Ratna ptica mladosti u novom romanu Tanje Stupar Trifunović

Za početak primetimo očigledno: Tanja Stupar Trifunović je pesnikinja čija se proza sve češće i izvesnije nalazi u najužim izborima značajnih književnih nagrada, pri čemu joj početna (i primarna) lirska orijentacija pruža specifičan kvalitet. Njen stil i rečenica stoga se odlikuju upravo poetskom preciznošću, jasnoćom i svešću o relativno ograničenom prostoru unutar kog je potrebno smestiti što bolje izražene misli i osećanja. Pišući o iskustvu rata iz perspektive Vanje, nekadašnje devojčice/buduće pesnikinje, autorka uspeva da potencijalno problematičnoj temi obezbedi originalnost, jedinstvenost pristupa i snagu. Razlog je, pored samog izraza, činjenica da odrastanje u ratu nije jedina, možda čak ni glavna tema, koliko buđenje, nestanak (negde nasilan) nevinosti, utoliko dramatičniji jer se sučeljavaju ono što tada nismo znali i sve vreme suptilno nagoveštavana svesnost današnjeg pripovedača. Uostalom, pomalo nadrealistički naslov „Duž oštrog noža leti ptica“ dolazi iz nekoliko improvizovanih stihova glavne junakinje, nastalih tokom jedne, sve manje dečje, igre.

Rat je, u svakom slučaju, većim delom radnje pozadinska, iako sveprožimajuća okolnost. Odvija se tamo dole, gde nestaju kuće, prekrajaju se granice dotadašnjeg sveta detinjstva i odakle dejstvuju vojske, koje zasad jedino u prolazu „okrznu“ selo – mesto povlačenja, prinudnog i privremenog izgnanstva. Zbog njih se ne može do još nedavno obližnjeg mora; zbog njih, pitanje je gde će se i čemu vratiti posle svega; a familija je primorana da se tiska u istom prostoru, pri čemu na videlo izbijaju stare, tako tipične netrpeljivosti, rivalstva, sudari generacijskih vaspitnih modela i tome slično. U opštoj neizvesnosti, sa pokušajima odraslih da zaštite mlađe tako što će ih poštedeti traumatičnih prizora i vesti, deca prelaze u osetljivo predpubertetsko doba mnogo svesnija nekih drugih, krupnijih stvari, mada u početku i prilično začuđena pred njihovom sve očiglednijom pojavom.

Tako se, zapravo, pored dva vremena iz kojih svest sagledava te dane, naracija devojčice/pesnikinje odvija na dva plana. Jedan je sopstveni, proživljeni, dok drugi – tuđi, saživljeni – pripada devojčici Mileni, susetki iz sela. Vanjina se priča svodi na izbeglištvo kod babe i dede, zajedno sa roditeljima i mlađim bratom, protiv čega junakinja pruža nemi, nepriznavani otpor. Nasuprot njoj, Milena je iz grada odavno proterano, napušteno vanbračno dete koje odgaja baba. U međuvemenu se u njihovu kuću izgnanstva doselio i „deda“ Bogoljub, starateljkin novi partner, što devojčica prihvata bezazleno i relativno bespogovorno. Lik Milene predstavlja mešavinu Bulatovićevih seoskih jurodivih i Mihailovićeve Lilike (kojoj je ponajviše nalik): željna ljubavi, u trajnoj nadi da će se majka vratiti po nju, uvek naivno raširenih očiju, u grubom kontrastu sa telom koje prerano sazreva i čini je žrtvom seksualnog zlostavljanja. Zbog razvijene mašte i sklonosti ka idealizovanju, deca je smatraju lažljivicom; usled porodične istorije, odrasli im zabranjuju da se druže sa kurvinim kopiletom; predrasudama o naslednoj predodređenosti podleže čak i njena baba. Otuda Milena bez straha od vila luta seoskom šumom, slobodno se obraća svakome, uključujući vojnike, prepuštajući se jednom od njih, Milanu, u nadi da će joj omogućiti bekstvo od prećutkivanog mučenja.

Dok Vanjini dani protiču u znaku dečjih poduhvata kao iz romana „Orlovi rano lete“ ili „Hajduci“, jer, nečim se mora ispuniti beskrajno vreme strepnje i iščekivanja, raste potajno rivalstvo, na momente čak zavist prema Mileni, kao mogućem otimaču vođstva nad ostalom decom iz sela. Mada izopšteničko, njeno iskustvo je drugačije, ozbiljnije od onog kod vršnjaka, mada niko ni intelektom, ni svešću i još krhkim telima, ne pojmi istinske razmere tog jaza. Sa Milenom dolazi do prodora naslućivanog tabua seksualnosti, čiju problematiku naratorka shvata tek sa distance i sa zakašnjenjem. Pored fizičkog, nasilje nad Milenom je psihičko, svakodnevno, sa svih strana: vršila ga čitava zajednica ili pojedinci, žrtva sve prihvata i podnosi krajnje miroljubivo, paralisano od nelagode i neznanja. U tome je sadržan najverovatnije najpotresniji aspekt priče. A onda...

Nešto se promijenilo u Mileni, nešto se mijenjalo u meni. Svijet oko mene mi je postajao jasniji i utoliko strašniji. Zadobijao je svoje oštre konture i svoje duboke i mračne sjene.

Naizgled iznenada, u poslednjoj trećini romana rat postaje nešto stvarno, materijalizovano, opipljivo. Život na granici počinje da se zaista oseća, stiže smrt, nestaju ljudi – oni najbliži, iščezava i Milena. Istovremeno, kao da je na nju prenela začaranost iz enigmatičnih reči i očiju boje neba i slobode (koje su Vanju zastrašivale koliko dedina ludačka, bezumna pričanja pred kraj), junakinji ostavlja ključ za konačno otvaranje vlastite pesničke prirode. Zahvaljujući probuđenoj sposobnosti, kroz ubrzani sled događaja (novo povlačenje, godine koje dolaze) prevazilazi otpor prema selu, toj začudnoj, folklorom prezasićenoj zajednici gde se svačija lična povest zna ili prećutkuje, već prema potrebi.

Kada govorimo o kolektivu, ističe se motiv ptica (uglavnom crnih; još preciznije, u pitanju je kos), povezan sa smrću oca i figurama žena, naročito junakinjine babe. Kao stvaraoci narativa, domaštanog i selektivno (pre)oblikovanog, one se postavljaju u poziciju čuvara sećanja, ali i tamničara slabog muškarca, kobno vezanog za zavičaj, rastrzanog između majke, supruge i sopstvenih nemira. Za konstituisanje Vanjinog stvaralačkog identiteta, gubitak oca s jedne, a tajanstveni odlazak Milene sa druge strane, igra podjednako važnu ulogu.

Tanja Stupar Trifunović priču zasniva na drastičnim uslovima odrastanja u kojima se odvijaju „obične“, iako same po sebi burne promene i životne incijacije. Međutim, njen ugao je po još nečemu jedinstven: bavi se pre svega pitanjem priče kao svedočanstva, sredstva samoanalize i upoznavanja sopstvene, a uzimanja otiska duše kolektiva, kroz borbu odbojnosti i osećaja pripadnosti koja traje, u ličnosti, još dugo pošto su utihnuli zvuci rata.
 
Autor: Isidora Đolović