Roman „Bog nije stidljiv“ govori o tome šta znači kad sve izgubimo

U romanu „Bog nije stidljiv“  Olga Grjaznova pripoveda o troje mladih koji beže od rata u Siriji.

Oni su mladi, uspešni, lepi i privilegovani. Glumica Amal još uvek nema diplomu u džepu, ali već je obezbedila glavnu ulogu u televizijskoj seriji i zato ima 20 hiljada evra u kešu. Njena karijera narednih godina može ići samo uzlaznom putanjom. Lekar Hamudi je pak u Parizu kao drugi u klasi završio specijalizaciju iz plastične hirurgije (najbolja je njegova devojka, Jevrejka Kler) i odmah dobija posao u poznatoj pariskoj bolnici. Izgleda da je i njegova budućnost osigurana. Brutalnost politike će ih lišiti izgleda da žive životom „nekolicine srećnika svoje generacije“.

Olga Grjaznova u svom trećem romanu, „Bog nije stidljiv“, slika urušavanje društvenog i životnog statusa svojih protagonista. U periodu između 2011. i 2016, Hamudi i Amal će izgubiti sve što su do tada imali. Reći da prosto moraju početi iz početka, bilo bi neoprostivo ulepšavanje stvarnosti.

Ovaj roman vodi nas u Siriju, gde se 2011. godine u dvorište Bašara el Asada prelilo Arapsko proleće. Iako zahvaljujući sumnjivim poslovima svoga oca vodi bezbrižan život bez finansijskih poteškoća, Amal se pridružuje demonstracijama protiv režima. Hamudi je primoran da se vrati u Siriju kako bi produžio pasoš. Posle toga planira da se vrati novom poslu i zajedničkom životu sa Kler u Parizu.

Ali dok Amal u početku uspeva da ostane van domašaja tajne policije zahvaljujući vezama svoga oca, Hamudija sprečavaju da napusti zemlju. On počinje da radi ilegalno kao lekar u gradu Deir ez Zor, u blizini iračke granice, i postaje svedok brutalnih obračuna lokalnih frakcija.

Još pre uništenja Alepa, Ujedinjene nacije su već u januaru 2014. procenile da je broj mrtvih u sirijskom građanskom ratu veći od 430.000, dok su još hiljade Sirijaca bili žrtve silovanja i mučenja. Grjaznova dočarava eskalaciju užasa, kao pozadinu glavnih zbivanja u romanu, u dve labavo povezane epizode. One prikazuju život pod budnim okom tajnih službi, u sistemu prožetom fizičkim nasiljem i svakodnevnom korupcijom. Pogodnosti u kojima uživaju povlašćeni ne garantuju da se sve neće završiti begom. Preko Bejruta, Istanbula, Izmira, Italije i Minhena, odnosno Izmira, Grčke, Srbije i Frankfurta, Amal i Hamudi konačno dospevaju u Berlin.

Ipak, pre svega toga upoznajemo svakodnevicu zemlje koja se isprva jedva primetno, a zatim vrtoglavom brzinom survava u ponor. Dok se zanosne i imućne žene Damaska ulepšavaju donjim vešom sa „trakama sa ružom, simbolom Hezbolaha“ i dok se život bar viših slojeva naizgled odvija po starom, u unutrašnjosti raste napetost. Mladići se pridružuju Slobodnoj sirijskoj armiji, ali je sve više i ratobornih islamističkih grupacija, koje će na kraju grad Deir ez Zor pretvoriti u plamenom zahvaćene ruševine.

Amalina rusko-sirijska porodica, u kojoj se govori ruski i dobro jede, a mama Svetlanin klavir nosi ime „Crveni oktobar“, odavno ne funkcioniše. Amal je imala jedanaest godina kada se njena majka sama vratila u Rusiju. Kasnije saznajemo da otac paralelno ima i drugu porodicu sa ženom koja je Sirijka i još troje dece. On od vlasnika restorana, poslastičarnice i knjižare prerasta u opskurnog biznismena.

U Hamudijevoj porodici, pak, sve su žene majčine generacije studirale medicinu. Obrazovanje i bogatstvo se u takvoj sredini podrazumevaju. Grjaznova raspolaže izuzetnim znanjem o životu viših slojeva sirijskog društva pre početka rata. Hamudijev status se drastično menja kada, mesecima pre odlaska u izbeglištvo, počinje da radi kao hirurg u ratnoj zoni.

Kao izbeglica, Amal u Bejrutu sreće Jusefa, kolegu sa studija čija porodica je poreklom iz Palestine. Oni grade zajednicu zasnovanu pre na nuždi nego na ljubavi, zajedno preživljavaju opasne situacije i za razliku od Hamudija ne mogu da ostanu duže u turskom izbegličkom punktu u Izmiru. Bežeći preko mora, Jusef i Amal igrom sudbine usvajaju malu Aminu, čija majka se, po svemu sudeći, udavila u moru sa stotinama drugih izbeglica. Hamudi stiže u Nemačku sa Lezbosa, pošto ga je u međuvremenu u Srbiji opljačkala banda graničnih policajaca. Na obe izbegličke rute susreću se sa kriminalom, okrutnošću i prezirom.

Olga Grjaznova izuzetno obimnu građu smešta u tristotinak stranica romana. Verovatno je najprimerenije da se ove priče o ljudskoj patnji izlože upravo na uzdržan i književno jednostavan način. Same životne priče junaka poseduju takvu snagu da bi svako dodatno doterivanje uništilo čitaoca.

One, naravno, nemaju srećan kraj. Amalina, Jusefova i Aminina mala porodica uspešno prolazi kroz fazu prilagođavanja u Berlinu. Amal čak postaje zvezda nemačke emisije o kuvanju (čiji besmisleni naziv „Tvoja izbeglica kuva” pripada nekom drugom književnom žanru), dok nekadašnji režiser Jusef pronalazi posao u arapskom supermarketu. Hamudi, pak, gine u napadu na dom za izbeglice u istočnonemačkoj provinciji.

Bertolt Breht je, na osnovu vlastitog izbegličkog iskustva, u delu „Razgovori izbeglica“ 1941. godine napisao: „Pasoš je najplemenitiji deo ljudskog bića“. Zato se za tri četvrtine veka ništa nije promenilo, na potresan i upečatljiv način pripoveda Olga Grjaznova.

Izvor: Süddeutsche Zeitung
Prevela: Jelena Tanasković