Razgovor sa Stivenom Presfildom

Stiven Presfild je Homer našeg doba, pisac zainteresovan za epske borbe, krvave bitke i legendarne ratnike. Bivši marinac, Presfild je 17 godina radio najčudnije poslove pre nego što je počeo da zarađuje kao pisac. Danas je poznati autor istorijskih romana, posebno čuven po poznavanju antičkog sveta. „Ognjena kapija“, njegovo najpoznatje delo, odvodi čitaoca na bojno polje Termopila, gde je mala četa Spartanaca pružila legendarni otpor ogromnoj persijskoj vojsci. Njegov roman, „Lov na Romela“, preskače nekoliko hiljada godina i bavi se Drugim svetskim ratom. Presfild nam je ispričao šta ga je nadahnulo da za svoj novi roman toliko promeni mesto radnje:

Napisali ste šest istorijskih romana kao i jedan sa radnjom smeštenom u savremeno doba. Bavili ste se različitim temama, od drevnih predanja do finesa golfa. Radnja vaše knjige, „Lov na Romela“, odvija se u severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata i prati britanskog izdavača knjiga koji je regrutovan u Pustinjsku grupu za daleka dejstva. Ovaj bataljon vojnika dobija zadatak da likvidira legendarnog nemačkog komandanta feldmaršala Ervina Romela, poznatog i kao Pustinjska lisica. Šta vas je inspirisalo da napišete ovu priču?

Istraživao sam Aleksandra Velikog. Želeo sam da saznam više o njegovoj taktičkoj upotrebi konjice. Na nesreću, izvori o njegovom pristupu borbi, napisani su 400 godina posle njegove smrti. Tako sam počeo da istražujem savremenu konjičku taktiku, pretpostavljajući da se nije mnogo promenila od antike. To me je dovelo do Fridriha Velikog, Napoleona, američkih generala iz Građanskog rata i na kraju do Ervina Romela. Ispostavilo se da taktika za tenkovske borbe nije mnogo drugačija od one koja se koristi za konjicu. Navukao sam se na priče o Romelu. Onda sam čuo za jedinicu britanskih komandosa po nazivu Pustinjska grupa za daleka dejstva, koja se borila protiv njega koristeći kamione i džipove, dopalo mi se njihovo ime i avanturistička priroda njihovog pustinjskog rata daleko iza neprijateljskih linija. I to je bilo to!

Izuzimajući roman „Legenda o Bageru Vensu“, sva vaša prethodna dela odvijaju se u antičkim vremenima: priča o Spartancima se dešava 480. godina pre nove ere, o Aleksandru Velikom 330. godine p.n.e., o Alkibijadu 450. Da li je veći pritisak pisati o događajima koji su još uvek sveži u sećanju ljudi kao što je slućaj sa Drugim svetskim ratom? Koliko je sam proces istraživanja za knjigu bio drugačiji?



Puno je veći pritisak. Zapravo, pre nekih desetak minuta dobio sem mejl od čitaoca, u kome navodi greške koje sam napravio u romanu „Lov na Romela“. Ljudi žele da provere to o čemu pišete, što je mnogo teže ako se bavite događajima od pre dve hiljade godina. Tako da jeste, istraživanje za roman je moralo da bude mnogo detaljnije. Na knjizi „Lov na Romela“ radio sam tri ili četiri puta više nego na bilo kojoj od mojih knjiga smeštenih u antici.

Recite nam nešto o trejleru koji ste snimili za roman, a koji je poput onih koji se prave za filmove. Otišli ste u pustinju i snimili kratak film o svojoj knjizi i taj klip se sada nalazi na vašem vebsajtu, Jutjubu, i sajtu Gudrids. Koliko se promovisanje romana promenilo u odnosu na vaše ranije knjige? I da li nov način daje rezultate?

U današnje doba vlada kriza među piscima. Nema više recenzija knjiga. Novinama je drastično opao tiraž. Kako pisac da objavi da njegova knjiga postoji? Odlučio sam da napravim video snimak i da ga postavim na Jutjub, sa linkovima vezanim za sajtove koji se bave drugim svetskim ratom. Malo sam preterao. Imam neke dobre prijatelje koji se bave režijom. Otišli su u kalifornijsku pustinju, gde vikendom voze terence preko dina, i napravili pravu istorijsku rekonstrukciju u kojoj su učestvovali članovi društva posvećenog Pustinjskoj grupi za daleka dejstva, vozeći vozila iz drugog svetskog rata. Bilo je poput malog dokumantaca za Histori kanal, a ja sam bio neka vrsta voditelja. Potom je trebalo nekoliko nedelja za montažu. Snimanje je bilo mnogo teže nego što sam očekivao. Jednog časa sam pisao sopstveni tekst, pamtio ga, a trenutak potom išao pred kameru. Cela stvar me je koštala čitavo bogatstvo, ali vredelo je ako ni zbog čega drugog a ono zato što je bolje biti aktivan nego ne činiti ništa. Baš kao što sam se i plašio, dobio sam samo tri standardne recenzije u novinama: u Ju Es tudej, Entertejment vikliju i Vašinton postu.  Ali video je sve nadoknadio. Montirali smo tri verzije – od 30 sekundi, 3 minuta i 10 minuta. Najkraću smo koristili kao reklamu za kablovsku televiziju. Ostale smo postavili na veb. Jedna od posledica je to što su me, kasnije tokom ove godine, angažovali da budem voditelj celovečernjeg dokumentarca o Romelu koji je snimio kanal Histori. A i prodaja romana je odlična. Da nije bilo video snimka, niko ne bi znao za knjigu. Nestala bi bez traga.



Rendi, član Gudridsa prokomentarisao je: „Presfild koristi bitku kod Termopila kao pozadinu za psihološku analizu onoga što vojnik treba da bude. Ovo je sjajna knjiga za svakoga ko razmišlja da stupi u vojnu službu. Oni koji se zbunjeni pitaju šta je to njihove prijatelje ili voljene nagnalo da pristupe vojsci, verovatno će naći odgovor u ovoj knjizi“. „Ognjena kapija“ su obavezna literatura u nekoliko vojnih škola. Zašto? Šta je to u vašoj knjizi što privlači ljude naklonjene vojsci? I ko još može da nešto nauči iz vaših knjiga?

„Ognjena kapija“ ima jednu temu a to je hrabrost. U njoj se takođe radi i o drugarstvu i ratničkoj etici. Verujte mi, ona je još uvek živa i zdrava, uprkos svim pokušajima političke korektnosti da je prognaju u prošlost. Međutim, danas su marinci i vojnici, kao i svi ostali,  žalosno neobrazovani. Niko ne izučava prošlost, pa svi mislimo da smo prvi ljudi koji se suočavaju sa poteškoćama sa kojima se suočavamo. Tu moja knjiga popunjava prazninu. Ljudi iz vojske je čitaju, shvatajući da su kroz iste te stvari kroz koje oni prolaze, prolazili i mnogi drugi ratnici pre njih, i da su ti ratnici i društva u kojima su živeli imali visoko razvijen kodeks časti. To našim mladim vojnicima daje uvid da nisu sami niti prvi, već su zapravo deo duge i časne tradicije vojničkog poziva. I to im pomaže!

Da li ste vi tokom svog boravka u marincima, čitali nešto što je uticalo na vas?

Ne. Samo sam posmatao oko sebe.

Šta dolazi prvo? Ideja za priču ili istorijski događaj koji istražujete? I kako birate temu?

Potrebne su mi dve do dve i po godine da napišem knjigu. Da biste bilo šta radili tako dugo, potrebno je da to volite. Istražujem i istražujem dok ne nađem nešto što će mi zgrabiti pažnju. Obično ne znam zbog čega se to desi i treba da dođem negde do polovine knjige da bih shvatio zašto me je nešto toliko zainteresovalo. Zavoleo sam priču o Spartancima i poželeo sam je da je napišem ne bih li pokazao da su bili ljudska bića a ne samo vojni roboti. Za „Vrline rata“, javile su mi se prve dve rečenice koje su me obuzele. („Oduvek sam bio vojnik. Ne znam za drugačiji život.“) Nisam čak ni znao da će to biti knjiga o Aleksandru, jednostavno sam voleo ton tih rečenica. Na roman „Legenda o Bageru Vensu“, uticala je Bhagavad Gita koju sam oduvek voleo. Jednog dana mi je sinulo da je obradim u priču o golfu. Znao sam da je to ludo, ali sam morao to da uradim.

„Vrline rata“ su prikazane iz perspektive samog Aleksandra. S druge strane „Lov na Romela“ je dat iz ugla običnog vojnika, mladog britanskog poručnika. Da li smatrate da kao pisac imate veću slobodu kada pišete iz ugla prosečne osobe? Kako birate naratora za svoje priče?

Za čitaoca, baš kao i pisca, pristup likovima većim od života kao što su Linkoln ili Cezar može biti veoma obeshrabrujuć. Kako to izvesti? Jedan od načina je da priču ispriča prizemniji lik, koji će nas uvesti u nju i učiniti je pristupačnijom. Pre par godina je bio film o Kenediju, i režiser je ispričao priču preko Lorensa O’Donela (mislim da sam pogodio ime), koji bio na rubu tih dešavanja ali u isto vreme i pažljiv posmatrač. Bio sam užasno nesiguran u vezi ideje da priču o Aleksandru Velikom ispričam iz njegovog ugla . Ali znate šta: možete da stvorite lik koji je pametniji od vas. To uspeva. To je jedna od čudesnih stvari u vezi sa književnošću i snagom mašte. U ovom slučaju sam samo odlučio da zakoračim preko ivice. Jednom kada sam bio u vazduhu, bilo mi je super.

Romane istorijskog žanra je naročito teško savladati. Pisac mora da kontroliše svoju maštu, mora da se oslanja na činjenice. Koliko umetničke slobode dozvoljavate sebi? Od svih istorijskih događaja o kojima ste pisali, koji je vama omiljen?
Koristim Šekspirovog „Julija Cezara“ kao uzor. On nije pisao biografiju, već pozorišni komad. Komad je imao temu, u njemu se radilo o nečemu. Svaki lik mora da predstavlja neki aspekt te teme. Ponekad morate da odstupite od istorijskih činjenica, mada je loša ideja odstupiti suviše daleko. U slučaju mog romana o Aleksandru, želeo sam da on predstavlja jedan ugao posmatranja i da imam dva lika koji bi bili kao anđeo na jednom i đavo na drugom ramenu. Izabrao sam dva njegova generala i bliska prijatelja, Hefestiona i Kratera. Njihove likove sam preradio tako da odgovaraju gledištima koja su mi bila potrebna za priču. Da li je pravi Krater bio tako žestok kakvim sam ga napravio? Ne znam. Da li je Hefestion bio tako častan? Ne znam. Jednostavno sam sledio svoj instikt i trudio se da ne odstupam suviše od činjenica.

Opišite vaš prosečan dan. Imate li kakve neobične navike dok pišete?

Dokonišem veliki deo dana, obično celo jutro, pre nego što skupim volju da krenem sa poslom. Trudim se da budem što gluplji. Prepustim se pisanju i ne ispravljam suviše. Moj cilj je da nešto napišem, dobro ili loše i samo nastavljam da deljem. Veoma sam sujeveran. Skupljam novčiće. Imam mali top na svom radnom stolu koji sam uperio u sebe, da na mene ispaljuje inspiraciju. A to je samo početak.  Kažu da ne postoji tako nešto kao što je pisanje, već samo prepisivanje. Ja svoje delovanje delim u dva oblika. Da, tu je pisanje. Za njega morate biti neustrašivi i uporni, dan za danom, mesec za mesecom. A onda je tu prepisivanje. Ono je podjednako teško ali nije toliko zastrašujuće. Trudim se da budem što je moguće gluplji. Ne razmišljaj nego radi.

Šta trenutno čitate? Koji su vaši omiljeni pisci i knjige?

Čitam roman „Legija prokletih“ koji mi je poslao Dejvid Memet. (Je li u redu da spomenem njegovo ime?) Takođe čitam pet knjiga kao deo istraživanja za moj novi projekat – „The Looming Tower“ (odlična je), „Fijasko“ Tomasa Riksa (isto odlična), „What Was Asked of Us“ (izvanredna). Moji omiljeni romani su „Ljubitelj bioskopa“ Vokera Persija, „Sunce se ponovo rađa“ Ernesta Hemingveja i „The Seed and the Sower“ Lorensa van der Posta. Volim sva antička dela, posebno Plutarha, Platonove „Dijaloge“ i Tukididovu „Istoriju Peloponeskog rata“. Jesam li izostavio Homera? Biblija takođe nije loša!
 
Izvor: goodreads.com
Prevod: Vladimir Martinović