Laguna - Bukmarker - Razgovor sa piscem Markom Balcanom - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor sa piscem Markom Balcanom

Ostajem ovde“, roman nagrađivanog italijanskog pisca Marka Balcana, prepliće istorijske događaje sa životima stanovnika grada Kuron u Južnom Tirolu, pre i tokom Drugog svetskog rata. Priča počinje 1923. godine, glavna junakinja Trina se kvalifikuje za posao učiteljice nemačkog jezika baš kada Musolinijev režim zabrani učenje ovog jezika na teritoriji koja je nedavno pripojena od Austrije. Trina rizikuje svoj život radeći za tajnu organizaciju škola.



Godine 1939. Hitler u „Nemačkom rešenju“ poziva sve stanovnike Južnog Tirola kojima je nemački maternji jezik da napuste Italiju i presele se u Rajh. Stanovnici Kurona su podeljeni. One koji ostanu, kao Trina i njena porodica, smatraju izdajnicima i špijunima. Trina, koja je sada udata i ima dete, pripoveda svoju životnu priču ćerki koja je nestala, dok su ljudi podeljeni između italijanskog fašizma i nemačkog nacizma. „Ostajem ovde“ je roman inspirisan prizorom zvonika koji štrči iz jezera Rezija od 1950. godine, kada je grad namerno poplavljen zbog izgradnje hidroelektrane.

Recite nam nešto o svom novom romanu „Ostajem ovde“.

Veoma mi je drago što je knjiga objavljena u više od 20 zemalja. Nastala je slučajno. Pre pet godina sam bio na odmoru sa porodicom, i u jednom trenutku sam pogrešno skrenuo, pa smo završili u gradiću Kuronu. Bio je letnji dan. Video sam zvonik koji kao da pluta na jezeru. To je prizor sa naslovnice knjige. Zadivila me je moć prizora tog pejzaža. Jezero izgleda prirodno, ali je zapravo veštačko. Ljudi su tamo dolazili na odmor: sunčali su se na plaži, dobacivali se loptom, vozali pedaline oko zvonika. Taj zvonik u vodi, u krajoliku koji izgleda kao odmaralište, zapravo je dokaz uništenja, tragedije. Zvonik ne bi trebalo da izranja iz vode, trebalo bi da se nadvija nad trgom. To znači da je pod vodom potpuno uništeno mesto. Oduvek sam mislio da je uloga pisca da pronađe priče i iznese ih na svetlost dana, da izvuče kosture iz ormana, da nas natera da gledamo u pravcu u kom ne želimo. Delovalo mi je da uništenje grada sa sobom nosi mnoštvo drugih priča: kako su diktature pretvorile veoma bogato mesto na granici Italije i Austrije u ograđenu zonu sukoba. To je veoma snažna metafora, naročito u današnje vreme. Granica bi trebalo da predstavlja sastajalište, ali su je loša politika, nasilje i rat pretvorili u zonu sukoba.

To je zaista veoma snažan prizor. Koliko vremena ste posvetili istraživanju pre pisanja romana?

Pisac mora da ume da sasluša priču pre nego što je napiše. Sposobnost da slušam, da razgovaram, da pitam i iskopavam – čini veoma važan deo pisanja svake moje knjige. Kada završim sa tim, počinje pravo istraživanje ili „proučavanje“. Jer kada pripovedamo priču, neizbežno činimo dve stvari: s jedne strane rekonstruišemo likove, a sa druge ih izmišljamo, izmišljamo ljudsku zajednicu, situacije, dijaloge, reči. I to mora da bude zaista uverljivo. Moramo da znamo mnogo više od onoga što ćemo prikazati u priči. To je veoma komplikovana faza koja je potrajala oko godinu i po dana. Potrebno mi je otprilike tri godine da napišem knjigu. Nakon što sam posetio Kuron, pročitao sam sve što sam mogao da pronađem i razgovarao sam sa meštanima. Oni su „svedoci“ dešavanja na određenom mestu. Nisam morao da citiram njihove reči jer nisam istoričar, već pisac. Moram da izmišljam ljudske priče i prikažem ih u sadašnjosti, u stvarnom svetu u kome živimo ili smo nekada živeli. Išao sam da slušam reči preživelih, poslednjih ljudi koji su svedočili tom teškom periodu. To su bili stari ljudi. Svaki put kada možemo da čujemo proživljeno iskustvo, manja je šansa da ćemo napisati nešto što je uobičajeno ili kliše. Mislim da pisanje nije samostalan posao, samo jedan njegov deo jeste. Ostatak čine radoznalost i upoznavanje ljudi, to je apsolutno neophodno.

Šta Vas je navelo da stvorite Trinu, glavnu junakinju? Da li je ona zaista postojala?

Pisanje se svodi na obmanjivanje, ali nikada samo na to. To je misterija pisanja. Moramo da izmišljamo priče kako bismo bolje shvatili svoju stvarnost. Trina predstavlja dobar primer. Izmislio sam junakinju: njene reči, njena životna iskustva, njenog muža, ćerku i roditelje. Izmislio sam njen način borbe. Ali ona je zasnovana na činjenicama. Kada sam razgovarao sa Barbarom, jednom od pet svedoka, pokazala mi je sliku (iz 1950. godine) žene koja je tada imala preko 80 godina. To je bila fotografija Trine, što je nadimak od Katerina (i ime moje ćerke). Trina je bila starija seljanka. Fotografija je nastala nakon uništenja grada. Kuće su bile porušene i voda je sve plavila da bi se stvorila brana. Ostalo je samo nekoliko kuća za uništenje, a starica se sakrila u jednoj od njih. Radnici firme koja je izgradila branu su otišli po nju. Na slici Trina kleči na stolu u svojoj kući, rukama se drži za prozorsko okno i vrišti na ljude koji idu ka njoj. Voda je dostigla nivo stola, a njoj su haljina i noge mokre. U pitanju je osamdesetšestogodišnja žena, što njen gest čini još snažnijim. Kada sam video tu fotografiju, shvatio sam da želim junakinju koja poseduje takvu snagu, koja ne odustaje čak i kada zna da je poražena. Ona zna da će doći po nju i odvešće je. Umesto seljanke, dodelio sam joj ulogu učiteljice. Pratimo čitav njen život: od mladosti kada postaje učiteljica, do starosti kada sa vrha planine posmatra svoj potopljeni grad. To sam video onog dana: turističko mesto gde su tragedija, ruševine i deo istorije završili pod vodom.

To je veoma dirljiva priča sa snažnim likovima. Svako može nešto da nauči iz njihovih borbi. Za kakvu čitalačku publiku je ova knjiga napisana?

Da budem iskren, kada pišem, ne razmišljam o čitaocu. Kada pišem, nadam se da će to svi pročitati, ali ne zbog prodaje. Kada su priče uverljive i kada pisac zna da piše, one moraju biti za sve. Nikada ne bih pisao za određenu publiku. Kada je Homer na trgu prepričavao priče o Odiseju ili Ahilu, svi su dolazili da slušaju – žene, muškarci, deca i starci. Možda knjigu niko neće pročitati, ali kada pišemo, moramo da pustimo mašti na volju.

Šta ste Vi – kao pisac, muškarac, profesor – naučili pišući ovu knjigu, stvarajući ove likove, ispisujući Trininu priču?

Na to pitanje ne postoji lak odgovor. Mogu da kažem da sve više i više uviđam, pre kroz pisanje nego kroz učenje, šta je moj način života. Svako od nas mora da pronađe put, prostor, da pronađe smisao u proživljenim iskustvima; ali i da otkrije šta u životu podstiče bes, poniženje, patnju i neophodno je da razmisli o tome. Za mene pisanje predstavlja mirenje sa činjenicama, ljudima i vremenima na koje se treba osvrnuti. Sve priče imaju to dodatno oružje u poređenju sa istorijom i naukom. One su privlačne i na taj način pristupačne svima. Mislim da sam u Trininoj priči učio iz reakcija čitalaca. Toliko čitalaca, više nego što sam ikada mogao da zamislim. Postoji ogromna potreba da se pozabavimo važnim temama, koje viđamo svakodnevno u agresivnom jeziku na društvenim mrežama, televiziji i u novinama. Postoji potreba da se sporije govori o njima, kao u književnosti, što nam omogućava da zastanemo i porazmislimo. Tako su teme ove knjige državne granice i nešto veoma podesno u današnje vreme – uloga žena kroz istoriju. Uloga pejzaža. Pejzaž je uništen da bi se izgradila brana, koja je deset godina bila najveća u Evropi, a kroz nekoliko godina više nije bila od koristi jer je energija postala prenosiva. Nuklearna energija je jeftinija. Čitava dolina je uništena nizašta. Mislim da ova knjiga tako dovodi u pitanje ono što često nazivamo „napretkom“. Ponekad napretkom nazivaju ono što je u interesu nekolicine, a ne većine.

Vi ste pisac, veoma ste zauzeti, imate porodicu, i uz to ste i profesor. Kako sve to postižete? Šta Vas je inspirisalo da postanete pisac? Kakav savet imate za mlađe i starije pisce koji time žele da se bave? Pretpostavljam da to nije lako.

Da, imam porodicu, imam dvoje dece. Još uvek se bavim profesorskim poslom, ali u poslednjih pet-šest godina samo honorarno jer ne mogu sve da postignem. Ne želim da budem rob svojih reči. Želim da imam slobodu da ništa ne pišem kada nemam šta da kažem. Profesorski posao mi pruža priliku da radim sa rečima i da se osećam društveno korisnim, i to mi pruža intelektualnu iskrenost, slobodu da pišem samo kada imam nešto da kažem. Osim toga, volim da čitam i učim. Najbolji savet onima koji žele da se bave pisanjem jeste da ne slušaju ničije savete jer ne postoji formula ili određeni postupak. Svako to radi na svoj način, kao i u vezi, zasnivanju porodice ili otkrivanju svojih talenata. Isto važi i za pisanje priča. Jedino mogu da kažem da bi bilo korisno voditi dnevnik jer je to oblik pisanja koji vam pruža najveću slobodu. Kada vodite dnevnik, vi ste i pisac i čitalac. Imate slobodu da pišete šta želite, da kažete šta god želite, ma koliko nečuveno bilo. Kada pročitate stranicu dnevnika, otkrijete da jе važna samo vama. Međutim, to vam i dalje pruža mogućnost da posmatrate život gledajući sa strane – u sebe. S druge strane, ako otkrijete da je ono što ste napisali još nečija priča, da je važna i drugima, to možda znači da bi trebalo da pokušate da je podelite sa svima.

Autor: Lića Kanton
Izvor: accenti.ca
Prevod: Đorđe Radusin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
prikaz zbirke džo frejzer i 49 24 5 pesama autsajderski doživljaj života laguna knjige Prikaz zbirke „Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama“: Autsajderski doživljaj života
21.11.2024.
Kultni srpski pisac Srđan Valjarević u svojim proznim delima izbegava književne kanone kao i postojeće literarne trendove, pa je takva i njegova zbirka pesama „Džo Frejzer i 49+24+5 pesama“, koja je o...
više
delfi kutak je pročitao poslednji jednorog bila jednom jedna gospa jednorog  laguna knjige Delfi Kutak je pročitao „Poslednji jednorog“: Bila jednom jedna Gospa Jednorog...
21.11.2024.
„Poslednji jednorog“ je fantastični roman američkog pisca i scenariste Pitera S. Bigla (1939) koji se pojavio sada već daleke 1968. godine. Roman je u SAD doživeo veliki uspeh kod publike, a 1982. god...
više
7 knjiga o filozofiji uz koje ćete lako promućkati glavu laguna knjige 7 knjiga o filozofiji uz koje ćete lako promućkati glavu
21.11.2024.
Ako mislite da je filozofija suviše ozbiljna za primenu u svakodnevnom životu, možda je vreme da promenite stav. Knjige koje smo za vas pripremili dokazuju da filozofske ideje mogu biti i te kako zani...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.