Rik Rubin: Osećam slobodu da delim savete koji oslobađaju

U razgovoru za NPR Rik Rubin govori o pričešćivanju sa Džonijem Kešom i o tome kako kreativnost ne treba požurivati.

Moja majka je bila umetnica. Nije stvarala ni za koga drugog do za sebe samu. Nisam nasledila njen umetnički talenat, ali mi je pokazala kako izgleda život kreativne osobe – kakvu radost i utehu može da donese čoveku. Rekla bih da je kreativnost bila sastavni deo njenog duhovnog života.

Kada sam pročitala knjigu Rika Rubina „Kreativni čin: način postojanja“, pronašla sam je na tim stranicama. To me je navelo da na nov način razmišljam o ulozi koju kreativnost igra u mom životu. Jer prolazim kroz faze kada želim da nešto stvorim. Ponekad imam potrebu da pevam. Ponekad poželim da odem na čas vajarstva ili naučim da sviram neku pesmu na gitari ili klaviru. Ali posle nekog vremena interesovanje bledi i želja za stvaranjem umetnosti ustupa mesto obavezama i rutini. I dok razmišljam o sledećem poglavlju svog života, želim da pronađem način da učinkovitije iskoristim te kreativne nalete, tako da inspiracija ne bude samo iskra već svetlo koje može da se pojača ili priguši, ali se nikada ne ugasi.

Rik Rubin je prava osoba sa kojom može da se porazgovara o ovoj temi. Zahvaljujući njemu je hip-hop postao popularan – iznedrio muzičke velikane kao što su LL Cool J, Run DMC, Public Enemy i The Beastie Boys. U muzici ume da prepozna nešto što drugi ne mogu, tako da je s vremenom počeo da se bavi i drugim muzičkim žanrovima. Danas različiti muzičari dolaze do njegovog studija u Kaliforniji u nadi da će Rubinova magija podići njihovu umetnost na viši nivo.

Rubin je lako mogao da napiše bestseler o muzičkoj industriji sa insajderskim pričama o velikim muzičkim zvezdama. Umesto toga, proveo je osam godina pišući ono što je u osnovi postao duhovni tekst za svakoga ko želi da stvori nešto značajno – ne zarad slave ili novaca, već da bi se približili vlastitoj suštini.

Ko je Rik Rubin?

Sebe ne smatram muzičarom. Znam ko sam i znam šta volim i umem to jasno da izrazim. Time se otprilike bavim.

Da li ste uvek u pravu?

Ne. U pravu sam kada su u pitanju stvari koje se tiču mene. To je sve. I to je sve što pokušavam da uradim. Moj posao je da budem veran sebi. Kada mi predstavite neko delo, umem da iskažem šta ono u meni izaziva. Sa što manje predrasuda.

Ne brinem o tome da li postoji zakazan datum objavljivanja ili kako će slušaoci radija odreagovati. Ostavljam po strani sve što opterećuje umetnički proces i dolazim do suštine. Mogli biste to smatrati duhovnim činom.

Jer stvaramo svojim srcem i dušom, a onda to delimo sa svetom. Sjajno je ako se to ljudima dopadne, a ako ne, nećemo ništa menjati zato što smo napravili nešto istinski verno nama. Kreativnost vodi do iskrenosti.

U jednom intervjuu su Vas nazvali guruom. Zašto mislite da Vam je dodeljena ova „titula“?

Mislim da to ima veze sa činjenicom da sam, iz nekog razloga, a ne znam ni sam zašto, na koledžu odlučio da prestanem da se brijem.

Mislite da je krivac Vaša brada [smeh]?

Mislim da jeste. Da nemam bradu, verovatno niko ne bi pomislio da sam guru [smeh].

Vaša knjiga „Kreativni čin“ čita se poput nekog duhovnog teksta. Kako duhovnost utiče na Vaš život?

Rekao bih da sam konstantno u potrazi za nečim, zbog čega svašta čitam. Čeka me gomila knjiga. Kad biste videli koje sve knjige, sigurno biste se smejali. Knjige o meditaciji, pronalaženju „trećeg oka“, taoizmu, arhitekturi...

Pa Vi ste i čitalac i tragač – što ide jedno s drugim. A da li verujete u Boga?

Da.

Zaista?

Zaista. Spoznao sam da postoji sila veća od nas koja sve pokreće. Tako bih to opisao. Ovaj svet u kome živimo, ovaj univerzum u kome se nalazimo, kako god oni funkcionisali, nisu slučajno nastali. Osećam da iza svega toga postoji neka kreativna energija. Postoji neko ko pomaže. Kada stvaramo nešto lepo, nešto nam pritiče u pomoć. Ne stvaramo sami.

Negde sam pročitala da ste se pričestili sa Džonijem Kešom dok ste radili na produkciji njegovih poslednjih albuma. To je njemu mnogo značilo, a i Vas je činilo srećnim.

Radili smo to svakog dana od trenutka kada se razboleo. Rekao sam mu da se nikada nisam pričestio. A on je rekao: „Pričešće je predivan čin. Hajde da to uradimo zajedno“. I tako se to dogodilo. Potom sam mu rekao da mislim da bismo mogli to da radimo svakoga dana dok je bolestan. A on je rekao: „Odlično, hajde tako da uradimo.“

I nastavili smo svakoga dana. Kada nismo bili zajedno, pozvao bih ga, on bi izgovarao reči i ja bih sklopio oči. Nisam imao hostiju, ali sam zamišljao ceo proces. Slušao sam njegove reči i prolazio kroz to iskustvo sa njim svakoga dana. Kada je preminuo, i dalje sam mogao da ga čujem kako ih izgovara. Nastavio sam naš ritual narednih šest meseci.

Vi niste hrišćanin?

Nisam.

Kako je to iskustvo uticalo na Vas?

Jesam vernik. Bio je i on. To je bio njegov način verovanja koji sam ovim činom mogao zajedno sa njim da iskusim. Bilo je prelepo i zaista verujem da mi je obogatilo život. Ne mogu da opišem koliko je moćno bilo to iskustvo.



Da li je neostvaren kreativni nagon ipak vredan truda? Oprostite mi (da ostanemo u duhovnom tonu) ako je pitanje sebično, ali pitam zbog toga što sam pokušala da naučim da sviram jednu kompoziciju Ludovika Einaudija. Unajmila sam učitelja klavira i vežbala, ali je nisam savladala. Onda sam odustala jer me je bilo sramota. Zato bih volela da znam da li postoji ikakva kreativna vrednost u tome što postavimo neki umetnički cilj, iako ga nismo ostvarili...

Opraštam Vam [smeh]. Einaudi je sjajan. Kreativna vrednost apsolutno postoji, ali nisam siguran da li je postavljanje cilja pravi put do njegovog ostvarenja.

Da, ali mnogo toga u našoj kulturi se tako postavlja, zar ne?

Obično ne postavljam sebi ciljeve. Cilj mi deluje poput ograničenja. Jedan izuzetno slavan i uspešan umetnik, pevač u jednom bendu, rekao mi je sledeće: „Uzbuđen sam zbog našeg sledećeg albuma. Još nismo počeli da pišemo pesme, ali želimo da budu u nekom naučnofantastičnom pank-rok fazonu.“ Pažljivo sam ga saslušao, a onda mu rekao: „A šta ako se ispostavi da su najbolje pesme koje budete napisali u stilu Nila Janga?“ On je na to odgovorio: „To bi bilo sjajno“.

To što imate zacrtan cilj ne mora da znači da će vam pomoći da ga ostvarite. Proces bi pre moglo da se uporedi sa slikanjem prstima – jednostavno počnete, a onda se prepustite i vidite šta će da se desi.

Sad da pitam ja Vas. Da li je nešto proizašlo iz Vašeg iskustva sa klavirom? Da li ste osećali veću povezanost sa instrumentom? Da li Vam se svidelo to što čujete sebe kako svirate? Da li je bilo lepo meditirati za klavirom?

Pokušajte da se vratite sviranju klavira pet ili deset minuta dnevno – sami odaberite vremenski okvir bez postavljanja nekog konačnog cilja. Uradite to čisto iz zabave. To je zaista lepo što možete da uradite za sebe.

Smešno mi je što često izgovorim nešto što ne spada u moju nadležnost. Ko sam ja da bilo kome kađem da nešto uradi? Ali to ipak radim, da bih oslobodio umetnika.

Jedan muzičar mi je ispričao kako je jednom dobio ideju za pesmu dok je bio u provodu sa prijateljima i zabavljao se. Nije želeo da ih napusti da bi je zapisao, jer ga je na neki način bilo sramota. A ja sam mu rekao da mora da zapisuje ideje! Nisam čak ni sarađivao sa njim. Rekao sam da mu dajem dozvolu da sme da zapiše ideju svaki put kada dobije inspiraciju za neku pesmu. Dao sam mu dozvolu da sme. Što je veoma smešno jer nemam nikakav autoritet nad njim. I on sam zna da nad njim nemam nikakav autoritet. Međutim, na neki način, te reči su delovale poput ključa koji otvara vrata zatvorske ćelije. Osećam slobodu da delim savete koji oslobađaju.

To je sigurno zbog brade.

Rekao sam Vam [smeh].

Vaša knjiga je postigla ogroman uspeh. Kako ste na to reagovali i kakve su reakcije čitalaca?

Oduševljen sam i iznenađen. Nisam mogao ni da zamislim uspeh jer smatram da je ovo jedna zaista čudna knjiga. Čak i pitanja koja mi postavljate potvrđuju da je knjiga čudna.

Smatram da su čudne stvari ujedno i najbolje.

Nisam znao kome bi se knjiga dopala, ali sam znao da želim da je napišem. Voleo bih da je slična knjiga postojala kada sam bio mlad. Najbolje bi bilo kada bi mi barem jedna osoba rekla da joj se knjiga jako sviđa i da joj je promenila život. Ne znam da li bi mi to nadomestilo osam godina života koje sam proveo pišući je, ali bi nesumnjivo bilo lepo znati da je ispunila svoju svrhu.

Autor: Rejčel Martin
Izvor: npr.org
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Robbie Fimmano