Laguna - Bukmarker - Recenzija „Helena ili o nemiru“ – Svet, srećom, nije naš - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Recenzija „Helena ili o nemiru“ – Svet, srećom, nije naš

Poduhvati kao što su književne rekonstrukcije istorijskih događaja, nemaju uvek srećan ishod. Najveća zamka za pisca može da bude obilje podataka koje ga zavode i odvlače na više strana. Za Mirjanu Mitrović može se reći da ume da kontroliše proces preoblikovanja takve građe u književno delo, i u tom smislu vešto izbegne banalizovanje tema. Spajajući faktografiju i fikciju, ona u svojim knjigama stvara živu i jasnu sliku daleke prošlosti kroz koju prosijava sve ono što bi i danas moglo da bude aktuelno.

Roman je po strukturi razuđen, grana se u više pravaca. Helenini putevi su samo naizgled stihijski. U prvom delu, posle rastanka od muža Konstancija Hlora, ona iz Naisa prelazi u Singidunum, gde se upoznaje sa pripadnicima hrišćanske zajednice. Njenu pažnju privlači i lekar neobičnog ponašanja, požrtvovan i posvećen poslu. Upoznajemo Helenu koja, uprkos novim iskušenjima, uspeva da se makar nakratko odmakne od svega onoga što je bolno vezuje za bivšeg muža i sina Konstantina, mladića nemirnog duha, koga dugo nije videla. U tom prvom delu romana nagoveštava se da je za junakinju došao period predaha kome se ona prepušta posle velikih sudbinskih preokreta i prejakih emocija.

U drugom delu romana iz 207. prelazimo u 325. godinu kada Helenin sin Konstantin postaje car. Kao careva majka, Helena je u većoj meri izložena pažnji i interesovanju javnosti – podanici, velikodostojnici, igrači na političkoj i društvenoj sceni prate njene postupke i pažljivije slušaju i tumače njene reči. Dok episkop Nikola, po nalogu cara Konstantina, piše Heleninu biografiju, organizuje se Prvi vaseljenski sabor na kome će sukobi neistomišljenika odrediti sudbinu hrišćanstva. Helena sada ima više samopouzdanja, godine joj daju za pravo da se slobodno kreće kroz carsku palatu i glasno, bez dlake na jeziku, govori ono što misli. Ukoliko i kaže koju reč preko onog što je dozvoljeno, vešto analizira aspekte situacije i nalazi, u datom trenutku, najbolje moguće rešenje. Njen  uticaj na događaje koji su samo naizgled izvan njenog polja delovanja, nije zanemarljiv.

Ni u velikom bolu ne napušta je zdrav razum. Kada joj sin Konstantin ubije omiljenog unuka Krispa, ostaje dostojanstvena i suzdržana bez utehe za sebe i opravdanja za sina osvetnika. U prvom susretu, posle svega što se desilo, obraća se Konstantinu rečima: „Ubio si sina, sine moj. Samo Bog ima pravo da ubije svog sina. Ne i car.“ Samo to. Bez mnogo drame, teških reči i kletvi. Za Konstantina kazna nije mogla biti veća. U Heleninoj kratkoj poruci uvezani su i njena i njegova patnja, i snaga sabrana da se izgovore reči a ne poremeti ravnoteža. Jer te reči upućene su onome koga Helena opisuje kao čoveka koji uvek napravi jedan korak previše, koji i da je hteo, nije mogao da postupi drugačije.

Helena ne dozvoljava da je preplave i savladaju najniži instikti i osećanja. U surovom vremenu njena postojanost dobija zadivljujujuće razmere i ona se iz jednog tragičnog trenutka uzdiže u ličnost u kojoj se sravnjuju muška i ženska priroda. Po tome i po mnogo čemu drugom, nije tipična književna junakinja. Uglavnom su muški likovi nosioci uzvišenih osobina, naročito mudrosti koja objedinjuje sva životna iskustva i na neki način predstavlja esenciju promišljanja na svim nivoima od zdravorazumskog, logičkog do metafizičkog. Ništa novo nije rečeno o veličini mudrosti, ali je način na koji je Helena stiče, doživljava i primenjuje osoben. Ona je svesna da „bez lomova, vrtloga i sudara različitosti ništa ne može da nastane, ali da bi to što je nastalo moglo da sazre i dobije smisao, potrebno je nešto što ona naziva rutinom.“ Mir i poredak neophodni su u stvari isključivo radi toga da se odneguje ono što je nastalo. U tom smislu mir radi mira nema svrhu, to jest nemir je neminovnost i treba ga prihvatiti sa svim zakonitostima koje vladaju, kako kaže junakinja ovog romana, na isti način i u svetu i u čoveku. U razgovoru sa episkopom Nikolom koji bi trebalo da sastavi njen životopis, Helena, majka cara Konstantina, izgovara rečenicu ključnu za razumevanje suštine knjige Mirjane Mitrović: „Čovek se stalno kida nad nerešivim a nema mu druge nego da prigrli trenutak. Najbolje, ako može celim bićem.“ Zbog svoje krhke prirode, nužno je da u sebi, dok je živ, miri suprotnosti i to usklađuje sa izazovima sveta izvan sebe. U takvoj razapetosti prinuđen je i da se suočava sa nemirom kao konstantom u svom „zemaljskom životu“.

Foto: Gernot Keller

Treća i poslednja slika stiže iz 330. godine. Helena je u Jerusalimu i pronalazi krst na kojem je razapet Isus. Nalaže da se po jedna čestica Spasiteljevog krsta odnese u 98 gradova carstva, a poslednja, 99. na Ćelavu planinu. Car će zaplakati kada od majke, umesto Hristovog krsta, dobije u belu maramicu zavijen zarđali klin. Bila je to poslednja i najsnažnija poruka koju mu je poslala.

Čitanje ovog romana podrazumeva kretanje kroz više ravni. Autorka nam u okviru jedne istorijske priče nudi psihološke pretpostavke koje zatim, gradeći lik Helene, postepeno razvija u metafizičko promišljanje analogija između prošlog i sadašnjeg vremena. Na jednom mestu junakinja romana o sebi i svojim savremenicima govori kao o ljudima prošlog vremena: „Mi smo bivši  Rimljani, Heleni, Jevreji“, kaže, „kroz pukotinu u starom vremenu ugledali smo da nešto svetli. Pošli smo za tim nečim. U novo vreme dovukli smo svoju staru učenost, staru gordost i potpuno pohabanu ideju o dostojanstvu. Za njih, mi smo suviše spori, sa previše dugim rečenicama.“

Ovom, kao i svakom drugom mudrom mišlju koju izgovori njena junakinja, Mirjana Mitrović se nenametljivo obraća savremenicima. Helenina sumnja da će se hrišćanstvo kao nova vera primiti u svetu gde je obilje cilj, gde svi žele novac, ugled, silu, a oni koji ih već imaju žele svega toga još više, u stvari je kratka i poražavajuća deskripcija doba u kome živimo. Ništa nismo naučili niti ćemo naučiti, poručuje autorka romana. Vremena prolaze, ljudi se rađaju i umiru sa uvek istim pitanjima bez odgovora. I to je razlog što uz ime u nazivu romana stoji reč NEMIR, reč čije značenje, smisao i neporecivost delimo sa Helenom: „Ovo sam ja videla i razumela. Ovde, na zemlji, računaju se samo dela. Zato se mnogo stvara, gradi, ali se mnogo više ruši i uništava. Tamo, kod Oca, ili tamo gde na kraju svi stignemo, računaju se samo namere. To je zasluga Sina. Njemu je važnije šta smo nameravali, šta voleli i hteli, nego šta smo uspeli.“

Helena jeste žena nemira, ali i žena koja uspeva da, za razliku od muških likova, taj nemir kontroliše u svoju korist i u korist drugih. Nemir izoštrava njenu pronicljivost, pa od pasivnog lika izrasta u aktivnog igrača na uzavreloj sceni jednog sveta na izmaku. Važno je pomenuti da govoreći iz ugla žene, književnica govori više o univerzalnim nego o „ženskim“ temama, pa se tako ni njena knjiga ne može podvesti pod već i u teoriji potrošen termin „žensko pismo“.

Helenin svet je širi i dalekosežniji od carstva kroz koje se kreće, a snaga karaktera pritajena i često jača od karaktera onih kojima je i po ljudskim i po božijim zakonima dato da vladaju svetom. Zato, dok čitamo ovu knjigu, Konstantinovo carstvo nam se ukazuje kao raskošna ali neuhvatljiva slika puna života, mirisa i boja.

„Helena je već toliko putovala morima pa zna da to samo izgleda da linija dodira postoji. Isto kao kod ljudi, samo u jednom trenutku i samo iz jedne tačke izgleda da postoji linija u kojoj se dodirujemo. Posmatrana s drugog mesta, ta se linija udaljava i menja.

A ko zna, možda i jeste tako, možda i nema drugog sveta osim zbira pojedinačnih sagledavanja.“

To carstvo viđeno, pre svega, dušom umnog i plemenitog bića, a zatim očima žene, hrišćanke, majke, prevazilazi okvire istorijskih dešavanja i lebdi negde u vremenskom procepu u kome se ukrštaju sva doba i poništavaju prostorna ograničenja. Čitaocu je ponuđeno uzbudljivo pripovedanje satkano od maštovitih uzleta, pritom stilski uravnoteženo, što znači – razigrano, ali i odmereno i utegnuto tamo gde treba. Mirjana Mitrović je strpljivi tkač snova specifičnog senzibiliteta u čijem se literarnom svetu građa preslaže, čini se bez mnogo napora. Iako polazi od faktografije, ona se ne zadržava u okvirima jednog žanra, već ispisuje stranice na kojima ima najbolje od svega, dovoljno mudrosti i znanja da se jedna priča zaokruži na ubedljiv i autentičan način. Ukoliko su čitaocu prepoznatljive teme, ali ne i doživljaj čitanja, to znači da je pisac našao svoj put kojim se sigurno kreće.

A istorijske teme jesu prepoznatljive i uvek su „velike“, jer se ne mogu svesti na puko dešavanje i vreme u kome se istorija dešavala. Izboriti se sa takvim izazovom stvar je zanatskog umeća. Tema ne može da izgubi na svojoj veličini, pa se može učiniti da joj se u umetnosti nema šta oduzeti niti dodati. Ipak, književnost naročito, traži od pisca da istoriju svede na pojedinca, da u njoj otkriva ljudske osobine, da u istorijskim ličnostima pronalazi Čoveka. Kod neveštih pisaca to svođenje se pretvori u pojednostavljivanje, pa izgube draž i istorijska priča i autorova fikcija. Helena, majka cara Konstantina, zahavaljujući Mirjani Mitrović živa je književna pojava, nama po mnogo čemu bliska i kao lik na izvestan način „osavremenjena“. U njenim rečima prepoznajemo „tužnu melodiju koja govori o radovanju“ i preko nje preispitujemo svoja razmišljanja o  tome „zašto se umni ljudi stalno troše na rasprave, dok nagonski oblikuju svet po svome, i zašto iznova, mi obični, spoznajemo da svet nije dobro mesto kakvo bi moglo da bude, samo zato što svako mora da saznaje iz početka, jer tuđe znanje, ne može da pomogne nijednom dobu niti pojedincu. Istorija priznaje samo lično proživljena iskustva.

Roman „Helena ili o nemiru“ završava se, ipak, kratkim i briljantnim dijalogom u kome metafizički principi potiru sve, pa i istorijske i ljudske. Autorka nam sugeriše misao koja se, kako kaže njena junakinja Helena, može protumačiti na više načina, pa samim tim predstavlja zbir različitih sagledavanja.

Jer ne može se poreći da predstava o svetu i čoveku izrečena na ovakav način izmiče svakoj vrsti pojednostavljivanja: „Kažu da će naš svet propasti. Kažu. Ali, srećom, svet nije naš.“
 
Ljiljana Gajović
Časopis Braničevo


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
prikaz romana nestrpljivo srce obična ili dvostruka tragedija  laguna knjige Prikaz romana „Nestrpljivo srce“: „Obična“ ili dvostruka tragedija?
21.11.2024.
Čak i među dobro napisanim knjigama mnoštvo je onih u čijem čitanju uživamo, ali se, ubrzo nakon zaklapanja korica, iz njihovog sadržaja malo čega sećamo. Postoje, naravno, i autori koji svojim štivim...
više
prikaz zbirke džo frejzer i 49 24 5 pesama autsajderski doživljaj života laguna knjige Prikaz zbirke „Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama“: Autsajderski doživljaj života
21.11.2024.
Kultni srpski pisac Srđan Valjarević u svojim proznim delima izbegava književne kanone kao i postojeće literarne trendove, pa je takva i njegova zbirka pesama „Džo Frejzer i 49+24+5 pesama“, koja je o...
više
delfi kutak je pročitao poslednji jednorog bila jednom jedna gospa jednorog  laguna knjige Delfi Kutak je pročitao „Poslednji jednorog“: Bila jednom jedna Gospa Jednorog...
21.11.2024.
„Poslednji jednorog“ je fantastični roman američkog pisca i scenariste Pitera S. Bigla (1939) koji se pojavio sada već daleke 1968. godine. Roman je u SAD doživeo veliki uspeh kod publike, a 1982. god...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.