Ako neko misli da je život Paula Koelja bio lak, grdno se vara. Istina je da je on trenutno jedan od najčitanijih živih pisaca i da se svaki njegov roman proda u nezamislivom broju primeraka širom sveta, ali pre nego što je dostigao ovaj status, morao je da prevaziđe brojne neuobičajane i teške prepreke i njegov put nije bio nimalo lak.
Ovaj brazilski pisac, koji trenutno boravi u Švajcarskoj, bio je prinuđen da se otisne na jedinstveno i burno putovanje kako bi zaslužio ulogu koju sada igra na svetskoj književnoj sceni. Jedan deo tog putovanja nam pripoveda u trećem licu u romanu „Hipi“, koji sam ja imao čast da pročitam tokom boravka u poslednjem hipi naselju u Španiji, Vesindariju, i to dva meseca pre nego što će biti objavljen. Ovo naselje odoleva promenama koje su vremenom zahvatile ostatak zemlje zahvaljujući volji šačice ljudi iz različitih delova sveta koji su se tu nastanili sa željom da održe živim duh hipi pokreta iz šezdesetih i sedamdesetih godina, poput malog naselja na severu Galije koje je odolevalo naletima rimskih osvajača.
Paulo Koeljo odlično poznaje Španiju jer ju je proputovao mnogo puta, od obala reke Pjedre do hodočasničkog puta za Santjago. Ovom prilikom je želeo da ispriča priču o formiranju njegove ličnosti ne samo kao pisca, već i kao čoveka. Još kao mladić je bio pobunjeničkog duha i imao je problema zbog kojih je bio u nekoliko zdravstvenih institucija. U romanu „Hipi“ govori ponešto o tome, ali nadasve se fokusira na putovanjima koja su za njega bili svojstveni čin inicijacije.
Autor „Alhemičara“ priča o svom prvom putovanju kroz Latinsku Ameriku preko Anda u potrazi za izgubljenim gradovima Perua i Bolivije. Postoje dva naizmenična toka radnje – jedan govori o sadašnjem trenutku i odvija se u Amsterdamu gde je pisac otišao kako bi upoznao Evropu kao kapiju ka Istoku, a drugi tok prati njegova sećanja na prethodna iskustva u Južnoj Americi, gde je bio zatvoren u Brazilu zbog jer su ga pomešali sa takozvanim demokratskim teroristom, borcem protiv diktature u latinoameričkim zemljama koja je bila široko zastupljena u to doba.
Koeljo piše svoj roman u trećem licu, pa tako sam postaje jedan od likova i uspeva da posmatra sebe sa određene distance. Paulo je junak romana koji je prepun najrazličitijih likova iz mnogih zemalja. Najznačajnija odlika hipi pokreta je njegova univerzalnost - likovi su pripadnici najrazličitijih cultura, žive kao braća i dele sve jedni sa drugima. Možda čak i previše toga.
Priča nam o „Magičnom autobusu“, starom školskom autobusu ukrašenim hipi simbolima, koji je putovao preko SAD i Evrope kako bi stigao do Indije ili Nepala, glavnih destinacija hipi hodočasnika onog vremena. Prilikom jednog takvog putovanja, Paulo Koeljo se priključuje putnicima i kreće u potragu za svojom sudbinom koja je prvenstveno trebalo da ga odvede u Nepal. Međutim, bogovi su mu namenili drugačiji put, dvostruko duži od onog koji je on zamislio. Ovo je prikladna metafora koju skoro svako može primeniti na sopstveni život.
U ovom romanu je pored hipi ideologije zastupljeno i sufističko učenje. Putnici magičnog autobusa tragaju za drugačijim načinom života, prilagođenijim ljudskim osećanjima. Koeljo kroz roman deli sa nama bisere koje je sakupio na tom putovanju, kao što nas je i navikao u svojim prethodnim delima. Podeliću sa vama samo jedan od njih, neka vas nadahne da pročitate roman i da primenite njegove pouke u sopstvenom životu – „Najsuroviji čin ubistva je onaj koji na kraju ubija našu želju za životom“. „Hipi“ je odličan lek za one koji se osećaju umornim od života i udaraca koje zadaje društvo koje svakim danom gubi pomalo ljudskosti. Pročitajte roman i uživajte u priči o novoj verziji hipi pokreta, ali i o načinu života koji je zauvek ostao u srcima mnogih.
Izvor: todoliteratura.es
Prevod: Soja Laštro