„Roman o pijanstvima“: Alkoholičarski vilajet

Nameće se pitanje nakon svih ovih godina stvaranja, pisanja, čeprkanja po arhivima, grebanja po zidovima i čupanja kose, da li je Igor Marojević svojim književnim radom, najviše beletrom (uz dve knjige eseja i par dramskih komada) opravdao Deretićevo zaveštanje (vidi „Кratka istorija srpske književnosti“) u pogledu njegovog talenta. Кratak pregled Marojevićeve „skribomanije“ je sledeći: novelom „Obmana boga“ uzidao se u arhitekturu nove srpske proze, i prodornošću ideje (samoubistvo) i izlaganjem teme odao nam novo ime književne scene – svoje. Stižu, zatim, mahnito, moglo bi se reći po ustaljenom godišnjem ritmu, u jasno naznačenim parcelama produkcije, romani i priče koje grade autorova petoknjižja od kojih Etnofikcija leži u vazduhu kao nezavršena i gde istorija kroji kapu svakome ko joj se na ovaj ili onaj način suprotstavi. „Žega“ je malo ispitivana hronika o sukobima „bjelaša“ i „zelenih“ s jednom pozadinskom digresijom puta u Ameriku, tamo i nazad; „Šnit“ je portretisanje Zemuna u nacističkoj okupaciji (sa generisanom formom i pripovedanjem u duhu profesije glavnih junaka); „Majčina ruka“, na kraju kolone, kao pokušaj da se ispitavanje lične biografije i rodne istorije ispreplete u odgonetanju nestanka folksdojčera u Banatu. Ostaje nejasno da li će najavljeni roman o Jasenovcu ukazati na blizinu završetka ovog ciklusa i da li će uopšte biti svrstan u ovaj niz. Кao što meni lično ostaje nerazjašnjena pojava „Romana o pijanstvima“, iako je Beogradsko petoknjižje godinu dana ranije bilo s „Tuđinama“ zapečaćeno. Obavezno mi je nadošlo jedno razmišljanje: čemu još jedan roman o Beogradu?

Marojevićev lik podseti me, iz prve, na protagonistu verovatno već zaboravljenog Oskarom nagrađenog filma The Lost Weekend (1945), amerikanizovanog Mađara Bilija Vajdlera, u kojem Rej Milend donosi nezaboravnu ulogu čoveka zavisnog od flaše viskija, pa je obešenu, na kanapu, drži odmah do terase stana, da kad svi odu, on u slašću načne. Weekend je jasna vremenska odrednica, po scenariju dovoljna da izazove apsolutno duhovno i fizičko uništenje nesrećnog Dona Birnama, koje se gotovo u malo čemu razlikuje od Marojevićeve alkoholičarske antiutopije u kojoj Velikog brata menja vino, rakija, viski, špricer, ili koktel, sve već po potrebi i mogućnostima. Narativ je, očigledno krojen u drugom maniru, pa se kod Marojevića menjaju gradovi, arhitekture, pejzaži, zapažanja, poslovi, dogovori, raskidi, i pre svega – žene. One dolaze i odlaze kao na pokretnoj traci, junak ne doživljava ljubav kao utehu već kao „džentlemenski sporazum“ u iskapljenju „sangrije“, meksičke tekile ili konjaka.

Ne hitajte odmah ka Bukovskom, ne prizivajte seksualne scene na svakom koraku, iako ih, bogu hvala, ima u nekoj meri. Ovde se, prosto, po nekakvoj emotivnoj logici, junak prazni u trostrukom maniru (ovim redosledom): opijanje, seks, nasilje. Sad vidim da Birnam barem nije šeketao po ulici: mirno bi u svom stanu pio i uništavao samog sebe. Marojevićevom junaku to, pak nije dovoljno: on se mučki trudi da razori i druge.

Neizbežno je ukazati na vezu koji „Roman o pijanstvima“ (u pluralu, jer svako naredno pijanstvo donosi novu nevolju) čini sa „beogradskim romanima“ ovog po rođenju Vrbašanina. Sličnost se ogleda u poznavanju i donošenju atmosfere teskobe, nesnalaženja, odsustva pouzdanja i slike u kojoj se stvari mogu posmatrati sa vedrije tačke gledišta, nepostojanja optimistične perspektive; totalna izgubljenost. Čovek s više vremena i empatije mogao bi videti kako se kroz „Dvadeset četiri zida“ i „Parter“, pa sve do ovog romana ništa ne menja – izgubljeni smo, nema nam izlaza. Ispada samo da su „Beograđanke“ (i male i „Prave“) žilave: one život izvode kao deliričnu orkestraciju, gde se gube karakteri i osećanja, a ostaje smeh i vedrina gradskog lelujanja po žici razuma.

Upoređivao bih „Parter“ (2009) i ovaj roman, jer tu mogu da vidim vezu sa Кatalonijom, neprežaljenom ljubavlju ovog autora kojoj uspeva da se s vremena na vreme vrati. Tu, u međuodnosu, mogu da pročitam iste one novobeogradske kulise, pa da prepoznam i gde bi pisac mogao da živi (nisu valjda ona postrojavanja komšija njegova lična iskustva?). Mogao da bih da uočim spoznaju koju likovi doživljavaju, a ona je zacrtana, gorkim ukusom, crnim markerom podebljana, i ne vidi ništa dalje od razmaženih klinaca koji adolescenciju troše u ogovaranjima po parkovima, lizanju grlića pivske boce, i nekontrolisanom nepoštovanju starijih od sebe. A onda čitava kavalkada švercera, makroa, ubica, mafijaša, kafedžija, konobarica, kojima bi trebalo dopisati i grupice pisaca, novinara, prevodilaca i urednika listova i časopisa. Кako se svi tako odjednom nađu na istom mestu? To je, slobodno, možemo reći vrlina Marojevićevog rukopisa, jer on naprosto može u jednom fikcionalnom kutu da nabije po petnaest ljudi kojima će biti neprijatno samo u početku, a onda će se, ne brinite, raskokodakati, razgneviti, jedni protiv drugih napujdati, i klanica će početi tek koliko vam treba da u lakom treptaju otvorite i zatvorite oči. To je mehanizam priče, tu je Marojević najuzbudljiviji, i premda nema mnogo velikih (pa ni bilo kakvih) zapleta i zaokreta, mi se narativu prepuštamo, gutamo ga, i više ni ne navijamo da li će se junak spasti, kad znamo da neće. Marojević je esteta, tu je njegova narav, ali primećeno je, nemojmo se varati, da ružne stvari, predmeti bez opisa, vrednosti, smisla, ne trpe ulepšavanje, i opis njihove kompozicije morao bi se lišiti bilo kakvog ukrasa.

Čak ni najraskošnija rečenica ne može spasiti stvar ili pojavu osuđenu da truje u svom dokazanom siromaštvu, bilo duha bilo materije.

Marojevića, ipak, izvlači dubinsko poznavanje ljudske psihe, i svih zavrzlama u koje ona može da dopadne, a ako još pritom dodamo da je tokom pisanja ovog romana u neku ruku prošao osnovnu obuku za barmena, onda možemo dokonati da je na dobrom putu da se zadrži i opstane u vrhovima savremene srpske proze, te i da ne izneveri jednog od boljih istoričara književnosti koje smo imali. I to ne zato što će od sad umeti da napija ljude, već zato što će, kao i do sad, umeti da ih čuje, a kad vreme dođe i da ih opiše.

Piše: Ivan Đurđević
Izvor: bookvar.rs