Zovu je predstavnicom novog magijskog realizma, ali je posebnost romana
Džoane Haris možda najviše u stvaranju nove junakinje koja predstavlja vodeći razlog što, inače sasvim samodovoljnoj književnoj senzaciji „
Čokolada“, nisu suvišna čak tri nastavka. Time formiran
ciklus o Vijan Roše dobija svoju neobavezujuću, a ipak privlačnu i nepromenjeno uzbudljivu razradu, ujedno potvrđujući večitu čitalačku potrebu za produženjem priče dokle god ona ima smisla. Podrazumeva se da nikako nije naodmet deskriptivno aktiviranje svih elemenata prirode i ljudskih čula, u nameri autorke da postigne autentičnu primamljivost svojih dela.
Posrednica u toj misiji, Vijan Roše, svakako je žena barem u pripovednom smislu nenametljivog, ali specifičnog i teško zaobilazećeg sklopa ličnosti. Njena pojava, životni stil i uverenja, te način na koji prilazi ljudima, jednostavno provociraju. Međutim, u pariskoj gužvi (gde je odveo prvi nastavak serijala, „
Crvene cipele“) Vijanina „drugost“ nije toliko trn u oku, što na čitave periode donosi spokoj, ali ne i sreću. Tamo ona, čini se, nema šta da „popravlja“ i zato se ne oseća ispunjeno, pa Harisova odlučuje da je već trećom knjigom vrati u fiktivni Lanskenet na Tani.
Radnja romana „
Breskve za oca Fransisa“ odigrava se tačno osam godina kasnije, u doslednoj dualnosti na više planova, od vremensko-simboličkog do tematskog i samih pripovednih perspektiva. Predstavljaju ih mlad mesec (srp) i krst, tačke gledišta Vijan i sveštenika Renoa, kao i čitav niz suprotstavljenih kategorija: islam i hrišćanstvo, Istok i Zapad, pridošlice i starosedeoci, statično i pokret, crni i beli otan (vetar), kraljica i vitez u tarot ikonografiji. Podele su prisutne i unutar samih zajednica: tradicionalno i moderno sa svojim zastupnicima (stari Mahžubi i Reno, naspram harizmatičnih Benšarkijevih i liberalnog oca Anrija Lemetra), čak i na širem planu teritorijalnog razdora između centra varošice i „okupirane“ četvrti Le Maro.
Vijan, prema tome, ponovo stiže sa prvom promenom vetra, da kao pravi
deus ex machina – ili je bolje reći,
ex magia, ubrza rasterećujuće iznošenje na videlo skrivenih tajni, neočekivanih otkrića, ali i ličnih sumnji. Pokretač radnje je posthumno pristiglo pismo, svojevrsni amanet Armande Voazan, koje je obavezuje da se vrati i pomogne nekadašnjem rivalu Fransisu Renou. Mesto je, naime, u međuvremenu preobraženo sada već dugogodišnjim prisustvom doseljenika iz Magreba, koje od početne poželjne šarolikosti i miroljubivog suživota dejstvom pojedinaca postaje pretnja i razlog podizanja sve opasnije tenzije među meštanima.
Pozicija izopštenika udružuje Vijan i Renoa, neočekivano im pokazujući da su na neki način postali dve strane iste medalje pred pojavom još jedne misteriozne i potencijalno opasne
femme fatale figure Ines Benšarki, u prostoru nekadašnje Vijanine prodavnice. Zahvaljujući snažnoj intuiciji, sada pojačanoj Rozetinom neobičnošću i verovanjem u
pulmanovske daimone, ali ponajviše uzdanjem u snagu hedonizma, Rošeova će pokušati da iskoristi svoju „magiju“ kao sredstvo premošćavanja, interkulturalnosti.
Karakteristično za svet koji je osmislila Džoana Haris jeste da provincijska zajednica odaje utisak izmeštenosti unutar savremenog sveta, pa u Lanskenetu kao da vreme tvrdoglavo miruje još od osnivanja, nekih dve stotine godina ranije. Takav poredak čini da se Vijanin slobodni duh neprekidno bori između privrženosti ušuškanoj sredini i nagona za pokretom. Potreba za širinom i pronalaženjem vlastitog identiteta ovoga puta dobija novu dimenziju prenoseći se na sledeće generacije, uvođenjem teme stasavanja Vijanine starije ćerke Anuk, ali i muslimanske devojke Alise. Ovo je, naravno, samo jedan od primera putem kojih Harisova uspelo problematizuje pitanja predrasuda i pozicije žena u svakom društvu i razdoblju, istovremeno se vešto služeći već spomenutim motivom odraza iliti dvojnika (kako duhovnog, tako i iskustvenog).
Svuda su tako divno upotrebljeni elementi prirode: za Vijan vazduha/vetra, kod Riđeg vode (život na barci), stranci kao „pretnja“ selu uvek su povezani s vatrom (požar predstavlja stalni način razračunavanja), dok je zajednička karakteristika pokret naspram statičnosti. Vredi skrenuti pažnju i na fine intertekstualne niti, koje povezuju francusku književnu tradiciju (
Viktor Igo) i Orijent. Tako stari Mahžubi čita „
Jadnike“, fizička tajna i način obraćanja Ines Benšarki razjarenoj rulji podsećaju na Gvinplena iz „
Čoveka koji se smeje“, a Renoa tragikomično zatočeništvo stavlja u poziciju duha iz Aladinove čarobne lampe, za šta ga devojčica Maja ozbiljno smatra.
Kao i obično, Vijan će doputovati s vetrom, mirisima, duhom otvorenim za sve i težnjom da dokaže oslobodilačku i izmiriteljsku delotvornost svoje veštine. Ali koliko god bila neka vrsta isceliteljke duša i čula, ona se ujedno preispituje, strahuje i s godinama ispoljava sve veću nesigurnost, što je čini dodatno ubedljivom i čitaocu bliskom. Treća knjiga joj poverava zadatak da u ograničenom vremenskom roku (avgust, ramazanski post) ispuni zaveštanje, ostvari misiju, ali i razreši ličnu dilemu (ne)pripadanja.
Jedno od značenja naslova završnice serijala „
Kradljivica jagoda“ odnosi se na nadimak junakinje koja, iako uglavnom ne govori, sada dobija pripovedni glas. Reč je o Rozeti, obdarenoj istim moćima od kojih se čini da je njena majka odustala skrasivši se u Lanskenetu. Nov je i element kojim se roman otvara – sneg, retkost za te krajeve i samim tim značajan signal. Vijan se, istina, zaustavila, ali i dalje čezne za putevima vetra; tema generacijskog razdvajanja započeta u prethodnoj knjizi, ovde je svedena na pitanje veza(nosti) njene nekonvencionalne porodice. Budući da Anuk odlazi u Pariz i kreće drugačijom stazom, a Riđi je i dalje pretežno distanciran, Vijan se drži „čudnog“ mlađeg deteta, pokušavajući da ubedi samu sebe kako je ukorenjenost upravo to što želi.
Kada umre stari cvećar Narcis i šumu jagoda pored svog imanja ostavi Rozeti, otuđeni naslednici (ćerka Mišel Montur i njen suprug Mišel: u francuskom jeziku razlikovne nijanse postoje, ali transkripcija pojačava karikaturalni efekat ovakvog imenovanja) u besu počinju da traže načine za obaranje testamenta.
Pored Rozete, nosioci tačke gledišta kroz poglavlja, ujedno njeni najveći branioci, ostaju Vijan i rehabilitovani, sledstveno tome gotovo preobraćeni sveštenik Reno. Poglavlja poslednjeg nastavlja da boji specifičan humor proistekao iz cinizma sa kojim u sebi komentariše, na primer, Narcisovu ispovest u vidu ostavljenog pisma: dakle, ponovljeni motiv posthumnog obraćanja predstavlja okidač i za novi zaplet. Narcisova ispovest, kao priča u priči, otkriva dirljivu, postepeno sve mračniju pokojnikovu motivaciju, povezujući prošlost sa današnjicom, centrirane oko „bunara želja“ u šumi i sećanja na mlađu sestru Mimi koja je preminula u detinjstvu. U toj uspomeni se krije koren empatije za „drugačiju“ decu, koja je Narcisa vezivala sa Rozetom, ali njegovoj ćerki Mišel nedostaje u odnosu prema sopstvenom sinu Janiku.
Nasuprot tome, atmosfera začudnosti prikrada se i gotovo neprimetno ovladava pričom, obavijajući novi lokal na crkvenom trgu, mesto dojučerašnje cvećare. Tajanstveni
Les Illuminés, koji posetioci u početku doživljavaju kao sobu ogledala kadrih da svakome pokažu senke, pa čak i duhove koje nose na duši, zapravo je „običan“ salon za tetoviranje. Ipak, mesto i njegova vlasnica Morgana Diboa, vraćaju Vijan neprijatne, preteće uspomene i glasove previše slične Zozinom, ukoliko niste zaboravili antagonistkinju iz „Crvenih cipela“.
Enterijer salona, ali i Morganina koža, kriju drugo značenje naslova romana, jer je u pitanju slika na zidu čiji motivi su preneti na umetničinu prvu ličnu tetovažu, a u fragmentima se ubrzo „rasipaju“ po koži ostalih meštana. Kako se povećava broj čitalaca Narcisovog ukradenog rukopisa, raste i želja svih koji dođu u kontakt sa Morganom, tačnije njenom umetnošću, za odlaskom iz Lanskeneta. Uloge se još jednom obrću i sada Vijan, doživljavajući je kao pretnju, preuzima na sebe odbranu mesta tako što će oterati pridošlicu. Dok brani poziciju (o)stajanja i privrženosti, propušta da primeti pogubnost činjenice da u novonastalu situaciju (i tumačenja tetovaža) svako učitava isključivo vlastite strahove i strepnje: Reno da se ne sazna za davni (okajani) požar na reci, a Vijan da je lično odgovorna zbog Rozetine falinke.
Džoana Haris nastavlja da se bez ponavljanja, ali sa nadovezujućom logikom, bavi temom greha i griže savesti, ulančavajući motiv skrivenog ubistva, povezujući fenomen ogledala sa introspekcijom i pokajanjem, a na više primera roditelja i dece ilustrujući problematiku pripadanja. Nisu izostale datumska simbolika (vreme dešavanja obuhvata preduskršnji period i zaokružuje se prvoaprilskim svečanostima), važna uloga figure preteće žene (otuda nimalo slučajno nova susetka nosi ime mitske čarobnice Morgane le Fej), a ni intertekstualne veze sa bajkama, prvenstveno „Snežnim detetom“ i „Malom sirenom“ (zamena glasa za noge, dve vrste slobode, ambivalentna pozicija majke koja iz dobre namere sputava ćerku). Ipak, najupadljivija je rastuća mračna atmosfera proizašla iz unutrašnje tame koja postepeno preovladava umom i srcem „dežurne izbaviteljke“ Vijan.
I upravo to je ono zbog čega, u kolopletu psihološke, magijske, simboličke motivacije, novih i starih likova sa podjednako opravdanim i svrsishodnim funkcijama, ali ponajviše dinamične radnje koja iznova budi čitalačko interesovanje, opstaje privlačnost slatkasto-oporog mikrouniverzuma tri generacije „kćeri vetra“ koji je osmislila Džoana Haris. Nekad je taj vetar neprijatelj, drugi put glavni saborac; bez izuzetka, svejedno će vas odvesti tamo gde treba…
Autor: Isidora Đolović