Rotirajuća šupa i druga neobična mesta na kojima su nastali klasici književnosti

Izbacite pisaće stolove i nabavite kovčeg!

Jednoga dana, nakon mnogo godina čitanja raznih članaka, možda ćete sesti i napisati sopstveni roman. Ali gde? To bi moglo biti bilo gde, od izolovane kućice u bašti do prepunog kafea u kojem ste okruženi užurbanim lovcima na kafu. Na priče koje mi čitamo je uticalo okruženje u kojima su pisane, i pejzaž i zvukovi i doba dana. Mnogi veliki pisci su se najudobnije osećali za svojim stolovima, dok ima i onih književnih prosvetitelja koji su se usudili da traže izvan ovih tradicionalnih rešenja, pa su stvorili sopstvene idealne kutke za pisanje. Evo nekih upečatljivih lokacija na kojima su neki romani, pesme ili kratke priče napisane.
 
Ko? Džordž Bernard Šo
Šta? „Pigmalion“
Gde? Posebno konstruisana rotirajuća kućica u njegovom dvorištu.

Prvo mesto na našoj listi zauzima najčudnije mesto za koje sam čula. Ali to ga ne čini manje genijalnim. Kao i mnoga druga svoja dela, Šo je „Pigmaliona“ napisao u posebno konstruisanoj rotirajućoj kućici u dvorištu njegovog doma u Hardfordširu, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Šo je voleo da piše pod sunčevom svetlošću, tako da je dizajnirao sebi mesto za rad kojim je ručno upravljao iznutra kako bi uvek bio na sunčevom putu. Kućica se zvala „London“, što je bila interna šala u njegovom domaćinstvu, jer kad god ga je neko tražio oni su odgovarali iskreno, a ipak netačno, da je „u Londonu“. Iskopali smo sliku ove kućice za vas da vidite.

Ko? Dama Edit Sitvel
Šta? Poezija.
Gde? Kovčeg.

Britanska pesnikinja i kritičarka Edit Sitvel (1887-1964) je imala ritual da prilegne pre nego što prinese pero papiru. Ali umesto da legne na krevet ili kauč, ona je birala da se smesti u otvoren kovčeg. KOVČEG. U tom morbidno skučenom prostoru, ekscentrična pesnikinja je pronalazila inspiraciju za svoj rad i objavila je više od dvadeset zbirki poezije. Jedna stvar je ipak sigurna, ovo se meni ni malo ne dopada.


 
Ko? Sir Valter Skot
Šta? Njegova poema „Marmion“
Gde? Na konju.

Škotski pesnik, istoričar, romanopisac i biograf Sir Valter Skot (1771-1832) stvorio je „Marmion“, svoju najprodavaniju epsku poemu ‒ na konju, jašući valovitim proplancima u okolini Edinburga, u Škotskoj. Za Skota se kaže da je bio začetnik i jedan od najvećih pisaca istorijskog romana. Iako bi većina pomislila da je neophodno ići sporim kasom da bi se dostigla koncentracija kad smo već u sedlu, Skot je više voleo da stihove svoje poeme smišlja dok se kreće u bržem tempu. „Bilo je mnogo sjajnih galopa po ovim brdima dok sam razmišljao o 'Marmionu'“, prisećao se. Ova vrlo jasna slika u mojoj glavi na kojoj čovek pravi mentalne beleške o svojim emocionalnim vezama sa Škotskom dok galopira, istovremeno mi je i apsurdna i neverovatno moćna.

Ko? Vilijem Fokner
Šta? „Dok ležah na samrti“
Gde? Elektrana.

Fokner (1897-1962): dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1949. godine, kreativni um kome nema ravnog zbog strukturne i stilske snalažljivosti i upornosti u ispitivanju fundamentalnih ljudskih pitanja. Pošto je bio nesposoban da ostane trezan i zadrži zaposlenje, Fokner je radio noćnu smenu u elektrani da bi mogao da sastavi kraj sa krajem, nakon što je bio primoran da napusti posao na Univerzitetu u Misisipiju. I upravo je u ovoj elektrani napisao roman „Dok ležah na samrti“. S obzirom na to da elektrana nije izgorela do temelja i da je roman postao svetski poznat klasik, piščevo rintanje u 3 sata posle ponoći se i te kako isplatilo.
Jeste li inspirisani?


 
Izvor: bookstr.com