Razgovor sa Gretom Tunberg i Juom Nesbeom

Međunarodna aktivistkinja Greta Tunberg i proslavljeni pisac Ju Nesbe pridružili su se putem video poziva Navdip Darival, osnivačici kompanije Miran media, u razgovoru o odgovornosti kreativne industrije prema zelenijoj budućnosti.



U današnjem razgovoru o urgentosti delovanja na poboljšanje stanja životne sredine pridružiće nam se dvoje izuzetnih ljudi. Sa nama je Greta Tunberg, mlada švedska aktivistkinja čiji je protest inspirisao milione mladih ljudi da se pridruže školskim štrajkovima zbog pogoršanja klimatskih uslova. Dobrodošlicu želimo i Juu Nesbeu, muzičaru i autoru međunarodnih bestselera koji su prevedeni na više od 50 jezika.

Pomenimo odmah na početku prirodne katastrofe koje se dešavaju širom sveta. Da li je kreativna zajednica svesna koliko je važno da se govori o tome? Koju priču treba ispričati?

Greta: Naravno da se to razlikuje od osobe do osobe i od toga gde žive i da li su danas pogođeni klimatskim promenama. Iz mog iskustva i susreta sa ljudima, najčešće nisu potpuno svesni klimatske krize i njenih posledica, i šta to znači za nas, ne samo u budućnosti nego i danas. Deluje mi da o ovome govorimo kao o problemu koji je daleko i koji nema uticaj na nas danas, kao o nečemu sa čime ćemo morati da se suočimo nekada u budućnosti. Iskustvo mi govori da nismo svesni krize i toga šta ona zapravo predstavlja.

Ju: To je takođe i moje iskustvo. Živim u zemlji u kojoj ljudi sebe doživljavaju kao veoma dobro informisane, ali Norveška je treća na listi, iza SAD i Saudijske Arabije, kada je reč o skepticizmu prema klimatskim promenama. Možda zato što ovde ne vidimo još uvek uticaj koje klimatske promene imaju na ostatak sveta, nismo dovoljno informisani o ovom problemu. Informacije postoje, ne samo poslednjih deset godina, imamo ove informacije od 1948. godine, ali deluje mi da su ovo problemi sa kojima ne volimo da se suočavamo. Možda je to zato što imamo utisak da kao pojedinci ne možemo mnogo toga da uradimo. To je kao neka vrsta bolesti koju dobijemo kada ne možemo ništa da uradimo – ne želimo ni da znamo za to. Sada kada znamo da možemo nešto da promenimo, nadam se da će ljudi tražiti da saznaju više o tome jer će uvideti da postoji pozitivna strana koja se javlja kod onih koji se informišu.

Greta, da li mislite da ne postoji adekvatan odziv ljudi koji stvaraju priče i da se ne govori dovoljno o ovoj temi?

Greta: Pre svega, želela bih da istaknem da ovo nije ničija pojedinačna krivica. Poznajem mnogo ljudi, bilo da su umetnici, pripovedači ili novinari, koji mi govore da žele da pišu o ovoj temi ili prave filmove, ali da u tome nemaju podršku. Tako da – da, mislim da nedostaju priče o klimatskim promenama bilo da je reč o fikciji ili prikazu stvarnosti kakva jeste danas. Ali ne znači da je za to kriv pojedinac već da ne postoji dovoljno interesovanja ili mislimo da ono ne postoji, tako da nemaju podršku da stvaraju takve stvari. Ipak mislim da ako počnemo da pričamo priče o tome kako jeste, javiće se potražnja i da trenutno potcenjujemo interesovanje ljudi za klimatsku krizu.

Da li je ovakvu priču teško prodati, Ju?

Ju: Ako pogledamo krize širom sveta, shvatićemo da se o njima priča tek nakon što se one dese. Ako, na primer, pogledamo Vijetnamski rat, talas filmova o traumi tog rata nije se pojavio sve do krasnih sedamdesetih, dosta godina nakon rata. Mislim da je to i ovde problem – lakše bi nam bilo da ispričamo ovu priču kada bismo videli njen kraj, kada bi bila iza nas. Ako pogledamo sadržaj ove teme iz ugla umetnika, jasno je da nije lako prodati ovu priču. Ali sa druge strane, imali smo mnogo kriza i traumatičnih stvari o kojima su se snimali filmovi. Ubistva u školama, na primer – mnogo je filmova o tome snimljeno. Ili film „Filadelfija“ iz 1993. godine koji se bavi epidemijom side koji je snimljen kada je epidemija bila na vrhuncu. Svi su smatrali da će biti teško da se takva priča proda, čak i sa Tomom Henksom i Brusom Springstinom koji je pisao muziku. Nakon premijere, slabo je prošao, ali je reč o jako dobrom filmu koji je polako sve više i više ljudi odlazilo da pogleda i na kraju je postigao veliki komercijalni uspeh. Ali ako je umetnost dobra, ako je priča dobra – uvek postoji interesovanje za dobru priču čak i kada govori o temama koje smatramo bolnim i teškim za gledanje.

Umetnost i kultura mogu da naprave promene kakve politika i političari nisu ili ne mogu. Kakve filmove biste voleli da vidite i kojim temama bi trebalo da se bave?

Greta: Postoje neki primeri poput filma „Dan posle sutra“ koji govore o dalekoj distopijskoj budućnosti. Ali sada se nalazimo u limbu – ova tema nije u prošlosti i ne možemo da ispričamo celu priču, ali nije ni u budućnosti jer ne znamo kako će se odvijati. Govorimo iz sadašnjosti i to je mnogo teže jer je još uvek sve moguće. A kada je nešto deo sadašnjosti, ono može biti izuzetno politička tema i ljudi se možda plaše da govore o sadašnjoj temi jer to može da izgleda kao da biraju stranu, iako to nije nešto čega bi trebalo da se plaše. To sam najčešće čula od pripovedača koji se plaše da govore o klimatskoj krizi. Ali svakako mislim da bi trebalo da govorimo istinu onakvu kakva jeste, da prikažemo stvarnost kakva jeste i opišemo kako na ljude danas utiču klimatske promene. Moramo da prikažemo kako možemo da promenimo stvari danas i da nismo bespomoćni kada je sve ovo u pitanju. Nije reč o užasnoj bolesti koju ne možemo da izlečimo. Ali da bismo se izlečili, moramo da budemo svesni o kakvoj se bolesti radi.

Ju: Slažem se. Mislim da je važno da budemo informisani o mogućnostima koje imamo, da je ovo problem oko koga zapravo možemo nešto da preduzmemo. Jasno je da ne možemo da imamo svet koji je postojao juče, ali možemo da ograničimo štetu. Značajna je razlika da li prosečna temperatura raste 1,5 ili 3 stepena – to stvara dva potpuno različita sveta. Kada je reč o pripovedanju, bilo da su u pitanju filmovi ili romani, oni uglavnom govore o ljudskom stanju i ljudima, mislim da nije naš posao da ljudima govorimo o tehničkim detaljima globalnog zagrevanja. Govorimo o ljudima koji donose odluke i sada mislim da je reč o politici tako da mislim da bih voleo da pogledam film o moralnoj dilemi političara. Film o ljudima i hrabrosti koja je potrebna, inteligenciji, dilemama – moralnim i praktičnim. Mislim da bi to bila zanimljiva priča. Na primer, priča o osobi koja ulazi u politiku i pokušava da uradi dobru stvar, da bude idealistična, a da radi iznutra i bude deo politike koja je, kako znamo, umetnost onoga što je moguće.

Kada govorimo o popularnom sadržaju, posebno onom koji je usmeren ka mladima, šta je to što bi trebalo da im se ponudi? Šta oni žele da vide kada su klimatske promene u pitanju?

Greta: Ne mogu da pričam u ime svih, ali ja želim da naučim, želim da znam šta se događa širom sveta i kako mogu da promenim nešto da bi stvari krenule boljim putem. Ali trenutno se o klimatskoj krizi uopšte ne govori, tako da teško da može i da postoji interesovanje kada ništa o tome ne znamo.

Ju: Ako pogledamo filmove i serije danas, tu postoji problem što se mnogo novca ulaže u tu industriju i morate da budete sigurni da postoji publika koja je spremna da to pogleda. Kada pišete romane, poput mene, lakše je jer smo tu samo ja i moja pisaća mašina – i nadamo se da je izdavačka kuća spremna da to objavi. Postoje neke knjige koje se bave ovom temom, neki su uspeli da pronađu veliku publiku. Siguran sam da bi i filmovi i televizijske serije mogle isto da urade. Kada govorimo o svemu ovome, filmovi i serije su posebno dobri u načinu na koji nas emotivno dirnu. I verujem da postoji interesovanje, samo je potrebno da se napravi dobra priča. Ne mogu da se složim da ne postoji interesovanje za ovu temu. Jutros kada sam se probudio, gotovo svuda u međunarodnim medijima sam zatekao velike naslove o Lagosu, najvećem gradu Nigerije, koji se bori sa poplavama i povećanjem nivoa mora. Bile su tu i vesti o morskim kornjačama koje umiru zbog plastike koja se baca u more, kao i vesti o požarima u Australiji. Optimističan sam, verujem da će interesovanje rasti kako budemo osećali posledice onoga što svakodnevno radimo ovoj planeti. Iskreno, moram da priznam da sam iznenađen da do sada nisu snimljena bar tri blokbastera o ovoj temi. Nadam se da će, kada ponovo budemo pričali, za recimo dve godine, biti nekoliko dobrih filmova sa ovom temom. Ako se vratimo na „Filadelfiju“ i njen uticaj na način na koji su ljudi gledali na HIV i sidu, jasno je zašto je važno da imamo filmove o ovakvim temama i da je potrebno da se industrija okrene temi klimatskih promena.

Greta: Naravno, ako počnemo da stvaramo priče o ovoj temi, biće interesovanja. Mediji naravno izveštavaju o Lagosu i šumskim požarima, ali se o tome ne govori kao nečemu hitnom i važnom za sve nas, bar ne ovde gde ja živim – bilo je nekoliko članaka, nisu ove vesti svakoga dana na naslovnicama kao što bi trebalo kada postoji ova vrsta krize, posebno ako uporedimo sa time kako su mediji izveštavali o pandemiji korona virusa. Ali stvari počinju da se menjaju, primećujem da se sve više ljudi posvećuje ovoj temi. Ne smemo da zanemarimo snagu pripovedanja i uticaja koje ono ima na nas. Kada se priča promeni, i mi ćemo, kao društvene životinje koje usvajaju ponašanje drugih, početi da se menjamo. Na primer, sada u pandemiji kada smo prestali da se rukujemo i grlimo, to je brzo usvojeno i postalo društveno neprihvatljivo. Da bismo dotle stigli sa klimatskim promenama, potrebni su nam ljudi koji će da istupe i urade stvari koje deluju nelagodno.

Ju, da li vi mislite da je to obaveza umetnika?

Ju: Kao umetnik, odmah moram da kažem da ne mislim da je to moja obaveza. Svi mi slušamo svoje lične motive. S druge strane, bilo bi čudno da danas nema umetnika koje ova tema ne motiviše. Mi smo, kao vrsta, čoporativne životinje i u genima nam je želja da doprinesemo svom krdu. Umetnici nisu izuzetak! Želimo da uradimo nešto dobro, želimo da ispričamo priču za koju verujemo da mora biti ispričana ili koja nam je lično jako važna. Zato mislim da bi bilo jako čudno da ono što se dešava našim bližnjima ne bude stvar koja nam je lično važna. Jer ako nam to nije važno, šta jeste? Moram da dodam da sigurno ne bih reagovao pozitivno kada bi mi neko rekao da je ovo tema kojom moram da se bavim naredne dve godine. Već sam rekao – to treba da bude moja ideja, moja lična inicijativa. I još nešto – svi mi imamo različite uloge. Ne mislim da svaki pisac, glumac ili umetnik treba da se bavi ovim. Ali ako imate talenat i sredstva da ispričate takvu priču, onda bi definitivno trebalo da je ispričate.

Mislite li da su priče o nadi ono što će privući ljude ovim temama?

Greta: Svakako, ali isto tako mislim da moramo da redefinišemo ono što smatramo nadom. Ljudi me često pitaju kako nisam izgubila nadu i uvek kažem da ne znam šta je to nada i samim tim ne mogu da je izgubim. Mislim da svi moramo da nađemo svoju nadu, a u mom slučaju je to da govorimo onako kako jeste jer samo ako ste potpuno svesni situacije, imaćete sredstva da sami nešto uradite. Svačije iskustvo je drugačije, ali ja nadu ne gledam kao na to da mi neko kaže: „Sve će biti u redu, ne brini.“ Za mene to nije nada. Mislim da je nada u stvari akcija i da njoj treba težiti jer kada nešto preduzimamo, osetićemo da imamo čemu da se nadamo.

Za kraj, recite nam da li imate neku poruku za kreativnu zajednicu koja nas sada gleda?

Ju: Samo bih rekao da u ovoj temi postoji dobra priča. Mnogo dobrih priča. One ne moraju da sadrže tehnikalije o tome šta se dešava sa našom planetom. Na kraju krajeva, reč je o odlukama koje donosimo, o ljudima, o hrabrosti i inteligenciji, o borbi sa sopstvenim slabostima, o donošenju velikih i riskantnih odluka. Brinemo se da mnogo toga možemo da izgubimo ako odlučimo da delujemo, a sa druge strane izgubićemo još više ako ništa ne uradimo. Sama ta osnova je dobra priča! Zvuči mi kao akcioni film!

Greta: Slažem se. I to o čemu je govorio Ju – umetnici imaju odgovornost prema sebi, ali svako od nas kao moralno biće ima odgovornost da radi na promenama na koji god način može. Ako imate talenat da stvarate priče i menjate poglede na svet drugih ljudi, mislim da imate još veću odgovornost da taj talenat iskoristite. Kao što ste spomenuli – mislim da bi zaista bilo zanimljivo izučiti ljudski aspekt, ne samo tehnički deo. Ovo je svakako najvažnija vest, verovatno ikada, i priča još uvek nije završena, još uvek imamo vremena. Još uvek nismo odabrali kojim putem ćemo krenuti i da li ćemo zaustaviti ovu krizu, tako da pripovedači imaju sjajnu priliku da poguraju ljude u pravom smeru.

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković