Razgovor sa Adelin Dijedone povodom njenog romana „Stvarni život“

Pre objavljivanja „Stvarnog života“ pisali ste novele. Kako ste se prihvatili pisanja dužeg dela?

Vrlo naivno, ne shvatajući da krećem na Mont Evrest. Kad sam se osvestila, bilo je prekasno, morala sam da nastavim. A to nije uvek bilo lako, bilo je trenutaka sumnje, trenutaka kada sam bila potpuno izgubljena u priči. Prednost pisanja novela je u tome što nemate mnogo vremena da se izgubite.

Negde na početku knjige stoji rečenica: „Priče služe da se u njih ubaci sve ono čega se plašimo, tako smo sigurni da se to neće desiti u stvarnom životu.“ Vaš roman se bavi teškom temom, fizičko i psihičko nasilje oca nad svojom ženom i decom, i odrastanje mlade naratorke koja će sve učiniti da se izvuče iz teške situacije. Da li je „Pravi život“ za vas neka vrsta amajlije?

Da, možda. U svakom slučaju jeste jedan od načina da se odmaknemo od stvarnosti, kako bi ona bila podnošljivija.

Ne imenujete tri najvažnija lika u romanu – naratorku, majku i oca. Zašto?

Nije mi bila namera, to se dogodilo u toku pisanja. Nisam sebe ograničavala. To je zapažanje došlo kasnije. Pre svega, naratorka priča priču, a retkost je da se dete obraća roditeljima po imenu. Trebalo bi da imena iskrsnu u dijalogu, a to ne bi bilo prirodno. Možda sam, i ne znajući, doprinela da time likovi i priča budu univerzalni. To je i razlog zašto Demo ne smeštam nigde geografski. Ako izbacimo nekoliko tragova koji vode samo do Valonaca, ova priča bi mogla da se odigra bilo gde u Evropi…

Obrađujete, dakle, tešku društvenu temu, ali često se služite humorom i naivnošću. Da li čitate društvene romane? Dajući glas hrabroj tinejdžerki, da li na taj način želite da se obračunate sa patetikom koja se sreće u velikom broju knjiga ovog žanra?

A ne, ne bih rekla. Pisala sam kako mi je priča dolazila, koristila svoj glas. Volim ljude koji me iznenađuju, koje nećete naći tamo gde se očekuje. Volim tu slobodu i želela sam da je podarim svojoj junakinji.

Otac je strastveni lovac i čuva svoje trofeje u jednoj prostoriji, među njima i hijenu koja se opsesivno vraća kao simbol zla i okrutnosti. Kako ste osmislili ovaj simbol?

Nisam baš sigurna. Kako to devojčica pripoveda, morala sam iskažem njena osećanja na način koji je prirodan za dete. Nije mogla jednostavno da počne da govori o posttraumatskom stresu svog brata. Trebalo je da pronađem njen način. Hijena je zastrašujuća životinja i često omražena, to je lešinar. Bilo mi je zanimljivo da vidim kako žive deca suočena sa smrću, u toj sobi trofeja. Kakav je osećaj družiti se svakodnevno s lešinama?

Čitajući knjigu, mogli bismo ponekad reći da ima situacija koje su nemoralne (ubistvo, preljuba, surovost prema životinjama). Da li ste želeli da malo prodrmate čitaoca, ili ste samo opisivali realnu svakodnevicu u nekim porodicama?

Da, mislim da sam na taj način opisala stvarnost kako je vidim. Surovost prema životinjama je svakodnevna i sveprisutna. To je unosan posao i zato nalaze opravdanja,  ali nije manje odvratan nego u mom romanu. Takav je naš svet. Kako mogu deca da odrastu i da se nadaju „stvarnom životu“ u ovakvom svetu? Kad je reč o neverstvu, možda sam na taj način htela da pokažem da moja junakinja nije svetica i, lično, upravo je zato volim. Razvila je vrlo snažan i slobodan odnos prema svojim željama i erotizmu.

I najzad, za vašu junakinju „stvarni život“ počinje na kraju romana. Možemo li da očekujemo da ćemo je pronaći i u sledećoj knjizi?

To pitanje mi sada mnogi postavljaju. Kad bih to uradila, mnogo bih se bojala da ne razočaram čitaoce. Ne znam. Teško mi je bilo da je ostavim na kraju knjige „Stvarni život“. Postala mi je vrlo bliska i ona za mene postoji. Rekla bih da neće biti tako najavljena, ako joj se budem  vratila u nekoj sledećoj knjizi. Biće to odrasla žena i neki će je prepoznati, drugi neće… Ali zaista ne znam, prerano je da o tome govorim. Treba da se malo primirim, da se izolujem kako bih nastavila da pišem i da nikako ne pokušavam da nešto ponovim, da pomislim kako sam pronašla savršen recept. Moram da sebi dozvolim slobodu, poput moje male ratnice.

Adelin Djedone o knjigama koje čita

Zbog koje knjige ste poželeli da pišete?

Zbog zbirke priča Tomasa Genziga.
 
Koju knjigu biste voleli da ste je napisali?

„Mizeri“ Stivena Kinga.

Koje je vaše najveće književno otkriće?

„Uspomene jednog magarca“ Grofice De Segir. Imala sam 8 godina.

Zbog koje knjige se stidite što je niste pročitali?

Mnogo ih je.

Koji književni klasik je precenjen po vašem mišljenju?

Hmm, teško… Nikad me klasik nije razočarao, ali mnoge još nisam pročitala…

Imate li omiljeni citat iz književnog dela?

Ništa originalno, ali obožavam rečenicu Marka Tvena, koja se savršeno uklapa s mojom junakinjom: „Nisu znali da je nemoguće, pa su to uradili.“ A to važi i za mene, ovo što upravo sada doživljavam…


Autor: Nicola Ešt
Izvor: babelio.com
Prevod: Maja Mihajlović
Foto: Par ActuaLitté — Adeline Dieudonné - Le Livre sur la Place de Nancy 2018 / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons