Razgovor sa stručnjakom za san Metjuom Vokerom

Sedim za stolom u uglu Solovog restorana i prodavnice delikatesa u Berkliju. Preko puta mene se nalazi čovek na osnovu čijeg bi spoljašnjeg izgleda većina prolaznika verovatno zaključila da je reč o nedavno penzionisanom surferu ili možda glavnom frizeru nekog ekskluzivnog salona. Većina prolaznika nema pojma. Spreman sam da se opkladim da se jak liverpulski naglasak i učeni rečnik mog sagovornika ne nalaze ni među prvih hiljadu karakteristika kojima biste opisali „klasičnog plavokosog momka iz Kalifornije“.



„Kada sam odbranio doktorat, planirao sam da naredne dve godine života provedem u Americi. Smatrao sam da će to biti sasvim dovoljno da pronađem odgovor na pitanje zašto spavamo. Od tada je prošlo osamnaest godina“, priča mi uz osmeh dr Metju Voker, profesor neuronauke i psihologije na Univerzitetu Berkli.

Unapred pomiren sa činjenicom da ovo neće biti jedan od onih ručkova uz koji se traži vinska karta, naručujem gazirani sok od tamarinda, šta god to bilo. Voker bira kafu bez kofeina. „Mnogi se zapanje kada čuju koliko je vremena potrebno za eliminaciju kofeina iz organizma“, kaže on. „Ako popijete kafu u podne, u ponoć će vam se u mozgu još uvek nalaziti četvrtina unetog kofeina.“

„Kada se nivo spušta na nulu?“ pitam. „Koliko mu je potrebno da napusti organizam?“

„Između 24 i 36 sati.“

Pre nekoliko godina, u jednom mirnom baru nedaleko od mesta na kome danas sedimo, Voker je počeo rad na rukopisu o spavanju i njegovom blagotvornom uticaju na čovekovo zdravlje. Posle izvesnog vremena, osetio je da žena za susednim stolom preko njegovog ramena viri u redove teksta koji su se pojavljivali na ekranu laptopa. Izlazeći iz bara, dobacila mu je: „Kada objavite knjigu, pročitaću je.“

„Bila je to nezavisna ocena nekoga ko nije imao razloga da me laže“, govori mi, odbacujući mogućnost da mu se neznanka nabacivala. „Ona je bila prva osoba od koje sam dobio podršku.“

„Zašto spavamo“ je već po objavljivanju postala pravi hit i omogućila svom autoru da se etablira kao najpoznatiji svetski ekspert za aktivnost na koju trošimo trećinu životnog veka. Za jednu knjigu o spavanju imala je veoma čudan efekat: čitaoci su zbog nje ostajali budni duboko u noć. Ona nas upoznaje sa prednostima spavanja i objašnjava vezu između nedostatka sna i depresije, bolesti srca, raka i Alchajmera. Čitanje ove knjige u izvesnoj meri podseća na posmatranje novčića koji korodira u čaši koka-kole: odjednom postajete svesni mogućih posledica neke nezdrave aktivnosti. Priznajem da su me prošli žmarci kada sam pročitao da je nezdravo spavati manje od sedam sati dnevno. „U mom dnevnom rasporedu postoji period od osam sati koji smatram svetinjom“, kaže Voker. Između 10.30 uveče i 6.30 ujutru ne interesuje ga ništa drugo.

Jelovnik Solovog restorana osoblju maksimalno olakšava život time što neodlučnim i izbirljivim mušterijama ne ostavlja mnogo prostora za nećkanje: „Bez zamena i modifikacija, molimo“. Odlučujem se za tople sendviče sa ćuretinom, dok Voker bira omlet od belanaca sa pečurkama. „Trudim se da živim zdravo“, kaže on. Previše članova porodice Voker patilo je od kardiovaskularnih oboljenja. Posle kreće pauze završava misao: „Iako se ponekad osećam kao folirant.“

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, svojih petnaest minuta slave doživela je književna vrsta po imenu „marsovska poezija“. Pesnici su stvarali stihove u kojima su pokušavali da iz ugla vanzemaljaca opišu prvi susret sa ljudskim bićima i njihovim običajima. Krejg Rejn u pesmi „Marsovac šalje razglednicu kući“, opisuje knjige kao „mehaničke ptice sa mnogo krila“ od kojih se „tope oči“. Kada telefon „plače“, ljudi ga „prinose usnama i uspavljuju svojim rečima“. Zaključne stihove Rejn posvećuje spavanju: „Uveče, kada sve boje zamru, kriju se u parovima i čitaju o sebi – u koloru, spuštenih kapaka.“

U stvarnom svetu, mi vrlo dobro znamo kako funkcionišu knjige i telefoni. Međutim, kada je reč o spavanju, zbunjeni smo koliko i posetilac sa Marsa. Do pojave tehnike mapiranja mozga čak ni naučnici nisu bili od velike pomoći. Vokerova opsesija snom rodila se kada je, tokom doktorskih studija, postao svestan razmera svog neznanja o ovoj svima poznatoj, a ipak misterioznoj noćnoj aktivnosti.

Za nauku se interesovao od malih nogu: „Prvi eksperiment sam izveo sa sedam godina. Pokušavao sam da dokažem da Deda Mraz ne postoji.“ Zbog studija medicine iz rodnog Liverpula se preselio u Notingem, ali ubrzo se pokazalo da ta nauka nije bila u stanju da zadovolji njegovu urođenu radoznalost. Odlučio je da se posveti izučavanju oblasti koja je u to vreme bila tek u povoju. „Kada sam saopštio prijateljima da prelazim na neuronauku“, priseća se, „neko me je pitao: 'Zar ti za to nisu potrebni jezici?' Učinilo im se da sam rekao 'euronauku'.“ Početkom devedesetih niko nije mogao ni da zamisli kakav će uticaj otkrića u oblasti neuronauke imati na nauku u celini – čak i na udaljene oblasti poput ekonomije i filozofije.

Prikupljajući materijal za doktorsku tezu u Londonu, Voker je doživeo otkrovenje. Bio je neprijatno iznenađen nedostatakom naučnih saznanja o spavanju. Baveći se ovom temom, utvrdio je da postoji veza između spavanja i različitih podtipova demencije, što mu je obezbedilo stipendiju za dalji rad u toj oblasti. „Bio sam opsednut tim fenomenom“, seća se. „Čitao sam sve što bi mi palo šaka. Odlazio sam čak u biblioteke u potrazi za starim dokumentarcima Bi-Bi-Sija na video-kasetama.“ Njegova monomanija prokrčila mu je put do Harvarda, a posle izvesnog vremena se preselio u Kaliforniju. Danas, pored pozicije redovnog profesora na Berkliju i čestih pojavljivanja na televiziji, može da se pohvali i funkcijom konsultanta u velikim kompanijama poput Gugla.

Vokera interesuje sve – od najjednostavnijeg akta padanja u san do čudnih, poluzaboravljenih filmova koje gledamo u polusnu. Frojdu pripisuje zasluge za to što smo san konačno počeli da povezujemo sa aktivnošću mozga, a ne sa dušom, Mesecom, duhovima i ostalim predmodernim besmislicama. Frojdu, međutim, nije uspelo da proizvede nijednu čvrstu hipotezu. „Zato je nauka napustila Frojda“, ističe on. „Osim toga, dok je radio na svojim teorijama, uzimao je doze kokaina dovoljne da ubiju manjeg konja.“

Sendvič koji sam naručio je iznenađujuće ukusan, ali moja pitanja sprečavaju Vokera da uživa u omletu. Pitam ga za objašnjenje mog problema sa nesanicom. Da bih dostigao njegov minimum od sedam sati sna, potrebno je da u krevetu provodim bar devet sati dnevno. Razvio sam teoriju po kojoj to i nije tako loše, jer dva sata čekanja da me obuzme san koristim za razmišljanje o raznim životnim problemima koji bi se inače pretvorili u ružne snove.

„Voleo bih da vam stavim elektrode na glavu“, odgovara mi i, dok zamišljam svoju buduću karijeru medicinskog kurioziteta, nastavlja: „Mnogi ljudi pogrešno percipiraju stanje sna. Čini im se da su budni kada to u stvari nisu. Pretpostavljam da se veliki deo vašeg mišljenja zapravo odvija tokom početnih faza sna.“

Govori mi da je moja benigna insomnija atipičan, ali ne i nepoznat poremećaj. Obaveštava me da je pitanje „zašto“ uvek važnije od pitanja „šta“. Zamislite, na primer, luckasti akt čekanja da vas obuzme san. „Nikada ne biste sedeli za stolom i čekali da ogladnite“, kaže on. „Mozak se u radu oslanja na asocijacije i veoma brzo počinje da povezuje krevet sa stanjem budnosti. Ljudi mi se često žale da uveče, tokom gledanja televizije, više puta zadremaju, ali da zatim u krevetu leže budni. Spavaća soba se pretvorila u okidač za razbuđivanje. Oni koji pate od nesanice užasavaju se ulaska u tu prostoriju.“

Ne preporučuje uzimanje pilula za spavanje: „Time samo onesvešćujete korteks. U elektrofiziološkom smislu, sedacija nije san.“ Niti su, uprkos širokoj dostupnosti, pilule bezopasne. „To je jedno od poglavlja u mojoj knjizi, koje su advokati izdavača detaljno pročešljali. Ako se usudite da kažete nešto protiv farmaceutske industrije, nacrtali ste sebi metu na leđima. Nisam tvrdio ništa što se naučno ne može dokazati. Nisam ni morao.

„Ako bih mogao da dam jedan savet svima, rekao bih da je rutina veoma važna. Bez obzira na to da li je radni dan ili vikend, da li ste dobro spavali ili ne, preporučujem da se uvek budite u isto vreme.“

I to ne samo da se probudimo, proveravam, već i da ustanemo?

„Tačno.“

Na Vokerov razoružavajuće optimistični stav da se na ovom svetu sve može postići uz malo dobre volje, senku fatalizma bacaju samo tzv. hronotipovi. Oni su, po njegovim rečima, duboko ukorenjeni. Ako ste noćna ptica, to je pitanje genetike, a ne navike. Možete se pridržavati „normalnog“ dnevnog rasporeda, ali tako ćete uvek biti u sukobu sa sopstvenom prirodom.

Ono što ga posebno iritira jeste ruganje onima koji uživaju u spavanju. Vladimir Nabokov je spavanje nazivao „noćnom izdajom razuma, ljudskosti i genija“. Arnold Švarceneger sve one kojima je potrebno osam sati sna podstiče da „spavaju brže“. Za Margaret Tačer se priča da joj je za normalno funkcionisanje bio dovoljan jedan jedini sat sna. Voker se bori protiv te vrste „mačizma“ i javno osuđuje negativni stav društva prema noćnom odmoru. San je od neprocenjivog značaja za zdravlje organizma, tvrdi on, i zato nema važnije aktivnosti.

Puristi u akademskim krugovima uvek su spremni da osude izlete svojih kolega u masovnu kulturu. Verovatno zbog toga što smatraju da na tom terenu nema mesta za suptilnost i temeljno pretresanje ozbiljnih pitanja. Profesor Voker ipak nema razloga da brine za budućnost svoje knjige. U eri u kojoj se izvesni segmenti društva dižu protiv nauke i stručnosti, pravo je zadovoljstvo videti sa kakvim oduševljenjem je prihvaćena knjiga naučnika njegovog formata. Prosvećeni pobornici vladavine zdravog razuma su nam, u borbi protiv ponosnih neznalica, danas potrebniji nego ikad.

Voker ističe da je spreman da radi sa svakom vladom koja bi bila spremna da u program brige o javnom zdravlju uključi njegova istraživanja. „Preda mnom je poduhvat herkulovskih razmera“, govori mi pred rastanak, tačno 8 sati i 39 minuta pre odlaska na spavanje.

Autor: Džanan Ganeš
Izvor: ft.com
Prevod: Jelena Tanasković