Razgovor sa Hjubertom Selbijem

Razgovor sa Hjubertom Selbijem, autorom poznatih romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ (1964), „Soba“ (1971), „Demon“ (1976) i „Rekvijem za snove“ (1978), vođen je 1981. godine u njegovom domu u Los Anđelesu.



Čini mi se da su vaši romani, ako izuzmemo nekoliko knjiga Stivena Krejna, nešto najpesimističnije što je ikada izašlo iz pera nekog Amerikanca.

Ja sam uvek bio nepopravljivi optimista. Ali to ne znači da nisam u stanju da vidim stvarno stanje stvari i u kom pravcu se ono može razvijati. Taj konflikt je fascinantan. To je ono što me inspiriše da pišem na način koji vi smatrate pesimističkim. Ja bih to pre nazvao patologijom. Mislim da su knjige koje sam do sada napisao, uključujući i nedavno završeni „Rekvijem za snove“, patološke u smislu da posmatraju bolest, pokušavaju da je analiziraju. Svako lečenje ili tretman obično počinje tako što patolog utvrdi o kojoj je bolesti reč, a onda drugi lekari pronalaze način da pomognu pacijentu. Ja, dakle, posmatram bolest. A bolest o kojoj govorimo je, kao što možete videti u mojim knjigama, nedostatak ljubavi. To je sila koja me pokreće. Kada pišem, moj cilj je da stvorim književno delo, ali nikako ne mogu da počnem pre nego što razumem moralni imperativ koji se iza toga krije. Kada to utvrdim, mogu da sednem i bacim se na pisanje.

Da li biste bili u stanju da pišete o junaku koji voli?

Već sam pisao. Dve stvari. Napisao sam pozorišni komad koji se bavi grehom i spasenjem i scenario za film o trećoj božjoj zapovesti. Imam beleške za još tri knjige koje ću, nadam se, napisati. U njima ću se baviti i tim problemom i pokušati da nađem rešenje.

Taj novi tretman je sigurno komplikovan.

To je ono što ceo proces čini zabavnim. Svaka od mojih knjiga se, bar se meni tako čini, razlikuje od prethodnih, što je možda jedan od razloga zašto mi je teško da nagovorim izdavače da ih kupe. Napisao sam „Poslednje skretanje“, ali nisam napisao „Poslednje skretanje: Povratak“, čemu bi se oni neizmerno obradovali. „Soba“ i „Poslednje skretanje“ se u velikoj meri razlikuju. „Demon“ se razlikuje od njih. Kao i „Rekvijem za snove“. Sa jednim izuzetkom, koji ste sigurno primetili: mana svih mojih junaka je nedostatak kontrole. Ne zato što su amoralni, već zato što su je izgubili.

Da li to znači da vaši junaci „dobijaju ono što su zaslužili“?

Da, ono što su zaslužili u smislu „kako seješ, tako ćeš i da žanješ“. Naravno. Oni ne samo da su posejali seme, već su ga i zalivali. Starali su se o njemu. Da, zaslužili su u tom smislu. Ne nužno u moralnom smislu, ali u smislu pravde. U smislu neizbežnosti. Neki računi u životu jednostavno dođu na naplatu. To se desi pre ili kasnije, bez izuzetka.

Da li su likovi u „Rekvijemu“ opsesivni?

U ovoj novoj knjizi Sara Goldfarb završava na elektrošok terapiji. Neko joj saopštava da će učestvovati u televizijskom kvizu. Ona je uzbuđena i želi da smrša, ali joj to ne polazi za rukom. Počinje da vodi lude razgovore sa frižiderom. Onda joj neka žena preporučuje lekara koji će joj dati pilule, ali ona od pilula upada u psihozu i dospeva u Belvju. Tamo je leče elektrošokovima i smeštaju u ludnicu. To je prirodna progresija života u Americi, ta opsednutost spoljnim izgledom. Zar ne? Sara se odriče hrane da bi vratila televizor iz zalagaonice. Odriče se hrane, a zavisna je od nje.

Da li je zavisna i od televizije?

Koliko i od svega ostalog. Televizor je neprestano upaljen. Zbog svoje opsednutosti pojavljivanjem na televiziji, ona postaje poznata ličnost u kraju u kome živi. Tada počinje da pokušava da se reši viška kilograma. Kada je poslednji put vidite, ona je već imala osam tretmana elektrošokovima. Ulazi u bolničku sobu sa televizorom u svojim papirnim papučama. Neki pacijenti plaču, neki se smeju, a Sara samo zuri u ekran.

Šta znači za pisca kada saoseća sa svojim likovima?

Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, u jednom trenutku sam shvatio da se ponašam kao frustrirani propovednik i frustrirani učitelj. Godinama sam se borio da to izbacim iz svog pisanja. Najteža stvar za jednog pisca je da izbaci sebe iz onoga što piše, ali to je apsolutno neophodno. Njemu tu nije mesto. Ali imam jednu teoriju, koju ne razumem u potpunosti i možda nije realistična. Možda i jeste. Po mojoj teoriji, svako od nas je Hristos. Vidim taj potencijal. Mislim da smo svi sposobni da pokažemo bezgraničnu ljubav i saosećanje, zato što verujem da je carstvo nebesko u svima nama. Potrebno je samo da svoj potencijal ostvarimo. Vidim to, ali vidim i stvarnost. To je moj konflikt. Primećujem ga u sebi. Vidim ono što imam u sebi i za šta sam sposoban, a onda vidim šta radim: svoje užasne, destruktivne postupke. Vidim stvari koje mi prolaze kroz glavu, i ubeđen sam da prolaze i kroz glave drugih ljudi. I onda se pitam: otkud one tu? Nikako ne mogu da pomirim te dve stvari. To je kao da se u vama odvija borba sila raja i sila pakla. Kada kreiram svoje likove, posmatram ih i vidim stanje u kome su se našli... na primer u slučaju Harija Vajta, kada sam ga konačno ubio. Bože, kako sam plakao. To me još uvek proganja. U jednom trenutku sam počeo da mu se obraćam: „Hajde, Hari, opameti se. Zar ne vidiš šta će ti se desiti?“ Ali to je neizbežno. Slično je bilo i sa Harijem Blekom. Zavolite ih i želite da im pomognete. Ali to ne ide tako. Ne razumem svoja osećanja i ne razumem dubinu onoga što osećam prema likovima koje stvaram. Pišem primarno o njihovim emocijama. U mojim knjigama ćete retko naći opis nečijeg fizičkog izgleda. On je za mene nebitan jer mi ne živimo i ne umiremo spolja. Ne radi se toliko o onome šta radim koliko o onome kako se osećam kao ličnost. Ja svakodnevno živim i umirem iznutra.

Kako biste onda želeli da čitalac reaguje na takve likove?

Moj ideal, ono što bih želeo da postignem kao pisac, jeste da stvari uzdignem do nivoa na kome čitalac uopšte ne mora da čita reči. Priča bi trebalo da izlazi sa stranice. Ne želim da je čitate, želim da je iskusite. Ne želim da vam pričam, želim da vam priredim emocionalno iskustvo. Želim da vam ti likovi budu toliko stvarni da ćete biti u stanju da ih zamrzite. Jedan od najboljih komplimenata koji sam ikada dobio izgovorila je moja majka. To je žena koja predaje veronauku i peva u horu. Divna osoba, prava dama pred kojom, recimo, nema psovanja. Kao dečak, bio sam kažnjavan čak i za upotrebu reči „prokleto“. Znate li kakva je njena reakcija bila kada je pročitala „Poslednje skretanje“? „O, ti siroti ljudi.“ Nije li to divno? Ako moja knjiga izazove takvu reakciju kod nekoga kao što je moja majka, ja sam obavio svoj zadatak. To je ono što želim. Ja saosećam sa ljudima. Siguran sam da je svet pun ljudi koji saosećaju sa drugima. Mi osetimo tuđi bol. Celog života sam bio takav i to je ono što želim da prenesem. Tu vrstu osećanja. Jer ako ste u stanju da prepoznate da Hari Blek nije samo gad koga vidite spolja, već i neko ko umire iznutra, onda se nešto može postići. Ljudi sa kakvima sam se nekada družio u vojnoj bazi, likovi iz „Poslednjeg skretanja“, zaista nisu znali da je osoba koju su tukli osećala bol. Nisu osećali empatiju. Bili su nesvesni bola. Veoma je lako živeti na taj način kada niste svesni bola drugih ljudi. Pretpostavljam da je to ono što me navodi da pišem onako kako pišem.

O čemu govorite kada kažete da ste „američki“ pisac?

Nisam baš siguran. Znam samo da, kada čitate moje knjige, sigurno nećete pomisliti da sam iz neke druge zemlje, kao i da me nećete poistovećivati sa većinom američkih pisaca. Pisci su ljudi koji pišu priče, nisu starosedeoci Amerike. Amerikanac se razlikuje od Engleza. Evropljani se po mnogo čemu razlikuju od nas. Baš kao što i Njujorčani nemaju nikakve veze sa ostatkom zemlje. Ja nisam „sofisticirani“ pisac. Nisam dopadljiv. Ne pišem kao drugi i ne zanima me šta oni rade. Nisam svesno doneo odluku da budem američki pisac. Jednostavno sam takav i to se primećuje u onome što pišem. Nadam se da će, kada jednog dana završim karijeru, moj opus predstavljati jednu vrstu mikrokosmosa, baš kao što je „Poslednje skretanje“ mikrokosmos za sebe. Verujem da ću čitaocima pružiti izvanrednu sliku Amerike.

Da li bi se moglo reći da je na vaše stvaralaštvo uticao neki moderni pisac?

Moj ideal je Isak Babelj. Već više od dvadeset godina u novčaniku nosim njegovu sliku. On je najbliže onome što bih mogao nazvati književnim uzorom. I možda, u izvesnom smislu, Sarojan. Sećam se da sam uvek bio impresioniran njegovim prvim rečenicama. Često vas uvuče u priču već prvom rečenicom, naročito u nekim od njegovih otkačenih knjiga. Volim i Flobera. I Forda Medoksa Forda. Vidite, ja sam se prilično kasno zainteresovao za književnost. Bilo je to kada sam već zašao u dvadesete. I tako sam, kada sam konačno počeo ozbiljno da čitam, čitao sve pisce istovremeno. To je fantastično jer nisam bio pod uticajem nekog određenog pisca kada sam počinjao da pišem. Jednostavno sam seo i počeo da pišem i, iako mi je trebalo dosta vremena da pronađem svoj književni identitet, ipak nisam gubio vreme pišući pod uticajem Hemingveja ili Foknera. Mislim da sam bio „primitivac“ u tom smislu. Ne posedujem formalno obrazovanje; školu sam napustio sa 15 godina. Oduvek sam morao da se snalazim i zato mi nije bilo teško da izmišljam i razvijam određene tehnike. Da sam studirao pisanje, verovatno ne bih bio u stanju da stignem do stila koji mi je najviše odgovarao. Ili bi to mnogo duže trajalo.

Šta ste prvo napisali?

Prvo što sam napisao bila je kratka priča „Kraljica je mrtva“. Vidite, meni je život nekoliko puta visio o koncu. Mnogo vremena sam proveo po bolnicama: imao sam tuberkulozu, izvađeno mi je deset rebara, jedno plućno krilo mi je kolabiralo, deo drugog je izvađen. Bezbroj komplikacija. U vreme kada sam već bio oženjen i dobio ćerku ponovo sam završio u bolnici zbog astme. Jedan lekar mi je rekao da nemam dovoljno pluća da bih preživeo. Smrt je postala deo moje svakodnevice. U svakom slučaju, sećam se da sam po izlasku iz bolnice doživeo neku vrstu vizije. Shvatio sam da ću jednog dana umreti.

Autor: Džon OʼBrajen
Izvor: dalkeyarchive.com
Prevod: Jelena Tanasković