Razgovor o romanu „Zvezda nad prazninom“ povodom devet decenija od rođenja Branka Miljkovića: „Isto je pevati i umirati“

Da je živ, kultni srpski i jugoslovenski posleratni pesnik Branko Miljković danas bi proslavio 90. rođendan.



Iako za ovaj „okrugli“ datum, kako tvrde u njegovom rodnom Nišu, ne treba očekivati više od polaganja cveća i prigodnih programa u bibliotekama koje nose njegovo ime, Narodna biblioteka Srbije krajem prošle nedelje krenula je u susret ovoj visokoj godišnjici predstavljanjem romana Dejana Stojiljkovića „Zvezda nad prazninom“ o poslednje tri godine pesnikovog života koji se tragično, pod do sada nerazjašnjenim okolnostima, završio 12. februara 1961. u Zagrebu.

Kao što je Miljkovićeva sudbina neka vrsta višestrukog paradoksa, tako se razgovor povodom 90. godišnjice njegovog rođenja u NBS „vrteo“ oko njegovog odlaska sa ovog sveta u 27. godini, na vrhuncu pesničkog uzleta, razuzdanog boemskog života i snova da bude ambasador u Francuskoj.

Dejan Stojiljković kaže da je priču o Miljkoviću gotovo dve decenije nosio u sebi i da je morao da je ispriča, mada nije bio baš siguran da je „on taj ko treba da napiše knjigu o Branku“.

„Knjiga o Branku se piše jednom u životu. Tu nema popravnog. Vreme će pokazati da li sam uradio dobar posao“, rekao je Stojiljković, takođe rođeni Nišlija, napominjući da je u ovom gradu na Nišavi nemoguće izbeći tri gradske legende: Stevana Sremca, Branka Miljkovića i Dušana Radovića, koji su tu i dalje na svakom koraku.

„Posebno Branko Miljković sa ’svojom’ ulicom, školama, bibliotekama, spomenikom, nagradom koja nosi njegovo ime, stihovima koji su urezani na raznim spomenicima ne samo u Nišu nego širom nekadašnje Jugoslavije. On nije samo niški pisac – pisac ne pripada ni gradu ni državi, ni palanci, ni kraju u kome živi, pisac pripada jeziku na kome piše tako da je Branko Miljković pre svega jugoslovenski pisac, jer je pisao na srpskohrvatskom, i srpski pisac“,  smatra Stojiljković.

On napominje da su Miljkovićeve pesme svojim uticajem i posle njegove smrti nadrasle granice poezije našavši mesto u stripovima, muzici, uključujući i rok stvaralaštvo Branimira Džonija Štulića, Patribrejkersa, Gorana Bregovića…

Stojiljković je na istraživanju za knjigu o Branku Miljkoviću radio čitavu deceniju, a pisanje mu je uzelo dve godine. Roman „Zvezda nad prazninom“, koji je Laguna objavila početkom marta 2023, prateći poslednje godine Miljkovićeg života, rekonstruiše atmosferu posleratne Jugoslavije – vreme ideološkog zanosa, zabluda, pravila i isključivosti, sveprisutne državne službe, „komesara“ bez kojih nisu bili ni kultura i umetnost, pa se u knjizi pojavlju mnoge istorijske ličnosti iz tadašnjeg javnog života.

Prema Stojiljkovićevim rečima, zanimljivo je da je Branko Miljković život završio početkom 1961, koja je bila „prekretnica u otvaranju tadašnje Jugoslavije prema svetu i godina u kojoj nije bilo nijedne umetničke zabrane“.

„Branko Miljković bio je okrenut francuskom neosimbolizmu, zanimao ga je film, kao i dekadentne buržoaske stvari… Njegova težnja da ’vidi sa druge strane’ dovela ga je do ivice. On se nije ubio, ali nikad nećemo saznati šta se se desilo tog 12. februara 1961. u Zagrebu. Tokom rada na knjizi u Zagrebu su mi potvrdili da postoje brojevi dosija do kojih su došli Brankova porodica i prijatelji, ali da su navodno prazni, dokumentacija je uništena u ratu tokom raspada Jugoslavije“, rekao je Dejan Stojiljković u NBS na predstavljanju knjige „Zvezda nad prazninom“, koju je književni kritičar Igor Perišić ocenio kao „metafizičko-zajebantsku distancu prema režimu i vremenu“.

Ovaj roman, čija je citirana definicija primerena opisima savremenika Miljkovićevog načina života, uskoro bi trebalo da dobije TV verziju i pozorišnu adaptaciju u Beogradskom dramskom pozorištu.

„Princ pesnika“, kako su Branka Miljkovića književni kritičari nazivali još za života, a naročito posle smrti, esejista i prevodilac, rodio se 29. januara 1934. u Niškoj bolnici, u porodici poreklom iz Zaplanja kod Niša, čime Dejan Stoiljković objašnjava pesnikov buntovnički duh.

Prva tri razreda Miljković je završio u niškoj osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“, a četvrti u očevom rodnom Gadžinom Hanu.

Mnogi tumači njegovog dela smatraju da su traumatična sećanja na okupirani Niš uticala na Miljkovićevu poeziju i da se iz njih mnogo godina kasnije „rodila“ i jedna od njegovih najpoznatijih pesama „Uzalud je budim“.

U savezničkom bombardovanju Niša na Veliki petak 1944. stadala je njegova prva ljubav, mlada komšinica Ruža koja se nikad nije probudila iz kome, uprkos brizi lekara i molitvama celog kraja.

Miljkovićev pesnički dar otkriven je u književnom društvu „Njegoš“ Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“.

Prvu pesmu objavio je 1952, u 18. godini u beogradskom listu Zapisi, dok su mu u Nišu stihovi štampani u: Službenom glasniku, Glasu omladine, Našem putu, Gledištima…

Njegovi gimnazijski profesori književnosti Dragoljub Milosavljević i filozofije Fridrih Troj presudno su uticali da u Beogradu upiše studije filozofije na Filozofskom fakultetu i da nastavi da se bavi književnošću.

Branko Miljković je već tokom studija, zajedno sa: Božidarom Timotijevićem, Žikom Lazićem, Draganom Kolundžijom, Milovanom Danojlićem, Kostom Dimitrijevićem, Petrom Pajićem, Verom Srbinović, Rajkom Čukićem… pripadao grupi neosimbolista koji su, pod idejnim vođstvom profesora Dragana M. Jeremića, nastojali da u poeziji spoje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Posle tri godine bezuspšenih pokušaja da u Beogradu objavi pesme, prekretnica je 1955. bila susret sa Oskarom Davičom, koji mu je štampanjem poezije u Delu otvorio vrata ostalih izdavača i časopisa.

U rasponu od pet godina Branko Miljković objavio je zbirke pesama „Uzalud je budim“ (1956), „Smrću protiv smrti“ zajedno sa Blažom Šćepanovićem (1959), „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“, obe 1960, „Krv koja svetli“ (1961).

Za snagu i lepotu stihova „Vatra i ništa“ 1960. dobio je Oktobarsku nagradu.

Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika, ali da bi se zaposlio, konkurisao je na čak šest mesta, a odgovor je dobio samo iz Radio Zagreba, gde je u jesen 1960. postao urednik Literarne redakcije.

U Zagrebu je u noći između 11. i 12. februara 1961, pod čudnim okolnostima, završio svoj kratak, buran boemski život kroz koji je išao „punim plućima“ i u kome je bilo svega – prijateljstava, provoda, ljubavi, alkohola, džentlemstva, sumnji i žalova, srbovanja iako je bio član Komunističke partije – pevao je Svetosavku himnu u kafanama punim udbaša, bavio se nedozvoljenom analizom Brozovih govora, na Terazijama javno uzviknuo „Živeo jugoslovenski mrak!“, kako svedoče njegovi savremenici.

Našli su ga na zagrebačkoj periferiji, u klečećem položaju, sa kaišem oko vrata, ispod tankog drveta.

Imao je čak i šešir na glavi.

Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Porodica Branka Miljkovića i njegovi prijatelji nikad nisu prihvatili zvaničnu verziju o samoubistvu, za koje su neki kasnije opravdanje našli u njegovoj poeziji.

Na predstavljanju knjige „Zvezda nad prazninom“ u NBS Dejan Stojiljković i Mića Miljković, reditelj i producent dokumentarnog filma „Branko“, govorili su o traljavoj i nepotpunoj istrazi, čudnim okolnostima, svedočenjima onih koji su Branka Mijkovića poslednji videli živog, činjenici da porodica nikad nije dobila fotografije sa uviđaja i nalaz obdukcije…

O tvrdnjama da je Branko Miljković ubijen javno je počelo da se priča devedesetih godina prošlog veka.

Dejan Stoiljković i Mića Miljković kao izvore naveli su i temate niške Gradine o Branku Miljkoviću iz 2004. i 2014. godne, kao i knjigu „Ubijeni pesnik – roman o Branku Miljkoviću“ Koste Dimitrijevića, koju je 2002. objavio Prometej.

Oni su pominjali i radove publiciste Vladimira Dimitrijevića.

On je u knjizi eseja „Pobunjenici i smislotvorci“, štampanoj 2014. u IK Catena mundi, kraj Branka Miljkovića dovodi u vezu sa sudbinom ruskog pesnika Sergeja Jesenjina.

„Obojica su bili mladi, puni života i snage, skloni piću i ženama, ali duboko posvećeni stvaralaštvu; obojica su zvanično prihvatali doba u kome žive, pa čak i radili za ‘avangardu radničke klase’, kako se partija na vlasti zvala i u SSSR-u i u FNRJ; obojica su, međutim, bila protivnici ideala pretvorenih u totalitarnu antiutopiju, i o tome su javno, makar i u ‘zaštitnom’, pijanom stanju, govorili; zbog toga su bili privođeni i saslušavani… Obojica su smrt našla bežeći iz ’svojih’ gradova u nadi da će im biti dat novi početak – Jesenjin iz Moskve u Lenjingrad, a Miljković iz Beograda u Zagreb. Obojica su ‘samoubijeni’, a istina o pravim razlozima se i dalje skriva od javnosti, mada je svaka istina, naročito u kulturi, potrebna kao i vazduh, jer čuva tajnu naše samoistovetnosti… I danas, posle toliko decenija, njihove ličnosti i njihovo stvaralaštvo, kao i tragične sudbine koje su poneli, podsećaju nas da, kako reče Miljković, kad mastilo sazre u krv, svi će znati da je isto pevati i umirati. Naročito, ako, uprkos svemu, pevaš slobodno i jasno“, napisao je Vladimir Dimitrijević.

Niš čuvar zaostavštine

Celokupna zaostavština Branka Miljkovića posle njegovog tragičnog kraja u Zagrebu nalazila se u kući njegovih roditelja na Dušanovcu koji su se 1954. preselili iz Niša u Beograd.

U njegovom beogradskom domu, koji je pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bio centar okupljanja čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, na prvu godišnjicu od smrti 12. februara 1962. otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde su bili izloženi: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka…

Porodica je 1971. pesnikovu zaostavštinu predala Narodnom muzeju u Nišu, gde je takođe otvorena Spomen-soba.

„Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše“, poručili su roditelji i brat Branka Miljkovića, koji su 1981. ovu zbirku dopunili i sad se u Nišu čuva 1.649 predmeta iz zaostavšitne ovog buntovnog i neponovljivog majstoja poezije o kome je snimljeno nekoliko dokumentarnih i igrano-dokumentarnih filmova.

Pročitajte odlomke iz romana:

Pročitajte odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Zvezda nad prazninom“: Njegove ubice
Pročitajte odlomak iz Stojiljkovićevog romana „Zvezda nad prazninom“: Dušanovački gusari
Pročitajte odlomak iz Stojiljkovićevog romana „Zvezda nad prazninom“: Tamni Anđeli

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas