Rut Milington o svojim „Muzama“: Stvarnost je zaista čudnija od fikcije

Britanska istoričarka umetnosti Rut Milington govori o svojoj novoj knjizi „Muze“, u kojoj pobija mnoge širokorasprostranjene mitove o ulozi muza u stvaralačkom procesu umetnika i istoriji umetnosti.

Šta Vas je zainteresovalo za ovu temu?

Primarni predmet mojih studija bile su humanističke nauke – istorija i teorija književnosti, klasične nauke, istorija umetnosti – iz čega nije teško zaključiti da sam oduvek bila zainteresovana za pripovedanje i vizuelne narative. Knjiga „Muze“ je zapravo zbirka priča, od kojih svaka na svoj način dokazuje da je stvarnost zaista čudnija od fikcije!

Pre nego što sam počela da radim na knjizi, napisala sam nekoliko članaka o stvarnim ličnostima koje se pojavljuju na nekim od najpoznatijih portreta u istoriji umetnosti. Svima nam je dobro poznat lik Mona Lize, ali ko je zapravo bila ta žena (ili muškarac, kako sam kasnije otkrila)? Ko su bili muškarci prikazani na Hoknijevim slikama suncem okupanih bazena? Da li je u Pikasovom životu postojala stvarna „Žena koja plače“? To su bila pitanja na koja sam pokušavala da dam odgovore.

Kada sam predala prvi članak, urednik je reč „muza“ zamenio rečima „legenda sveta umetnosti“, a nekoliko meseci kasnije, dok sam se pripremala za rad na sledećem, unapred sam zamoljena da ne koristim reč „muza“. To me je navelo na razmišljanje o ovom pojmu.

Vrlo brzo sam shvatila u čemu je problem. Današnje društvo vidi muzu kao pasivni model, bespomoćnu ženu koja je u svemu podređena uspešnom, obično starijem, umetniku muškog pola. Setite se samo bestselera „Devojka sa bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije i njegove veoma uspešne filmske adaptacije: Vermerova muza je istovremeno i njegova služavka.

Ali kada sam se upustila u podrobnije istraživanje ove teme, ispostavilo se da situacija sa muzama i nije baš onakva kakvom se na prvi pogled čini.

Svako ko se iole razume u antičku kulturu zna da su prvobitne muze (bilo ih je devet) bile bića božanskog porekla. Starogrčki pesnici, likovni umetnici i muzičari ne samo da su ih duboko poštovali već su činili sve da steknu njihovu naklonost i time obezbede inspiraciju za svoja dela. Muze su bile u poziciji moći u odnosu na obične smrtnike (a znamo da su se umetnošću u to vreme gotovo isključivo bavili muškarci).

Slično muzama iz starogrčke mitologije, i obične, smrtne muze su kroz istoriju za umetnike predstavljale izvor inspiracije, i to na više načina nego što bi se isprva moglo pretpostaviti. Za početak, nisu sve muze bile modeli. Njihov odnos sa umetnikom bio je znatno kompleksniji, a one su u njega donosile mnogo više od puke fizičke lepote. Neke od njih su sanjale o tome da budu nečija muza i bile spremne da se bore za taj status. Neke su postajale inspiracija čitavim pokretima. Bilo je muza koje su se i same bavile umetnošću, što je značilo da su u svoju ulogu unosile vlastitu kreativnost i ponekad direktno uticale na umetnikov stil – na primer, Klimtove slike žena u raskošnim haljinama svedoče o trajnom uticaju dizajnerke Emili Flege.

Što sam više ulazila u materiju, postajalo mi je sve jasnije da je trop muze kao pasivne romantične partnerke zapravo mit – poželjna komponenta nekakve apstraktne ideje o „znamenitom muškarcu-umetniku“.

Feministkinja u meni znala je da moram da napišem „Muze“ i oslobodim taj pojam od pogrešnih konotacija kako bih na neki način doprinela naporima da se stvori verodostojnija predstava o istoriji umetnosti.

Kako ste se odlučili za ličnosti koje ste predstavili u knjizi? Ne dešava se baš tako često da se o Grejs Džons i Marini Abramović raspravlja na stranicama iste knjige.

Spisak ličnosti o kojima sam želela da pišem u početku je bio vrlo, vrlo dugačak. Broj zanimljivih priča i sudbina koje sam otkrila prilikom istraživanja zaista me je iznenadio. U jednom trenutku sam shvatila da bi verovatno bilo poželjno da ih nekako grupišem, a naknadno definisanje sedam ključnih tema pomoglo mi je da suzim izbor.

Osim toga, osetila sam potrebu da raskrstim sa tradicionalnim narativima: svi znaju da je Sindi Šerman samu sebe uzela za muzu, ali šta je sa Sunilom Guptom? Bilo mi je važno da pokažem da i muškarci mogu da budu muze. Isto važi i za transrodne i nebinarne osobe.

Odluku o tome ko će se naći u knjizi na kraju sam donela u saradnji sa svojom divnom urednicom Mirej Harper. Sastavile smo spisak ljudi koji su se međusobno razlikovali po polu, rasi, seksualnosti, pripadnosti različitim kulturama i religijama, ali je svima bilo zajedničko što su aktivno učestvovali u stvaranju nezaboravnih umetničkih dela.



U kratkom promotivnom tekstu na Amazonovom sajtu za oko mi je zapao deo u kome piše da su muze umetnicima, pored emocionalne i intelektualne podrške, pružale i „praktičnu pomoć“. Na šta se to konkretno odnosi? Možete li da navedete neki primer?

Bilo je mnogo muza koje su umetnicima pomagale u obavljanju raznih svakodnevnih poslova. Čovek digitalnog doba često zanemaruje, a ponekad i u potpunosti zaboravlja, činjenicu da su umetnička dela fizički predmeti. Umetnicima je uvek dobrodošla pomoć oko zatezanja i pripreme platna, pranja četkica, pripreme kalupa za skulpture itd.

Dora Mar je odličan primer muze koja je, osim toga što je pozirala, pružala i druge vidove podrške i pomoći umetniku, što se jasno da primetiti na Pikasovim slikama.

Budući da je i sama bila umetnica, koja se s uspehom bavila nadrealističkom fotografijom, ona je ostavila neizbrisiv trag u Pikasovom stvaralaštvu. Snažan uticaj njene fotografske tehnike i levičarskih političkh stavova danas se može prepoznati na čitavom nizu njegovih dela, među kojima je i čuvena „Gernika“.

Ona je pronašla atelje čije dimenzije su dozvoljavale Pikasu da bez problema radi na svojoj ogromnoj antiratnoj slici. Radilo se o nekadašnjem centralnom okupljalištu radikalne političke organizacije kojoj je Dora pripadala. Dok je Pikaso slikao, ona ga je fotografisala i pomagala mu u izradi pojedinih delova murala. Pod uticajem njene fotografije, slikar je odlučio da „Gernika“ bude crnobela. U vrhu kompozicije nalazi se sijalica nalik onoj u fotografskoj mračnoj komori, a ispod nje se, prvi put, pojavljuje Pikasova čuvena „Žena koja plače“.

Praktična podrška i kreativni uticaj Dore Mar promenili su smer Pikasove karijere.

Očekujete li da će knjiga biti zanimljiva i onima koji se profesionalno bave umetnošću?

Verujem da će biti zanimljiva portretistima, koji često blisko sarađuju sa svojim muzama. Zaista se nadam da će se umetnicama svideti poglavlja posvećena ličnostima poput Silvije Slej i Kim Lojtvajler, koje su svoj „ženski pogled“ okrenule prema muškim, ženskim i nebinarnim muzama. Pretpostavljam da će mnogim umetnicima biti interesantni i primeri plodonosnih saradnji u kojima je tipični odnos umetnik–muza zamenjen odnosom muza–muza. Velika umetnost nikada ne nastaje u vakuumu.

Savremena kultura nas poziva da postanemo sopstvene muze – ne zaboravite da živimo u eri selfija – tako da će deo knjige pod naslovom „Sopstvo kao muza“ verovatno privući pažnju umetnika i svih ostalih koji su ikada objavili svoj autoportret na internetu i razmišljali o pitanjima pristanka, kontrole i vlasništva.

Mislim da u „Muzama“ postoji priča za svakoga.
 
Autor: Penelopi Tomas
Izvor: clarkhulingsfoundation.org
Prevod: Jelena Tanasković