Šta bi bilo kada smrti ne bi bilo?
Iako želimo da smrt i umiranje ne postoje, zapravo nikada ne zalazimo u posledice besmrtnosti. Saramago je baš to uradio u svojoj knjizi „Smrt i njeni hirovi“.
Žoze Saramago je portugalski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine. Dugo se bavio novinarstvom, a tek u svojim pedesetim godinama kreće da piše romane.
Kroz istorijske momente ubacuje svoje kritičke strelice ka političkim režimima u Portugaliji, kao i bivšim kraljevinama. Na pomalo sakrastičan, ali dovoljno umeren način da nas ostavi zapitanima, pokreće bitna društvena pitanja. Jedno od tih je i:
Šta bi bilo kada bi ljudi prestali da umiru u jednom gradu?
„Bez smrti nema ni vaskrsnuća, a bez vaskrsnuća nema ni crkve.“
Crkva kao glavno religijsko uporište bi u slučaju nestanka smrti bila nepotrebna. Sam pojam religije i verovanja u nešto uzvišeno je nastao iz straha od nepoznatog. Kako bismo se osećali sigurni, stvara se raj kao savršeno mesto nakon života na Zemlji, i pakao, kao mesto za grešne duše.
Ali, ukoliko ostajemo na Zemlji doživotno, pakao i raj nestaju, kao i sam strah od nepoznatog. Štaviše, konstantna pažnja o zdravlju, načinu života i bežanje od poroka postaju uzaludni ili kako je i sam Saramago zabeležio: „Kada ljudska bića ne bi umirala, sve bi postalo dozvoljeno, A to bi bilo loše, upitao je stari filozof, Jednako kao ne dozvoliti ništa.“
„Dakle, budući da je crkva, što je opšte poznato, jamačno jedini instrument delovanja kojim je bog raspolagao na zemlji kako bi utro puteve koji bi trebalo da vode do njegovog carstva, očigledan i nepobitan zaključak je da čitava božja istorija neizbežno završava u ćorsokaku.“
„Religije, sve zajedno, koliko god ih promišljali, nemaju drugog razloga za postojanje osim smrti, potrebna im je kao hleb nasušni.“
Osim religije, Saramago nagoveštava sa nestankom smrti, nestanak i filozofije.
„Filozofiji je potrebna smrt isto kao i religijama, ako filozofiramo, to je zato što znamo da ćemo umreti, još je monsieur de montagne rekao da filozofirati znači umirati.“
A šta se dešava sa bolesnim ljudima, sa ljudima koji zasigurno ne žele da ostanu na Zemlji?
U Saramagovoj knjizi, porodice bolesnih se okupljaju i u saradnji pokušavaju da prenesu obolele u drugi grad na koji smrt nije zaboravila. Naravno, takve akcije se shvataju kao ilegalne i „protivživotne“, jer ko još ne želi da živi?
U nedostatku umrlih, pogrebna preduzeća sahranjuju kućne ljubimce kako bi se prehranili. U društvu se stvara takozvana maphija, koja ilegalno prenosi ljude u drugi grad kako bi u miru otišli na drugi svet.
U Saramagovoj knjizi, Smrt na kraju poprima ljudski lik, menja svoju percepciju života i prolazi kroz mnoge nedoumice kroz koje prolazi i svaki drugi čovek u svojoj svakodnevnici. Za neke besmrtnost postaje i pretnja:
„Ako ne počnemo ponovo da umiremo, za nas nema budućnosti!“
U svojim različitostima, Saramago spaja Smrt i život u jednom muzičaru, tako što ga čini besmrtnim. U jednom trenutku i ljubav se provlači kao X faktor koja svojim velikim opsegom uspeva da promeni i samu Smrt.
Ali, da ne bih otkrila celu knjigu, ostavljam na vama da je posle ovog teksta uzmete sa police, ili pak ostavite. Jer, kao što bi i Saramago zaključio:
„Naposletku, o bogu i o smrti postoje samo priče, a ova nije ništa više nego jedna od njih.“
Autor: Vana Filipovski
Izvor: kultivisise.rs