Jedan mladi pisac se kroz svoja mladalačka sećanja upliće u mrežu koja obuhvata nestanke električne energije, eksplozije autotomobilskih bombi, terorističke atentate i ostale mračne stvari koje su pred čitaocem. Smrt izvodi svoj jezivi ples. Za opšti okvir u kojem se nižu ti mračni događaji autor bira simbolično mesto: Ajakućo, što na lokalnom jeziku Kečua znači „ćoše mrtvih“.
U tom ambijentu se pojavljuje rustičan i gotovo priglup tužilac – možda amblematičan lik one pravde koja je prekasno otvorila oči pred nasiljem – koji neočekivano snažno želi (ili mora?) da razreši jedan neobičan slučaj. S njim su u igrijedan komandant vojske izlapele inteligencije koji je maltene postao psihotično čudovište, i potčinjeni pukovnik policije koji koristi svu svoju smišljenu sklonost javašluku da bi usporio okrutno potapanje stvarnosti.
Niko ne želi da vidi ono što vidi tužilac: bizarne smrti, užasavajuće vinovnike, sumanuto gomilanje žrtava. Kad završi sa upostavljanjem ove slike, pisac od tog materijala počinje da gradi roman.
Nasilje. Santjago Ronkaljolo, pisac, obrađuje temu nasilja (koje stvaraju jednako pristalice Svetle staze, koliko i jedan izvitopereni lik) u „Crvenom aprilu“ (ovenčan prestižnom nagradom „Alfaguara“ 2006. godine ) sa distance, ne iznoseći sopstveno mišljenje o temi. Zbog čega? Zbog načina na koji je nijansirao pojedine likove. Tužilac Feliks Čakaltana, nimalo sklon nasilju, na početku knjige je gotovo nadrealno biće: patetično naivan, i zbog toga, zelotski privržen zakonu. Zanimljivo je da tek pošto se naniže nekoliko zločina i počne njihovo razjašnjavanje, Čakaltana postaje realističan: i njega počinje da obuzima nasilnički impuls, a ta njegova „nova“ crta preplešće se sa njegovim nesvakidašnjim običajem (svakodnevnog razgovora sa pokojnom majkom); stoga pred sobom imamo iscrpljenog i razdraženog čoveka koga opterećuje senka smrti koja stalno lebdi iznad njegove glave. On, naime, postaje čovek svakodnevice, poput svih onih iz stvarnog Ajakuća.
S druge strane, komandant Karion od čudovišnog umiritelja terorista i počinioca stvarnosti prećutnih ubistava u ime mira, pretvara se u monstruma, potpuno odsečenog od stvarnosti. Kada otkrije tužiocu Čakaltani besramni mehanizam realnosti duboko ogrezle u smrt, obojica bivaju upleteni u krvavo klupko svarnosti koja eksplodira u orgiji užasa.
Odbijanje smrti.
Rokaljolo je učvrstio svoje štivo kao akcioni roman na koji su podjednako uticali noar i triler. Iza njegovog cinizma se krije odbijanje smrti, ali takav stav ne deluje ni crno-belo, niti unapred promišljeno. Knjiga ispunjava cilj: zadire u stravične okolnosti koje su se odigravale na vrhuncu južnoameričkog terorizma, ali to čini iz drugačije tačke gledišta, na gotovo antisociološki način, i možda baš zbog toga književno čitljiv.
Izvor: La Primera, Lima
Prevod: Igor Marojević