Rob Vilkins je radio sa
Terijem Pračetom više od dvadeset godina, prvo kao njegov lični asistent, a kasnije kao njegov poslovni menadžer. On sada upravlja književnom zasotavštinom Terija Pračeta i njegovom produkcijskom kućom „Narrativia“. On je autor jedine autorizovane biografije Terija Pračeta – „
Teri Pračet: Život s fusnotama“ o kojoj smo razgovarali početkom godine.
Šta Vas je inspirisalo da prihvatite izazov i napišete knjigu „Teri Pračet: Život s fusnotama“?
Alchajmerova bolest je traumatična za sve koji su bliski osobi koja je od nje obolela, i Terijeva smrt me je duboko potresla, tako da sam znao da neću moći da se posvetim njegovoj biografiji sve dok desna sfera mog mozga ne počne ponovo da funkcioniše kako treba, jer mi se život bukvalno pretvorio u pokretnu traku. Međutim, 2015. godine nisam mogao ni da zamislim da će mi zapravo trebati više od pet godina da skupim hrabrost da otvorim prazan dokument i počnem da pišem. Istina, u tom trenutku nije me brinulo ono šta ću staviti na papir, već sam se bojao da ću nešto izostaviti. Zadatak mi se činio neizvodljivim, ali podrška koju sam dobio od Terijeve porodice, mojih izdavača i mojih voljenih me je održala na površini, te sam u potpunosti uživao u procesu pisanja od samog početka pa sve do kraja.
Da li Vas je plašila ideja da napišete biografiju ser Terija?
Da! Naravno! Teri je bio — i koristim ovu reč sa velikim oprezom — genije, i ostavio je ogroman književni uticaj na sve što radim, a taj strah drži moju olovku oštrom. I to što imam osećaj da me Teri Pračet prati na svakom koraku ne može da bude loše.
Kada i koliko dugo ste radili za Pračeta kao njegov lični asistent?
U mom dnevniku se ne nalazi precizan odgovor na ovo pitanje jer sam sredinom devedesetih izvesno vreme radio za Kolina Smajta, Terijevog prvobitnog izdavača i agenta, pri čemu sam četiri ili pet dana u nedelji radio za njega, a zatim četiri ili pet dana u nedelji istovremeno i za Terija! Mislim da bi najbolji način da odgovorim na ovo pitanje bio da kažem – više od dve decenije, ali ja nesumnjivo i dalje radim za njega.
U uvodu opisujete idealnog Pračetovog ličnog asistenta kao nekoga ko nije čitao njegova dela. Ipak, priznajete da ste bili dugogodišnji obožavatelj. Da li imate omiljeni roman (ili možda dva ili tri, ako ne možete da izaberete samo jedan)?
Moja ljubav prema Terijevim delima je neizbrisiva. Ne mogu da se setim vremena kada nisam imao barem jednu njegovu knjigu uz sebe, dok sam imao privilegiju da sedim za tastaturom i kucam dok mi on diktira svoj najnoviji roman, ipak sam nalazio vremena da čitam njegove knjige iz zadovoljstva. I drago mi je što priznajete da bi odabir jednog romana bio nemoguć, ali bi odabir dva ili tri ili više bio podjednako nemoguć, tako da se moja lista sastoji od sledećih knjiga; „
Mort“, „
Straža! Straža!“, „
Noćna straža“, „
Nevidljivi akademici“ i ceo serijal o Tifani Bolan. A onda kada ih sve pročitate, vratite se na sam početak i pročitajte sve, počevši od „
Boje magije“ pa nadalje.
Napisali ste da je ser Teri u poslednjim danima svog života radio na autobiografiji, i da Vam je ostavio neprocenjiv materijal za Vašu knjigu „Teri Pračet: Život s fusnotama“. Kakav je bio Vaš proces pisanja knjige o njemu, jer ste uz sav materijal koji je ostavio uključili i sopstvena istraživanja i sećanja?
Teri mi je izdiktirao više od 20.000 reči za potrebe svoje autobiografije, ali kada sam im se vratio nakon njegove smrti, sa velikim užasom sam shvatio da ne mogu da čujem njegov glas; ni autorski glas iz knjiga, ni glas Terija Pračeta, mog prijatelja, tako da sam bio u velikom problemu. Prvo rešenje je bilo da se ovi fragmenti ubace tačno onako kako su bili diktirani, pa da ih ja onda prokomentarišem i ispričam pozadinsku priču pomoću fusnota, ali to iz mnogo razloga nije uspelo. I tako je posle mnogo razmišljanja i nekoliko pogrešnih početaka zapravo moj urednik došao do najelegantnijeg rešenja: „Trebalo bi Teri Pračet da dâ najveći doprinos svojoj biografiji“. Njegova ideja se pokazala kao briljantno jednostavna i izuzetno efikasna. To je značilo da mogu slobodno da citiram Terija, ali na način koji je savršeno sačuvao njegov glas i koji je održao moj glas kao naratora.
Da li imate omiljenu televizijsku ili filmsku adaptaciju/interpretaciju nekog Pračetovog dela? Da li imate neku koja Vam se najmanje dopada? (Shvatam da možda ne želite da odgovorite na ovo pitanje, i ako je to slučaj, onda nemojte. Ali takođe smatram da bi odgovor mogao da bude zabavan.)
Uh! Hajde da parafraziramo vaše pitanje na sledeći način; zbog čega postoji izuzetno mali broj ekranizacija Terijevih knjiga u Holivudu? Pa, mislim da je za to neosporno zaslužan sam Teri Pračet. Bio je toliki perfekcionista pa bi ga adaptacija njegovog teksta koštala mnogo živaca. Idealna adaptacija za samog Terija podrazumevala bi Stivena Fraja kako udobno sedi u jednoj fotelji, i Maju Anđelou nasuprot njega u drugoj, da ih sluša kako čitaju ceo roman bez nepotrebnih ometanja izazvanih glumcima koji trče naokolo na setu. Međutim, kada bih morao da odaberem jednu adaptaciju, to bi morale biti ove četiri; „
Poštašavili“ i „
Neverovatni Moris“, i, naravno, „
Dobra predskazanja“, koje je Nil Gejmen sa sa velikim samoupouzdanjem
doneo na male ekrane.
Čega se rado sećate iz vremena kada ste radili kao Pračetov lični asistent?
Zamislite, ako možete, da svakoga dana sedite pored jednog od najuspešnijih i najuticajnijih autora svoje generacije, koji je ujedno i autor čija dela strastveno pratite i obožavate. A zatim pokušajte da odaberete samo jednu stvar koje se najradije sećate! Bila mi je čast i privilegija što sam proveo toliko vremena u Terijevom društvu i svaka reč koju sam otkucao uz njegov diktat bila je za mene pravi masterklas.
Šta se trenutno nalazi na Vašem noćnom ormariću?
Bonova knjiga
Surrender: Forty Songs, One Story. Osim mog oca i Terija, niko nije uticao na moj život toliko kao Bono.
Možete li da navedete pet najomiljenijih ili najuticajnijih autora?
Teri Pračet, Nil Gejmen, Dajana Vin Džouns, Džek Higins i Ursula K. le Gvin.
Kao debitantski autor, šta ste naučili tokom procesa objavljivanja svog romana i šta biste želeli da podelite sa drugim piscima a da je vezano za ovo iskustvo?
Stavite osobe ili stvari o kojima pišete pod mikroskop, istražite ih sa forenzičkom preciznošću, proučite njihov DNK, ali nemojte se oslanjati samo na svoja sećanja; poslušajte svakoga ko vam ponudi savet ili anegdotu, bez obzira na to koliko to delovalo nasumično, i obavezno naučite da filtrirate i grupišete informacije do kojih dođete.
Koja je bila Vaša omiljena knjiga kada ste bili mali?
„Orlovo gnezdo“ Džeka Higinsa, i to iz mnogo razloga, među kojima je i taj da je radnja smeštena u okolinu Norfoka, gde sam proveo detinjstvo, zbog čega je knjiga delovala neverovatno stvarno i mogao sam da vidim kako Džekove reči bukvalno oživljavaju. Bila je to prva knjiga „za odrasle“ koju sam ikada pročitao i dan-danas je mnogo volim.
Da li ste ikada osećali potrebu da od roditelja krijete neku knjigu?
Da! Priručnike za motocikle, u kojima se detaljno opisuje kako da nateram dvotočkaše da lete još brže!
Da li postoji knjiga za koju ste lagali da ste je pročitali?
„
Ana Karenjina“... i to na ruskom.
Možete li da navedete knjigu koju ste kupili zbog korica?
Ima ih veoma mnogo! Korice su za mene jako bitan deo celokupnog iskustva kupovine knjiga. Bila je prava privilegija što sam toliko godina blisko sarađivao sa Terijevim ilustratorom Polom Kidbijem, i moje divljenje prema njegovim illustracijama Terijevog sveta je beskonačno. Često se vraćam na korice dok čitam da bih mogao da se u njima izgubim.
Da li postoji knjiga koja Vam je promenila život?
Ponovo se vraćamo na „Orlovo gnezdo“, jer ne samo da sam ga pročitao već sam ga secirao do najsitnijih detalja, pokušavajući da shvatim i oponašam narativ Džeka Higinsa. Ako je on to mogao da napiše, zašto ne bih mogao i ja? To bi moglo da zvuči pomalo pretenciozno za desetogodišnje dete, ali tako je moj mozak tada radio. Nije bilo važno da li je u pitanju skuter vespa, računar sinkler ZX81 ili roman; morao sam da skinem poklopac, zavirim unutra i saznam zašto i kako neka stvar funkcioniše.
Da li možete da navedete knjigu koja je za Vas poput Biblije (i mislite da bi svako trebalo da je pročita)?
„Omaška na tastaturi“ — antologija Terijevih publicističih tekstova, sa uvodom Nila Gejmena u kome urušava mit da je Teri bio stari veseljak. Sa puno poštovanja, ali na veoma istinoljubiv način, Nil opisuje bes koji je bio pokretačka snaga mašine koja upravlja Disksvetom. Bez tog uvoda ne bih mogao da napišem „Život s fusnotama“ i želim da svi dožive onaj srceparajući trenutak kada prvi put pročitaju rečenicu: „Uskoro ću izgubiti prijatelja…“ To je tako neverovatno istinito i tako neverovatno moćno.
Da li postoji knjiga za koju biste najviše želeli da je ponovo pročitate prvi put?
Bilo koja knjiga iz
serijala o Disksvetu. Jako sam ljubomoran kada čujem da neko tek počinje da čita jer znam koliko sjajnih stvari ih čeka.
Koje je poslednje umetničko delo (muzika, filmovi, TV, tradicionalniji oblici umetnosti) koje ste doživeli ili koje je uticalo na Vas?
Bonova promocija knjige na Čeltenhemskom književnom festivalu. Vau! To je pravi način za promovisanje umetničkog dela.
Kako bi izgledao Vaš savršen dan (pri čemu možete da odete bilo gde/sastanete se sa bilo kim)?
Voleo bih da sam u Ebi Roud studiju 1. aprila 1967. godine, u kontrolnoj sobi sa Džordžom Martinom dok
Bitlsi snimaju svoj album „Sergeant Pepper“. Ili to ili da sam u Hil Veliju, u Kaliforniji, 5. novembra 1955. godine, gde bih pomagao dr Emetu Braunu da napravi kondenzator fluksa, ili 10. februara 2003. godine, jednostavno zato što mi se može. U stvari, voleo bih da stojim ispred kapije Holtspurske osnovne škole u Bekonsfildu 1974. godine, i da šestogodišnjem Teriju Pračetu dostavim poruku u kojoj piše da će sve biti u redu i da nastavi da sanja.
Da li postoji neko pitanje za koje se uvek nadate da će Vam biti postavljeno, ali nikada nije? I koji je Vaš odgovor?
Ne mogu da verujem da me do dana današnjeg niko nije pitao
da li sam stvarno prešao parnim valjkom preko Terijevih neobjavljenih dela i da li postoji rezervna kopija. Moj odgovor je da, i ne – ne postoji.
Na čemu sada radite?
Uvek sam zaokupljen ogromnom količinom posla. Nedavno smo završili snimanje
druge sezone serije „Dobra predskazanja“, „Neverovatni Moris“ će se pojaviti na ekranima u decembru, ali na ekranu mog kompjutera se uvek nalazi otvoren dokument koji punim svežim idejama, pa ko zna, možda ću samo povezati sve te stvari u jednu knjigu koja će dopuniti moju knjigu „Život s fusnotama“.
Autor: Daril Maksvel
Izvor: lapl.org
Prevod: Kristijan Vekonj