Roman „Čik“ Volfganga Herndorfa: Savremeni klasik književnosti za mlade

Roman „Čik“ nemačkog pisca Volfganga Herndorfa jedno je od retkih dela u savremenoj evropskoj književnosti za mlade koja se već mogu smatrati klasičnim. Epitet klasično uglavnom se pripisuje onim delima koja uspevaju da kroz vreme očuvaju aktuelnost – ili se pak s dobrim razlozima veruje da će je očuvati – i koja su u stanju da zadovolje kako ukus široke čitalačke publike tako i kriterijume akademske kritike, te postaju nezaobilazni deo knjževnosti kojoj pripadaju. Jasno je da nije nimalo lako steći naklonost te dve mahom zavađene instance, posebno u okvirima žanrovske književnosti, dakle one određene potrebama, mogućnostima i očekivanjima nekog specifičnog kruga čitalaca. Zadovoljenje takvih potreba, mogućnosti i očekivanja zadatak je vanliterarne prirode koji po prirodi stvari ograničava umetničku slobodu, a s njom i umetničke domete. Kako je književnost za mlade žanrovskog karaktera, ne čudi što ne obiluje delima koja mogu da ponesu epitet klasičnih. No kao da su uska vrata što do njih vode zaslužna za to što među klasicima književnosti za mlade postoje večno mlada dela neosporne umetničke vrednosti kakav je na primer Selindžerov „Lovac u žitu“, sa kojim se Herndorfov roman često poredi. I najzad, „Čik“ je samo nekoliko godina posle objavljivanja ušao u obaveznu literature nemačkih škola, na radost đaka.

O tome koliko se roman „Čik“ dopao mladima govore već i gole činjenice: od 2010, kad je objavljen, do septembra 2016. u Nemačkoj je prodat u dva miliona primeraka; istovremeno je preveden na tridesetak jezika. Godinu dana po objavljivanju postavljen je na scenu, da bi tokom sezone 2012/2013. to bila najgledanija predstava na svim nemačkim pozornicama. Sredinom 2016. počeo je vrlo uspešni život filmske ekranizacije romana  a od marta 2017. „Čik“ se u Nemačkoj izvodi i kao opera. O umetničkoj vrednosti „Čika“ svedoče pak nagrade, od kojih je samo prva žanrovska: 2011. dobija nacionalnu Nagradu za knjigu za mlade i Nagradu Klemens Brentano a, u kategoriji beletristika, ulazi u uži izbor za Nagradu Lajpciškog sajma knjiga, koja je, zajedno s nagradom Frankfurtskog sajma, najprestižnije odličje na nemačkoj književnoj sceni. Naredne godine dobiće i Nagradu Hans Falada. To što je te godine Herndorfov roman „Pesak“ dobio nagradu Lajpciškog sajma koja je prethodne izmakla „Čiku“ nezvanično se tumači kao ispravka propusta. I najzad, „Čik“ je u Nemačkoj stekao žestoke fanove, i to različitih uzrasta, te je izdavač Rovolt njihovu glad za nastavkom uživanja nastojao da zadovolji time što je 2014. postuhmno objavio Herndorfovo fragmentarno delo pod nazivom „Slike tvoje velike ljubavi“. Da, na veliku žalost – posthumno.

Volfgang Herndorf je rođen 1965. u Hamburgu, a 2013. u Berlinu je izvršio  samoubistvo, kad je postalo izvesno da je izgubio bitku sa neizlečivom bolešću. Od kad je u februaru 2010. ustanovljeno da ima tumor na mozgu, Herndorf vodi digitalni dnevnik koji naziva „Rad i struktura“: to svedočanstvo o životu čije vreme ističe Rovolt je, takođe posthumno, objavio kao knjigu. 

Po obrazovanju, Volfgang Herndorf je slikar. Za svoje bavljenje slikarstvom kaže da nije uspevao da ostvari ono što je od sebe očekivao, pa se s vremenom sasvim orijentisao na strip u kome su crteži postojali sve manji a tekst u oblačićima sve veći. 

Svoje prvo književno delo, roman „U plišanim olujama“, objavio je 2002. To je roman o mladom čoveku koji iz provincije dolazi u Berlin i uključuje se u njegov pomodni i boemski život, prema kome je kritičan i podsmeva mu ali kome ipak pripada. Iako je glavni junak tridesetogodišnjak, autor za ovu knjigu kaže da je roman o adolescentima. Već u ovoj Herdorfovoj knjizi neki kritičari vide sličnost sa Selindžerovim „Lovcem u žitu“.

Potom sledi zbirka kratkih priča „S ove strane Van Alenovog pojasa“ (reč je o  jednom od omotača Zemljine kugle), objavljena 2007. a 2008. ovenčana nemačkom Nagradom za pripovetku. Herndorfove priče su pripovesti o marginalcima, o drugom i drugačijem, čak i ni o čemu, priče koje ništa eksplicitno ne govore ali sve kažu, duhovite i istovremeno mučne, privlačne i odbojne, tajanstvene, krhke, napete u svakom trenutku, ali to je neka posebna, unutrašnja napetost. „Ipak je, dakle, moguće na nemačkom napisati inteligentne i istovremeno ekstremno zabavne priče“, ocenjuje kritičarka lista Ziddojče cajtung. Knjigu svrstavaju u pop književnost, ali pri tom konstatuju: boljeg od ovoga u savremenoj pop književnosti trenutno nema.

Roman „Čik“ objavljen je 2010. a 2011. izlazi roman „Pesak“. Knjiga čija se radnja odigrava u pustinji kao da je i sama pustinja besmisla. Sve klizi, izmiče razumevanju, kao što pesak klizi medju prstima, radnja proističe iz pogrešnih poteza i procena, susreti likova su plod slučajnosti, niko ne zna o čemu se zapravo radi. Mada je autor krajnje distanciran, stendalovski neuključen u apsurdne dogadjaje u kojima su izmešane krhotine obrazaca pop kulture i trivijalnosti savremenog sveta, ispod tog hladnog, ironičnog tona izbija teška tuga koju oseti i čitalac neupućen u to da autor klizi ka suženju levka što vodi u smrt.

Otkud u društvu takvih knjiga roman kakav je „Čik“? Oko 2004. Hermdorf je ponovo čitao knjige koje je voleo kao dvanaestogodišnjak, da vidi da li su zaista tako dobre kao što ih čuva u sećanju i da sazna nešto više o sebi iz tog vremena: Goldingovog „Gospodara Muva“, „Haklberi Fina“ Marka Tvena, „Avanture Gordona Pima“ Edgara Alana Poa. U svim tim knjigama, zapazio je, važne su tri stvari: vrlo brzo nestaje odraslih, barem kao važnih aktera, reč je o velikom putovanju i o velikoj vodi. A kad je ocenio da u Nemačkoj na početku 21. veka takvo putovanje klinci mogu da ostvare samo ukradenim kolima, dok dlanom o dlan stvorila se okosnica romana „Čik“. Herndorf pritom nije rešio da napiše roman za mlade, nego naprosto – roman o dečacima koji  ukradenim kolima kreću u nepoznato. Kao avanturistička proza, građena u duhu pikarskih romana, knjiga prirodno izlazi u susret ukusu vršnjaka glavnih junaka, dok njena strukturiranost u epizode, kakva se javlja u filmovima tipa roudmuvi, dozvoljava autoru da širi kadrove svoje proze i da da zamaha književnom talentu.

Šta on, rođen 1965, zna o generaciji rođenoj 1995, pitao se Volfgang Hernrdorf na početku avanture pisanja ovog avanturističkog romana? Ne zna ništa, glasio je odgovor, ali svi književni likovi su ionako izmišljeni. Stoga se prepustio imaginaciji i iskustvu što se sleglo s raznih strana. U skladu s takvim stavom, nije preterivao sa formalnim obeležjima generacije 1995. To je uočljivo i na planu jezika – njegovi junaci govore reklo bi se prirodno, ali ne tvrdim slengom. Takva odluka je mudra jer se varijante slenga menjaju i već kroz koju godinu ono što je danas aktuelno postaje zastarelo i smešno. No jasno je da junaci ovakvog romana ne mogu da govore ni izbrušenim književnim jezikom. Tu je trebalo naći meru, koju je našao i autor knjige kao i prevoditeljka Mirjana Popović; srpskim čitaocima ona je podarila jednu izvanrednu, senzibilno rekonstruisanu verziju „Čika“ kakvu i zaslužuje delo munjevito uvršćeno u kategoriju klasika.       

 Mada „Čik“ nije napisan kao delo za mlade, naime delo striktno namenjeno određenom čitalačkom krugu prema kome je i skrojeno, Herndorf je pišući roman o dečacima od 14 godina neizbežno zašao na teren žanrovske književnosti. Na planu naracije, putovanje u neizvesno unosi potrebnu napetost, dok su glavni junaci profilisani tako da dozvoljavaju uključivanje mehanizama identifikacije i projekcije. Događaje koji su se zbili prepričava nam Majk Klinkenberg, usamljeni dečak iz imućne ali razorene porodice u kojoj majčinu ljubav osujećuje težak alkoholizam dok je otac samoživ i brutalan autokrata. Svoju nesigurnost Majlk u školi izražava povlačenjem, no u jednom trenutku se prilično neadekvatno otvara, što se doživljava kao ispad te dobija nadimak Psiho. Naravno da Psiho na kraju godine neće biti pozvan na veliku rođendansku žurku najlepše devojčice u razredu, Tatjane Ćosić, u koju je, na njegovu nesreću i zaljubljen. No u razredu postoji još jedan autsajder, neadaptirani ruski dečak Andrej Čihačov, zvani Čik, o kome se ne zna gotovo ništa jer je u školi namrgođen i ćutljiv, a ponekad na čas dođe i pijan. Ni on, razume se, nije pozvan na Tatjaninu žurku, što njega nimalo ne pogađa. U ukradenoj polovnoj ladi nivi, „Čik“ dolazi po Majka i poziva ga na put u Vlašku gde živi Čikov deda. Gde je tačno Vlaška „Čik“ ne zna, a očigledno ga to mnogo i ne zanima jer u kolima nema nikakve karte. I tako počinje Velika avantura: dečaci dospevaju u bizarne pa i opasne situacije, sreću svakojake čudake među kojima i devojčicu koja živi na đubrištu, otkrivaju vlastitu snalažljivost, hrabrost pa i privlačnost, stiču samopouzdanje, dokazuju sposobnost za solidarnost, odrastaju… Veliku avanturu Herndorf pak koristi za nizanje otkačenih epizoda i izvanrednih epizodni likove, demostrirajući svoj izvrsni humor, svoj sluh za fine vibracije, svoju veštinu senčenja i, istovremeno, sklonost ka grotesknom. No sve to uzbudljivo, čudno i urnebesno  prožima isti bazični ton topline i humanosti, nad knjigom lebdi neka blagost koja krepi srce i mladog i svakog drugog čitaoca. Pred kraj knjige glavni junak će i eksplicitno reći da su mu roditelji, nastavnici i televizija govorili da je čovek rđav. Možda i jeste tako, spreman je da se složi Majk, možda je 99 posto ljudi rđavo, ali su „Čik“ i on na svom putovanju sretali samo onaj preostali jedan procenat.    

Kritičar Gustav Zajbt (Seibt) kaže da je „Čik“ roman nemačkog romantizma, napisan u tradiciji Tika i Ajhendorfa, ali američkim sredstvima. Volfgang Herndorf to ne spori, takvo svrstavanje mu i laska, ali priznaje da mu to nije bila namera, i da neku veliku nameru nije ni imao, hteo je samo da jedno avanturisticko putovanje opiše tako da ne bude dosadno. Čime je ponajviše sledio Nabokovljev putokaz – knjiga „mora da uhvati“.
        
Autor: Spomenka Krajčević
Izvor: Časopis Detinjstvo,broj 17, godina XLIII, zima 2017