Razgovor sa Iljom Leonardom Fejferom: Evropa i teret nasleđa

Ilja Leonard Fejfer je upečatljiva pojava. Ovog običnog radnog jutra odeven je u sivo odelo i nosi kravatu sa crnim i ljubičastim štraftama. Vrhovi njegovih cipela su boje kanarinca. Dok korača ulicama Lajdena, mnogi prolaznici se osvrću. To nema nikakve veze sa njegovim izgledom. Ne, Fejfer je jedan od najpoznatijih pesnika i pisaca u Holandiji. Jedan prolaznik prilazi kako bi saopštio Fejferu koliko mu se dopao roman „Grand hotel Evropa“, njegovo najnovije delo. Ovaj kratki susret je diskretan i uljudan; Fejferovi obožavaoci nisu fanatici.



Pisac je doputovao u Lajden kako bi promovisao svoju novu knjigu. Tu je već nekoliko nedelja. Predugo, kaže on. Iako je još uvek vlasnik stana u ovom gradu, najradije bi se vratio kući. On, naime, već punih deset godina živi u Đenovi. Italijanski grad bio je tema njegovog bestselera „La Superba“, objavljenog 2013. godine. Roman je preveden na osam svetskih jezika, pobrao je simpatije publike i kritike, a njegova 24 izdanja znatno su povećala priliv turista na đenovsku Pjacu dele Erbe, gde je pisac – samozvani „najveći pijanac svoje generacije“ – donedavno svakog popodneva, tačno u pet sati, koktelom započinjao ritual opijanja, koji je obično trajao do kasno u noć.

Turisti ga još uvek mogu sresti na istom mestu, ali Fejfer kaže da će ga danas zateći kako umesto koktela ispija hladan čaj ili vodu. Pre nekoliko godina je doneo odluku da se u potpunosti odrekne alkohola. Opijanje nikada nije negativno uticalo na njegovu kreativnost, ali kaže da je njegova nova životna saputnica Stela, italijanska istoričarka umetnosti, bila zapanjena količinom otrova koji je unosio u organizam. „Uvideo sam da je to užasno plaši i jednostavno nisam mogao da nastavim po starom. Odrekao sam se pića u ime ljubavi.“

Zavisnost je pobedio bez ičije pomoći, što nije bilo nimalo lako. „Jedini način da se izborite sa takvim problemom jeste da pronađete alternativu, nešto zbog čega to radite i što vaš novi život čini primamljivim. Za mene je to bila Stela. Najteže mi je palo što sam u početku morao da osmislim novi identitet. Turisti su nastavili da dolaze na trg zbog mog romana, i to je odjednom počelo da me nervira. Imao sam osećaj da me osuđuju. ’Odlazite’, obraćao sam im se u sebi, ’boem koga tražite više ne postoji!’“

Razlozi za pesimizam

Prepodneva koja je „u prethodnom životu“ redovno provodio u krevetu Fejfer je počeo da koristi za pisanje. Danas kaže da mu radni dan, otkako je ostavio alkohol, počinje u deset ujutru.

Imalo to veze sa promenom životnog stila ili ne, „Grand hotel Evropa“ je najbolji roman koji je do sada napisao. Fejfer se slaže sa ovom ocenom književnih kritičara, a čini se da je istog mišljenja i čitalačka publika. Za nepuna četiri meseca samo u Holandiji je razgrabljeno više od stotinu hiljada primeraka nove knjige, a prava za prevod prodata su u dvadeset zemalja.

Važno je odmah naglasiti da je reč o veoma ozbiljnoj knjizi koja u sebi nosi važnu i otrežnjujuću poruku. Upakovan i reklamiran kao priča o propaloj ljubavnoj vezi, „Grand hotel Evropa“ je zapravo roman o budućnosti Evrope i rizicima sa kojima se ovaj kontinent suočava. Posle raspada ljubavne veze glavni junak priče pronalazi utočište u jednom starom hotelu u Veneciji. Ubrzo otkrivamo da je hotel nedavno kupio kineski investitor, koji planira da staru građevinu prilagodi potrebama azijskih turista. Svaka sličnost sa trenutnim odnosom prema kulturno-istorijskom blagu Evrope je namerna!

„Venecija je najdramatičniji simbol Evrope. Ona, u nedostatku boljih rešenja, prodaje svoju prošlost i polaže oružje pred konzumerizmom. Turizam je uništio taj grad i tu više nema povratka. Zvanični podaci jasno govore o negativnim aspektima ovog procesa. Venecija je u 14. veku imala 140 hiljada stanovnika i bila jedan od najvećih gradova u Evropi. U njoj danas živi nešto manje od pedeset hiljada Venecijanaca. Ako se ovako nastavi, grad će se do 2030. godine isprazniti i oko njega ćemo moći da podignemo ogradu. Tragično je posmatrati kako jedan grad gubi dušu.“

Fejfer je poslednji put boravio u Veneciji krajem novembra 2018. godine. „Na sve strane su visili plakati sa natpisom ’Venecija je pravi grad’. Treba li vam bolji dokaz da je grad na izdisaju? Tu je reč o samoodrživom procesu: turisti otkriju neku zanimljivu lokaciju, a onda počinju da dolaze u sve većem broju. Svi sadržaji koji su do tada grad činili prijatnim mestom za život polako se pretvaraju u turističke atrakcije. Prodavnice suvenira niču na mestima na kojima su se nalazile male lokalne radnje ili pijace, na primer. Danas je u Veneciji gotovo nemoguće pronaći bioskop ili kupiti buket ruža. Mnogi starosedeoci prodaju svoje domove za velike sume novca. Ne može im se zameriti – snalaze se kako umeju u krajnje nepovoljnoj situaciji. Egzodus je nemoguće zaustaviti.“

Fejfer kaže da u Evropi ima i turističkih lokacija koje neće doživeti sudbinu Venecije. Navodi kao primer gradove poput Amsterdama i Berlina, koji su uspeli da pronađu alternativu turizmu kao izvoru prihoda. „Sva istraživanja pokazuju da ti gradovi imaju dinamičnu i funkcionalnu ekonomiju. Ali o takvim problemima se mora na vreme razmišljati. Ako pogledate Amsterdam, četvrt crvenih fenjera De Valen danas predstavlja veliki problem. Taj deo grada se pretvorio u pravi zoološki vrt, u kome su prostitutke glavna atrakcija. Turisti zavijaju pred vratima javnih kuća. To nije ni interesantno ni seksi. Sve je izgubilo smisao.“

Come si deve

Ponovo izlazimo na ulicu kako bi Fejfer mogao da zapali cigaretu. „Ovog poroka nisam želeo da se odreknem. Šta bi mi drugo ostalo?“, govori kroz smeh. Otkako se pre deset godina preselio u Italiju, pisac je postao nešto manje Holanđanin, nešto više Italijan, a najviše od svega – Evropljanin. „Pitanje šta znači biti Evropljanin, osećati se kao Evropljanin, kamen je temeljac ovog romana. Razmišljajući o ovoj temi, shvatio sam da je jedna od najvažnijih karakteristika našeg kontinenta upravo njegova bogata i opipljiva prošlost. To nasleđe je istovremeno i bogatstvo i teret. Kada provedete ceo život okruženi kulturnim blagom, ideja da je zlatno doba iza vas počinje da deluje veoma primamljivo. A u Evropi postoje objektivni razlozi da se dođe do takvog zaključka.“

„Evropa je počela ozbiljno da zaostaje za ostalim igračima u globalnoj utakmici. U Brazilu, Kini i Sjedinjenim Državama mogu proći meseci a da niko i ne pomisli na Evropu.“ Nostalgija i veličanje prošlosti mogu se pokazati kao kobni za Stari kontinent, smatra pisac. „Evropa pati od nedostatka ideja. Veoma malo pažnje se poklanja inovativnom razmišljanju. Italija je do guše zaglavljena u prošlosti. Polovina svetske kulturne baštine nalazi se na teritoriji te zemlje, ali Italijani apsolutno sve moraju da rade come si deve, ili ’kako treba’. Drugim rečima, već vekovima postoji propisan način kako se neke stvari rade i od toga se ne odstupa. To se odnosi na sve aspekte života, od odlaska na odmor u avgustu do toga kako očekuju da im bude pripremljen obrok. Kuvaru ne sme ni da padne na pamet da improvizuje kada, recimo, priprema špagete ale vongole. Kreativnost tu nema šta da traži. Njegova dužnost je da napravi špagete onako kako treba, onako kako se to uvek radilo. Ni od obućara se ne očekuje da bude kreativan – dovoljno je da radi svoj posao.“

Da bismo spasli Evropu, moramo pronaći alternativu ustaljenim pogledima na svet, smatra Fejfer, baš kao što je on pronašao alternativu koja mu je pomogla da ostavi alkohol. Desničarski populisti već neko vreme ozbiljno rade na alternativnom narativu i u tome su veoma uspešni.

Za razliku od većine svojih zemljaka, Fejfer nije uplašen: „Populizam je u usponu u celom svetu. Ako vam to predstavlja novost, verovatno ste spavali proteklih petnaest godina. Ne bi trebalo očekivati drastične promene njihovog rejtinga u bliskoj budućnosti.“

Fejferove reči su utešne jer nas podsećaju da problematične situacije uvek treba sagledavati u širem kontekstu. Ne smemo zaboraviti ni to da on nije jedini evropski pisac koji upozorava na potencijalni krah Evrope. Kontroverzni francuski autor Mišel Uelbek objavljuje smrt zapadne kulture u gotovo svakom svom romanu. Kada je Uelbeku pre nekoliko godina u Nemačkoj dodeljena važna književna nagrada, on nije propustio priliku da u svom zahvalnom govoru osudi evropsku imigracionu politiku, ističući da je Evropa na korak od samoubistva. Kada bi se neki političar usudio da progovori na isti način, bio bi optužen za rasizam. „Mislim da je to u redu“, komentariše Fejfer. „Piscu bi trebalo da bude dozvoljeno da izigrava dvorsku ludu i izgovara stvari koje drugi smatraju sramnim. Od političara se očekuje odgovorno ponašanje.“

Ali ako on, kao pisac, jasno uviđa u čemu je problem, zar mu ne bi trebalo dozvoliti da predloži rešenje? Kada će Fejfer napisati alternativnu priču koja nam je svima preko potrebna?

„Uticaj pisaca je ograničen. Ako mene pitate šta bi trebalo da se uradi... Ja uglavnom postavljam pitanja o onome što mi se dešava pred očima. Odgovor najverovatnije leži u obnovi i inovaciji. Činjenica da nostalgična poruka nailazi na toliko odobravanje u Evropi ne sluti na dobro. Ako je značajan deo populacije spreman da poveruje u to da je u prošlosti sve bilo mnogo bolje, onda s pravom možemo da govorimo o ’starom, umornom kontinentu’, kontinentu koji, poput nekog starca, ne očekuje ništa od budućnosti.“

Autor: Irene Start
Izvor: domusweb.it
Prevod: Jelena Tanasković