Dok se pozorišna adaptacija njegove trilogije „Ciceron“ postavlja na Vest Endu, Robert Heris objašnjava na koji način se priča o rimskim političarima preslikava na savremeni populizam.
Za Roberta Herisa, autora bestselera kao što su „Otadžbina“, „Pompeja“ ili „Minhen“, predstavlja posebno zadovoljstvo druženje sa glumcima i zadržavanje iza scene u Šekspirovom kraljevskom teatru (Royal Shakespeare Company). Kao tinejdžer sanjao je o tome da postane dramaturg i sa velikom strašću je pisao komade za svoje prijatelje. Taj san je u međuvremenu izbledeo; kao mladić, radio je za BBC u direkciji za aktuelnosti, pre nego što je postao urednik u političkoj redakciji časopisa Obzerver, a nakon toga kolumnista Sandej tajmsa. A sada, na njegovo ogromno zadovoljstvo, ima priliku da prati kako se njegovi romani o rimskom političaru Ciceronu adaptiraju u dva komada za pozornicu.
Ove nove drame se na neverovatan način nadovezuju na Šekspirovu dramu „Julije Cezar“, a neke situacije i likovi se i preklapaju. Ali Heris, vodeći svoje priče iz perspektive samoukog advokata, političara i filozofa, u odnosu na Šekspira, nudi potpuno drugačiji pogled na događaje iz 40. godine pre nove ere.
„Većina ljudi staje na Cezarovu stranu zbog onoga što se dogodilo na Martovske ide – napali su ga ljudi koje je učinio moćnim i bogatim i smatrao prijateljima“, objašnjava Heris. „Ali, on je bio tiranin. Cezar se, po mom mišljenju, ne razlikuje mnogo od Napoleona, pa čak ni od Hitlera. Ne možete da zamislite da bi Ciceron, kada mu se preda čitav garnizon, svima odsekao ruke i poslao ih nazad u znak upozorenja.“ Herisov Ciceron nije svetac; on je podmitljiv, sujetan i verbalno surov. Ali on je i uspešan, tvrdoglavo hrabar i dirljivo lojalan rimskom političkom sistemu. „Ciceron se uzdigao zahvaljujući snazi svog besedništva, bez aristokratskih porodičnih veza, i za mene je bio privlačna ličnost upravo iz tog razloga“, kaže Heris. „Osim toga, on je bio oličenje pravog političara, one vrste političara koji su mene oduvek zanimali – onih koji se savršeno prilagođavaju trenutnoj situaciji.“ Ideolozi ga uopšte ne zanimaju. U njegovim romanima vrlo je očigledno nepoverenje u nepokolebljiva uverenja.
Danas, 2018. godine, ove priče imaju potpuno drugačije značenje i poruku. Kako se ispostavilo, one su svojevrsna proročanstva. Na najbolji način opisuju kako izgleda kada se moć osvoji, a onda isklizne iz ruku. Međutim, ono što još snažnije odjekuje u današnjici jeste ono što se zapravo dešava u romanima: grmljavina populizma na političkoj sceni, beskrupulozni ljudi razaraju društveni poredak koji više nije u stanju da drži pod kontrolom uskomešane sile, demokratija je uništena.
Heris je iznenađen i začuđen činjenicom koliko su njegove knjige danas relevantne. „Imperijum“ je objavljen 2006. Autor je tek završio pisanje „Pompeje“, za koji je dobio ideju kada je shvatio da bi veliki američki roman na kojem je radio o „super sili pod pretnjom“, bio mnogo efektniji ako bi se radnja odvijala u antičkom Rimu. Prvo što je uradio bilo je da se iz svog doma (koji deli sa suprugom, spisateljicom, Džil Hornbi) u Berkširu, odveze u Blekvelovu knjižaru u Oksfordu. Bio je to odličan dan za inače slabo posećeni deo knjižare sa klasicima: izašao je sa ukupno 29 tomova Ciceronovih dela, počev od njegovih istražiteljskih spisa, političkih govora do filozofskih tekstova i pisama. Herisu su bile potrebne dve godine da iščita sve to, i sve drugo čega je mogao da se dočepa: velika dela o istoriji Rima, autora Ronalda Sima, Teodora Momzena i drugih. (To je dokaz da je njegovo poznavanje istorijskog materijala impresivno.)
„S vremena na vreme bih se zapitao šta ja to, zaboga, radim“, kaže autor danas. „Tek sam zahvaljujući nedavnim dešavanjima shvatio da sam sigurno osetio nešto u vazduhu.“ Ponekad se dešava da pisci shvate da su se scenariji, koje su oni izmaštali, kasnije zaista i dogodili – kao da deo stvaralačkog procesa podrazumeva i sposobnost da se osete te tanane vibracije iz sveta koji nas okružuje, one koje promiču svesnom umu. Ili, kako je Heris to formulisao, „kao da mašta gradi stepenik ka budućnosti“. Vraćajući se u prošlost, veruje da je osetio nekakvu nelagodu krajem devedesetih godina XX veka. „Svi su govorili o tome da će zapadnjačke vrednosti pobediti. Jednostavno sam znao da to nije tačno, i da ono što izgleda kao doba mira, zapravo je sve osim toga. To jedva čujno brujanje pronalazi svoj izraz u knjigama o Rimu.“
Međutim, Heris svakako nije predvideo koliko će knjige danas biti aktuelne, kao priča o „populaciji koja se okrenula protiv elite, isprovocirana beskrupuloznim milijarderima; o društvenom poretku koji se izobličava i urušava“, kako je to sâm opisao. Autor naročito ističe kolika je šteta načinjena u poznoj rimskoj republici sa uvođenjem referenduma, a što je rezultiralo „koncentracijom enormne moći u rukama pojedinaca, uprkos sistemu koji je bio ustrojen tako da to spreči“. Heris iskazuje gotovo ciceronovsko divljenje prema tom sistemu: „Ta demokratija je, po mnogo čemu, bila bolja od naše. Izbori su se održavali svake godine, birale su se sudije, bila je to vrlo dinamična politička kultura. Naravno, robovi nisu imali pravo glasa, žene nisu imale pravo glasa i sve je bilo usaglašeno sa interesima bogatih. Ali uprkos svemu, bilo je to zapanjujuće dostignuće, u smislu preispitivanja i održavanja ravnoteže, kontrole i pažljive distribucije moći.“
Republika je doživela neuspeh, veruje Heris, jer je u suštini bila osmišljena za grad-državu, a ne za brzorastuće carstvo sa ogromnim prilivom bogatstva. „To je pitanje na koje treba da odgovori moderna Amerika – da li je moguće da postanete supersila i ostanete funkcionalna demokratija? Nisam siguran da je to zaista moguće. U stvari, mislim da na naše demokratije možemo da se osvrnemo kao na jedan prijatan stopedesetogodišnji intermeco.“
Heris, elegantan kicoš u ranim šezdesetim godinama, počeo je da piše fikciju nakon rođenja prvog deteta; njegova supruga je prestala da radi i bio im je potreban dodatni izvor prihoda kako bi nadomestili ono što je ona zarađivala u „Sandej tajmsu“. Heris je imao ideju za roman „Otadžbina“ – radnja se odvija u alternativnom univerzumu u kojem je Nemačka pobedila u Drugom svetskom ratu – i nakon što se neko vreme borio sa njom, odlučio je da to odloži na godinu dana. „A onda sam to izvukao iz fioke i osmislio zaplet do kraja, što je ključna stvar, krucijalna, ako pišete triler ili detektivski roman. Postoji grozan kliše o likovima koji preuzimaju kontrolu nad romanima. Pa, vi ste u ozbiljnom problemu ako vaši likovi preuzmu vlast nad vašom pričom. Oni moraju da znaju gde im je mesto. Toliko je gluposti ispričano o pisanju romana. Jedna od njih je: 'Oh, moram da idem na moju zabačenu farmu u Toskani da bih pisao.' Potrebna vam domaća svakodnevica i život koji se oko vas odvija, mislim.“ U Njujorku je 1992. godine održana aukcija za autorska prava, za objavljivanje romana „Otadžbina“, a otada je Heris napisao niz bestselera, uključujući roman „Enigma“, o dešifrantima iz Drugog svetskog rata, i „Konklavu“ o izboru novog pape.
Bez obzira na činjenicu da će se radnja Herisovog narednog romana odvijati u dalekoj budućnosti, autor očigledno oseća posebno zadovoljstvo maštajući o prošlosti. To je, kako kaže, „gotovo kao da ste medijum: osetite neku vrstu naboja i pomislite: ’Oh, to je sigurno bilo tako.’“ Istražujući za roman „Enigma“, posetio je neke od dešifranata, tada već u poodmaklim godinama. „Govorili bi: ’Pa, to je bilo veoma važno u bici za severnu Afriku’, a ja bih im govorio: ’Nemojte o tome! Recite mi, gde ste ostavljali svoj šešir? Kada ste išli na pauze za ručak? Da li ste na posao dolazili autobusom? Kako je bilo u noćnoj smeni?’“ Njegovi romani su specifični po tome što istovremeno prate dve ravni – jednu na kojoj je prikazao pedantno istraženo okruženje i drugu – sadašnjost u kojoj se romani čitaju. „Stvar je u tome što su moje knjige istovremeno potpuno istinite i potpuno izmišljene. Napisao sam knjigu o Drajfus aferi koja je nešto najbliže dokumentarnoj fikciji što možete da napišete, ali sam to uradio glasom osobe koja nikada nije pisala memoare. To se desilo, ali se ni izbliza nije desilo na taj način. U tome je lepota svega toga.“
Heris ostavlja utisak savršeno zadovoljnog čoveka. Za njega je pisanje knjiga kao život u svetu mašte iz njegovog detinjstva, kada je imao običaj da pobegne u predivna carstva Roberta Luisa Stivensona i Herberta Džordža Velsa. (Kad je reč o Velsu, kaže: „Sve više shvatam koliko je on uticao na mene, sa svojim skokovima u nepoznato, a koji su ipak čvrsto utemeljini u realnosti.“) Čitao je sabrana pisma pozorišne agentkinje Pegi Remzi i citira njen mudri savet o strukturi: „Oh dušo, to su samo dva ili tri mala iznenađenja za kojima povremeno usledi neko veće iznenađenje.“ Ona smatra, kaže Heris, da su za pisca predanost i rad mnogo važniji od talenta „i to je velika istina. Ali da budem poptuno iskren prema vama, ja zaista uživam u pisanju, i kada ne pišem, to mi nedostaje, nedostaje mi taj beg u drugi svet. Ako imate tajni svet u koji možete da odete, i ako nekako postignete da se taj tajni svet i stvaran svet susretnu, i to vam donese neki novac, jednostavno ne mogu da zamislim bolji način života.“
Autor: Šarlota Higins, jun 2018.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Krimidoedel Dr. Jost Hindersmann