Razgovor sa Lejlom Lalami, autorkom romana „Mavrov izveštaj“

Razgovarala sam sa Lejlom Lalami o njenom romanu „Mavrov izveštaj“ koji je ušao u širi izbor za Bukerovu nagradu. Počela sam zanimajući se za njenu spisateljsku tehniku.

Pripovest u romanu „Mavrov izveštaj“ podseća na stvarni život, u smislu da nema grandioznog završetka. Događaji u poslednjem poglavlju koje Mustafa priča ne deluju kao deo smišljenog plana ili niz događaja iz kojih on izvlači korist. Kako ste odlučili kada će se priča koju Mustafa pripoveda u romanu završiti? Kakav ste utisak i emocije želeli da čitaoci dožive?

Roman počinje Mustafinim dolaskom na Floridu sa ekspedicijom Narvaez. Prirodno je da sam želela da priči dam zaključak i otkrijem šta se desilo sa svim preživelim članovima te ekspedicije. Ali takođe sam zamislila da ekspedicija bude samo deo Mustafinog života. On ima svoje brige, potpuno odvojene od onoga što se dešava ekspediciji. Zato sam uključila poglavlja koja se odvijaju u Maroku (pre njegovog dolaska na Floridu) i Nju Meksiku (po njegovom odlasku iz Meksiko Sitija). Za mene, priča se završava u trenutku kada shvati da se nikada neće vratiti kući i da će morati da izgradi sopstveni život u novom svetu.

Divim se čistoći jezika koji koristite u romanu: gotovo ništa ne odskače niti sprečava čitaoce da poveruju kako slušaju izvorni iskaz iz tog perioda. Da li ste se time bavili u poslednjoj fazi rada na rukopisu, ili su vas atmosfera i ton naracije od početka vodili u tome?

U prvim verzijama, pokušala sam da zamislim kako bi zvučao rob iz Azemura koji je išao u školu Kur’ana i želeo da napiše putopis. Tako da sam se oslanjala isključivo na sluh. Ali, prerađujući tekst, bila sam krajnje svesna leksičkih izbora koje sam pravila. Morala sam da budem sigurna da su imenice i glagoli koje sam koristila odgovarajući za šesnaesti vek, a opet u upotrebi i danas. Težila sam veoma specifičnom cilju ‒ izrazu koji će zvučati autentično ali ne i suviše formalno i književno.

S obzirom na to da je Musta srednjovekovni Marokanac, korišćenje vokabulara iz te pojačava utisak začudnosti kod čitaoca kada se sretne sa neobičnim stvarima iz Španije i Amerike. Roman se tada čita kao dobra naučna fantastika, gde pročitate čudnu reč, prihvatite njeno značenje i nastavite dalje, naučivši nešto o stranoj zemlji. Koje ste druge tehnike bile koristili da dočarate čitaocu Mustafin svet?

Kada sam počela da pišem „Mavrov izveštaj“, odmah sam znala ko će pripovedati priču: morao je to biti Mustafa, u prvom licu. Zamisao je bila da konačno dobije priliku da nam ispriča šta se zaista desilo sa ekspedicijom Narvaez. Ali takođe sam morala da ustanovim za koga to Mustafa piše. S obzirom na to da ume da piše samo na arapskom, tekst je morao biti namenjen govornicima tog jezika. Zato se Mustafa oslanja isključivo na islamski kalendar, koristi arapska imena za mesta, arapske merne jedinice iz srednjeg veka, itd. Želela sam da čitalac u potpunosti uroni u taj svet.

Recite mi koji su pisci ili dela, uticali na vaš život, rad i učenje?

Uvek mi je teško da izaberem samo nekolicinu pisaca! Činua Ačebe, Muhamed Čukri, Džon M. Kuci, Toni Morison, Grejem Grin, V.S. Najpol, Margaret Atvud.

Šta vas je kao čitaoca poslednje razočaralo?

Letos sam konačno pročitala „Cities of the Plain“, poslednji deo trilogije „Border“ Kormaka Makartija. Radovala sam se da saznam šta se desilo sa Bilijem Paremom (junakom romana „Crossing“) ali Makarti ga je gurnuo u stranu zarad Džona Grejdija Kola (iz romana „Svi ti lepi konji“).

I na kraju, šta vas je kao čitaoca prijatno iznenadilo?

„Preparation for the Next Life“ Atikusa Liša.

Izvor: katemacdonald.net
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: © April Rocha