Razgovor sa Kevinom Kvanom o „Mukama bogataša“

Mnogo će vas toga u poslednjem nastavku serijala Kevina Kvana naterati da prevrnete očima i zagrcnete se od smeha pred apsurdnošću likova. Na primer, kada Nikova majka izgovara: „Ti si moj sin – gledala sam dadilje kako ti menjaju pelene, znaš! Hoćeš li pojesti bar nešto od hrane koju smo kupili?“

Ako ste čitali prethodne Kvanove romane („Suludo bogati Azijci“ i „Bogatstvo na kineski način“), jasno vam je da se majka ne šali i da je to samo delić onoga što izgovaraju veoma razmaženi i suludo bogati junaci ovih knjiga. Većina njih nije prijemčiva i ne dopada nam se, ali ove knjige ne biramo da bismo čitali o likovima koji menjaju svet već da bismo se zabavili.

„Muke bogataša“ je poslednja knjiga trilogije o suludo bogatim Azijcima koja prati klan Šang-Jang od Singapura preko Evrope i Indije do Filipina i nazad, dok se sukobljavaju zbog bogatstva, ljubavi i porodice. Kada smo razgovarali telefonom sa Kvanom, preostalo mi je oko 50 stranica do kraja knjige. „Svi umiru! Užasan masakr će se desiti na samom kraju“, našalio se autor.

Obavezno pročitajte šta se zaista dogodilo na kraju trilogije, a mi smo sa Kevinom razgovarali o pisanju romana koji govore o suludo bogatim klanovima sa Istoka.

U nekom od prethodnih intervjua ste rekli da ste oduvek planirali da ovo bude trilogija. Jeste li sve vreme znali kako će se priča završiti?

Jesam. Čak i pre nego što sam seo da napišem prvu knjigu, cela slika mi je bila razvijena i bilo je samo pitanje kako ću povezati ključne tačke i stvoriti priču.

U sve tri knjige ima mnogo fusnota. Koliko vremena ste utrošili na ove detalje i istraživanje?

Zapravo sam veoma malo istraživao. Tema mi je dobro poznata, samo je bilo potrebno da je ispričam kroz druge glasove. Mnogi ljudi misle da je to moja priča, moj glas, ali to nije slučaj. Skoro sve fusnote dolaze od Olivera, on je pametnjaković. Ideja je bila da kroz njegov glas donesem te činjenice koje su zabavne i informativne.

Kao čitaocu, ponekad mi je bilo teško da ispratim sve likove i njihovu istoriju. Da li ste imali za svakog lika posebne beleške o tome ko je ko i šta je uradio?

Nisam, zaista. Sve to pliva po mom ludom mozgu. Molio sam izdavače da ubacimo više indeksa, grafikona i tabela. Mislim da to može da bude zabavno za čitaoce. Ali uz sva ograničenja, dozvolili su mi da imam svega dve stranice sa porodičnim stablom.

Vaše odrastanje vam je poslužilo kao inspiracija. Sumnjaju li ljudi na nekog određenog lika iza koga se krijete?

Zaista mi je zabavno što ljudi misle da sam ja u ovim pričama i da sam koristio sopstveni život da ispričam ovu trilogiju, ali to ne može biti dalje od istine. Reč je o romanima, fikcija koja je inspirisana mojim sećanjima i iskustvima. Ali nikako nije reč o mom životu... voleo bih da jeste. Ili možda ne bih jer vidite i sami da su neki od ovih ljudi očajni.

Kako je vaša porodica reagovala na knjige?

Mislim da je veći deo moje porodice zbunjen i nije im jasno zašto se digla tolika buka oko ovih knjiga. Rekao bih da je većini onih koji su pročitali knjige – jer mislim da najveći deo porodice nije – omiljena prva knjiga „Suludo bogati Azijci“.

Knjige na sataričin način govore o velikim porodicama. Jeste li dobili negativne kritike zbog nekih prikaza i preterivanja?

Nisam, jer ljudi uvek žele više. Kada sam pisao drugu knjigu, urednik se vraćao sa beleškama: „Više brendova! Više dizajnera! Više opisa! To žele tvoji čitaoci!“ Ljudi koji se odluče da čitaju knjigu koja se zove „Muke bogataša“ traže zabavu, potrebno im je bekstvo. Žele da zavire u život bogatih i slavnih, a ne priču Kormaka Makartija.

Na trenutke je naporno čitati o ovakvim likovima. Jeste li se vi zamorili pišući o njima?

Potpuno sam iscrpljen. Potreban mi je odmor. Nadam se da ću uskoro pobeći na neku plažu da odmorim od svega!

Šta ste slušali dok ste pisali „Muke bogataša“ i da li se muzika menjala od knjige do knjige?

Volim da koristim muziku za stvaranje određenog raspoloženja jer pomaže da odredim ton za scenu. Tokom pisanja ove knjige sam slušao mnogo klasične muzike, posebno kada sam pisao istorijske delove o Drugom svetskom ratu, slušao sam Betovenove koncerte za klavir. Onda kod nekih drugih scena sam slušao savremeniju muziku – recimo Džejmsa Beja i Džejka Baga. A tu je i Džef Bakli, on je bog! Njegov album „Grace“ sam slušao pri pisanju emotivnijih scena.


Razgovarao: Tejlor Brajant
Izvor: nylon.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Raen Badua