturu koja deluje krajnje prirodno i dramatično. Ros Rejzin ceo roman napiše rukom, pa se zatim vrati na početak i ponovo ga napiše rukom, što je nešto na šta niko ne bi mogao da me natera, ali ja ipak obožavam njegove knjige. Eni Pru sprovodi opsežno istraživanje pre nego što sedne za tastaturu i svaki put bira drugačiji stilski pristup, ali koji god glas da izabere, njeni romani deluju autentično i uverljivo.

Pisanje je, dakle, posao kome svako od nas prilazi na svoj način. Niko vam ne može dati recept kako da postanete uspešan pisac. Ja danas pišem tako kako pišem uglavnom zahvaljujući tome što sam u mladosti bio nju ejdž čudak koji se bavio meditacijom u nadi da će tako lakše privući devojke. Moj „budistički“ pristup pisanju možda deluje neobično, ali bez njega ne bih bio tu gde jesam.

Želim da dodam još samo nekoliko reči o tome kako – potpuno nesvesno – od onoga što pišem stvaram smislenu celinu. Ne bih želeo da pomislite da sve ovo izmišljam. Kao prvo, najvažnije je ući u ritam. Ako propustim jedan jutarnji termin za pisanje, to u znatnoj meri menja moj roman i sve vreme se osećam užasno. Propustim li tri ili četiri jutra, automatski gubim roman i više ne mogu da mu se vratim. Podsvest sve povezuje u celinu, ali samo ako se pridržavam rigidne rutine. Drugi faktor je neuspeh. Napisao sam osam knjiga za osam godina samo zato što mi nije pošlo za rukom da ih napišem pre dvanaest ili dvadeset pet godina. Moje priče uglavnom govore o porodičnim tragedijama i odvijaju se na lokacijama na kojima sam živeo, tako da je moja podsvest imala sasvim dovoljno vremena da stvori obrasce i veze, da pronađe značenje i uobliči narativ, a raniji neuspesi su tome samo doprineli. Da nije bilo neuspeha iz prošlosti, knjige ne bih pisao sa takvom brzinom i lakoćom. Tokom tih osam godina sam zaista uživao u pisanju: nije bilo blokada, nijednom nisam osetio frustraciju.

Ali izgleda da svemu lepom jednom dođe kraj. Za proteklih šest meseci napisao sam šest kratkih priča i sada odjednom ne znam šta dalje. Osećam se zaglavljeno. Ne znam o čemu bih pisao. Imam utisak da ću ponovo morati da naučim kako da pišem.
 
Autor: Dejvid Van
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković