Razgovor sa Dejzi Gudvin, autorkom romana „Poslednja vojvotkinja“

Upravo sam završila sa čitanjem romana „Dejzi Gudvin Poslednja vojvotkinja“. Slaba sam na priče o američkim naslednicama, a Dejzi Gudvin je uspela da dotakne sve aspekte ove teme, pa i više od toga. Priča o Kori Keš i njenom engleskom vojvodi, da ne pominjem njihove porodice, prijatelje i sluge, ima za svakoga i od svega ponešto – romansu, istoriju, pitanja društva, rase i braka, i kao šlag na torti vispren prikaz britansko-američkih odnosa u stilu Henrija Džejmsa. Pošto sam pročitala roman, morala sam da pronađem Dejzi Gudvin i razgovaram sa njom, i uvidela sam da je isto tako ljupka, pronicljiva i delikatna kao i njena knjiga.
 
Pošto je diplomirala istoriju na Kembridžu i pohađala školu filma na univerzitetu Kolumbija, Dejzi je počela karijeru na televiziji kao umetnički producent na Bi-Bi-Si-ju. Za tu televizijsku kuću je napravila film o književnim likovima, i pokrenula inicijativu Bookworm sa ciljem približavanja knjige deci. Za Bi-Bi-Si je kreirala i izuzetno uspešne emisije „Looking good“ i „Home front“. Majka dvoje dece, Dejzi takođe ima vremena da sanjari i uređuje antologije poezije, uključujući i bestseler „101 Poems That Could Save Your Life“.
 
Šta vas je navelo da ispričate priču o Kori Keš i njenom položaju bogate američke naslednice?
 
Uvek sam želela da napišem roman ali nisam znala odakle da počnem. A onda sam jednog dana posetila Blenhajmsku palatu i ugledala sjajnu sliku koju je naslikao Džon Singer Sardžent a na kojoj su se nalazili vojvoda od Marlboroa i njegova američka vojvotkinja Konsuelo Vanderbilt. Slika pokazuje svu pompu i raskoš koji dolaze sa titulom ali je takođe i prikaz spektakularno nesrećnog braka. Nisam mogla da shvatim takvu situaciju u kojoj pametna moderna Amerikanka vene u palati bez tekuće vode ili centralnog grejanja.
 
Postoje mnoge sličnosti između Kore i Konsuelo Vanderbilt (deveta vojvotkinja od Marlboroa, 1895-1920). Zbog čega je, po vašem mišljenju, priča o Konsuelo tako zanimljiva, da pisci poput vas, Edit Vorton ili Henrija Džejmsa u njoj nalaze toliko inspiracije za svoj rad?
 
Postoji nešto neodoljivo u ideji o jadnoj bogatašici. Mislim da bismo svi želeli da mislimo kako nije novac to što nas čini srećnim. Jedna od najboljih tema je ona o nekome ko prvi put dolazi u nepoznatu sredinu, zatvorenu i neprobojnu za pridošlice. Najveći kompliment koji sam dobila za ovu knjigu glasi da je „poput Henrija Džejmsa ali bez dosadnih delova“. Ja, naravno, ne mislim da mogu da pariram Henriju Džejmsu, ali sam bila polaskana time što je čitalac prepoznao moje književno poreklo.
 
Mislite li da ste stekli dublje razumevanje nekadašnje mode transatlantskih brakova, i danak koji su tome platile američke neveste i njihovi engleski supruzi?
 
Postala sam svojevrsni stručnjak za američke princeze i njihov uticaj na englesko društvo. Nekoliko tih brakova su bili srećni, kao što su bili oni između Dženi Džerom i Randolfa Čerčila, ili Mej Golet i vojvode od Roksburga, ali većina je bila samo čista razmena titule za novac sa lako predvidljivim posledicama. Konsuelin miraz je vredeo stotinu miliona dolara u današnjem novcu. Američka naslednica je zatekla britansko društvo ledeno kao seoske vile u kojima su živeli. Jedna američka grofica, ledi Fermoj, pisala je majci da je preko zime svake noći spavala u krznenoj bundi i da nije mogla da odlazi na večeru niti da se suoči sa hladnoćom u dekolteu.
 
U romanu „Poslednja vojvotkinja“, preovlađuje tema veze između majki i njihove dece. Kada se uporede odnos Kore i njene majke sa onim koji je Ivo imao sa svojom majkom, uviđamo neke sličnosti. Smatrate li da su ti odnosi odredili kako Ivo i Kora vide svet, kao i njihov međusobni odnos?
 
Svakako. Dvostruka vojvotkinja i gospođa Keš imaju puno toga zajedničkog – obe očekuju da dobiju sve što žele. Gospođa Keš se služi novcem kao oružjem a dvostruka vojvotkinja koristi svoje ženske draži. Mislim da je jedan od razloga zbog koga postoji privlačnost između Kore i Iva taj što oboje vide svoj brak kao sredstvo kojim će pobeći od svojih majki. Ali imati tako dominantne majke znači da nijedno od njih nije potpuno formirano kao osoba, da oboje u knjizi moraju da odrastu.
 
Kada ste radili istraživanje za ovaj roman, da li ste imali predznanje o tom periodu ili vam je sve bilo novo?
 
Studirala sam istoriju, i uvek sam volela pozni 19. veke. Devedesete godine tog veka su bile tako uzbudljivo doba u umetnosti: drame Oskara Vajlda, zapanjujući crteži Obrija Birdslija u časopisu „The Yellow Book“. Pročitala sam puno dela pisaca iz tog perioda: Džordža Gisinga, Henrija Džejmsa, Tomasa Hardija, Frensisa Hodžsona Berneta, Entonija Trolopa i kada sam pisala roman, pokušala sam da svoj izbor literature ograničim na knjige iz tog perioda da bi jezik likova u mojoj priči bio tačan. Nema ništa gore nego kada nađete da neko 1895. godine kaže: „Ok“.
 
Kult slavnih je tada bio jak. Može li se pritisak sadržaja koje danas plasiraju tabloidi porediti sa prirodom sadržaja o slavnima koji je postojao u prošlosti?
 
Pisala sam disertaciju na Kembridžu na temu odnosa viktorijanske monarhije i štampe. Mislimo da je kult slavnih nov, ali je štampa bila isto toliko nametljiva i vulgarna pre sto godina koliko je to i danas. Istina je da nisu imali mobilne telefone sa kamerama niti elektronski nadzor, ali novine su tada imale mreže plaćenih doušnika među slugama. Časopisi poput njujorškog „Town Topics“ bili su isto toliko puni zlonamernih tračeva koliko i „National Enquirer“ danas.
 
Da li ste, dok ste pisali knjigu, posumnjali u Korinu sreću kao vojvotkinje?
 
Naravno. Do samog kraja nisam znala da li će Kora otići ili ostati. Mislim da se udala iz ljubavi a i da pobegne od svoje majke. Možda joj se za trenutak dopalo da je zovu „vaša milosti“ ali Kora je američka devojka, nije snob kao njena majka.
 
Koji lik vam je bio najizazovniji za pisanje?
 
Ivin lik je bio prilično zahtevan. U njemu ima nešto od gospodina Ročestera iz „Džejn Ejr“ ali zamislila sam da Ivo bude mnogo zabavnije društvo. Uživala sam pišući o Berti, Korinoj crnoj služavci. Mislila sam da je fascinantno to što Britanija, iako je bila (a i danas jeste) društvo opsednuto klasom, nije imala rasne zakone poput Amerike. Berta je mogla da se uda za Džima u Engleskoj, ali u Americi tog vremena crnkinja se nije mogla venčati sa belcem. U Engleskoj je pronašla slobodu, dok Kora nije zatekla ništa osim zabrana.
 
I na kraju, šta spremate sledeće?
 
Pišem roman sa radnjom smeštenom u sredinu 19. veka, o carici Elizabeti Austrijskoj, koja je nazivana „najlepšom ženom Evrope“. Bila je fascinantan lik čiji život ima izvesne sličnosti sa onim princeze Dajane. To je nešto što bi se moglo nazvati epskom pričom smeštenom u Engleskoj, Austriji i Mađarskoj. Uživam u putovanjima na koja idem radeći istraživanja za nju!

Izvor: edwardianpromenade.com
Prevod: Vladimir Martinović