Radost pisanja o seksu

Među piscima sa engleskog govornog područja široko je rasprostranjeno uverenje da je o seksu nemoguće pisati na pravi način – ili da je, u najmanju ruku, teže pisati nego o bilo čemu drugom. Na Univerzitetu Ajove imao sam priliku da prisustvujem predavanju jedne sjajne autorke koja je pred polaznicima radionice za pisce izjavila kako bi za nju idealni opis seksa počinjao rečenicom „Seli su na sofu...“, nakon čega bi ostatak stranice ostao prazan. Ne razumem tu vrstu predrasuda. Nije li sjajno to što, kao pisac na engleskom jeziku, za prethodnike imate stare velikane poput Čosera i Šekspira, koji su svojim egzaltiranim opisima seksualnosti zacementirali njen status u književnosti i istovremeno doprineli bogatstvu i teksturi književnog jezika? To je dar kojim se ne može pohvaliti svaki jezik. Poznanica koja se bavi prevođenjem mi se jednom prilikom požalila da se na njenom jeziku seks opisuje ili medicinskim ili rečnikom pornografije, i da nijedan od njih nije dorastao jeziku poezije.



Osim toga, verujem da ćete se složiti da je apsurdno tvrditi da jednoj od centralnih ljudskih aktivnosti, polju u kome su skoncentrisana sva osećanja i sva drama, nije mesto u umetnosti. U rukama pisca seks postaje jedinstveno oruđe, moćno sredstvo kojim se razotkrivaju karakteri, preispituju međuljudski odnosi i postavljaju fundamentalna pitanja o čovekovoj prirodi.

Ta korisnost seksa krije se u nizu isprepletanih kontradikcija. Seks nas partneru otkriva u našem najranjivijem izdanju, dok se istovremeno trudimo da se predstavimo u najboljem svetlu, što znači da smo, u jednom istom trenutku, i krajnje autentični i apsolutno neautentični. Tokom seksa postajemo duboko svesni sebe, sopstvenih senzacija, fizičkih i emocionalnih; ali to je takođe trenutak tokom koga, naravno ako je reč o kvalitetnom seksu, pažnju maksimalno usmeravamo na iskustvo partnera. Čini mi se da ne postoji neka druga aktivnost tokom koje se fizička i metafizička ravan u toj meri približavaju i tokom koje sa tolikim intenzitetom osećamo i sopstveno telo i ono što prevazilazi telesnost. Zato pisanje o seksu može biti i akutno deskriptivne (ako govorimo o telima u prostoru) i filozofske prirode. Ništa nas više ne razgolićuje, i to ne samo fizički, nego i moralno; nigde nismo svesniji sebičnosti i velikodušnosti, okrutnosti i nežnosti, hrabrosti i kukavičluka, u sebi i svom partneru, nego tokom seksa. Naposletku, seks nam omogućava da prepoznamo našu zajedničku životinjsku prirodu i uslovljen je vremenom i prostorom. Seks u američkom predgrađu nije isto što i, recimo, seks u stambenom bloku u nekoj istočnoevropskoj zemlji, a scene seksa često bacaju svetlo na društvene i istorijske sile koje oblikuju ovaj svet. Sve u svemu, seks je tačka u kojoj se sustiču različiti aspekti ljudskosti i zato pitanje nije zašto bi neko pisao o seksu, nego zašto bi pisao o bilo čemu drugom.

Pa ipak, ljudi ne prestaju da nas pitaju zašto pišemo o seksu. Kada sam objavio svoj prvi roman, najviše me je iznenadilo to koliko su čitaoci želeli da razgovaraju o seksu u knjizi u kojoj se, realno gledano, o seksu veoma malo govori. To što su dve ili tri scene seksa između muškaraca bile povod za toliku raspravu govorilo je, verujem, više o stanju u mejnstrim književnosti 2016. godine nego o mojoj knjizi. Zapravo, ako govorimo o testiranju granica pisanja o seksu u književnosti, ubeđen sam da nisam išao dovoljno daleko. Taj propust sam pokušao da ispravim u svom drugom romanu. U prva dva poglavlja sam se trudio da što više pomerim granice eksplicitnosti; želeo sam da vidim da li sam sposoban da napišem nešto što je 100% pornografija i 100% vrhunska umetnost.

To nisam učinio zato što smatram da je eksplicitnost naročito interesnatna sama po sebi. Naša kultura se, zahvaljujući internetu, davi u eksplicitnosti. A ipak, mi prolazimo kroz period oskudice reprezentacija otelovljenosti. Pod tim podrazumevam nestašicu tela obdarenih svešću. Nisam protivnik pornografije, ali njeni tvorci se ponekad iz petnih žila trude da izbrišu svaki trag ličnosti iz tela koja stavljaju na naše ekrane, da ih redukuju na nivo objekta. Često uopšte ne vidimo njihova lica; a kada ih vidimo, ona obično projektuju jednu jedinu teatralnu emociju – želju, ili zadovoljstvo, ili bol.

Književnost predstavlja najmoćnije sredstvo za komunikaciju svesti. Ono što me uzbuđuje kod pisanja o seksu nije eksplicitnost kao takva, već eksplicitnost u kombinaciji sa određenim tipom rečenice koji me privlači, a čiju istoriju možemo pratiti od introspektivne proze slavnih imena engleske književnosti 16. i 17. veka, preko Prusta i Henrija Džejmsa, do Virdžinije Vulf, Džejmsa Boldvina i V. G. Zebalda. Takva rečenica je i ekspanzivna i rekurzivna; ona hrabro osvaja prostor, ali se istovremeno i povlači kako bi se preispitala i korigovala. Smatram je izvanrednim oruđem za prevođenje procesa mišljenja na papir. Pišući roman „Cleanness“, pokušao sam da saznam kako bi izgledalo kada bi se ta tehnika primenila na različite vrste seksa: nežan i brutalan, intiman i lišen svake emocije, razdragan i očajnički. Smatrao sam da književnost može da posluži kao instrument koji će telo u seksualnom aktu preobraziti u prebivalište svesti.



Iako nisam ljubitelj dizanja ograde između pornografije i umetnosti, kada bih bio primoran da navedem razlike, rekao bih da pornografija, slično propagandi, očekuje da osećamo samo jedno. Umetnost je sačinjena od suprotnosti i višeznačnosti; njen cilj nije da u bilo kom trentuku osećamo samo jednu emociju. Ako želim da čitaoca uzbudi neka scena, želim da ga to osećanje istovremeno i uznemiri. Želim da ga dovede u pitanje i analizira i tako doživi kompleksnije zadovoljstvo.

Iskreno verujem da umetniku niko ne bi smeo da određuje kakvim će se temama baviti. Ne mislim da je moja dužnost da pišem o seksu, ali kao homoseksualac uviđam da trenutno postoji potreba za tim i osećam izvesnu odgovornost. Džon Apdajk je 1999. godine u ozloglašenoj recenziji romana „The Spell“ Alana Holinghersta izneo stav da je seks između homoseksualaca fundamentalno neozbiljan. Svet se od tada u velikoj meri promenio, ali svaka seksualnost koja se ne uklapa u heteroseksualni kalup još uvek se tretira sa dozom nipodoštavanja i otpisuje kao moralno neozbiljna. Jedna od stvari koje sam želeo da postignem u obe svoje knjige bila je da veze između homoseksualaca – bile one monogamne ili promiskuitetne, trajne ili prolazne – posmatram onakve kakve jesu: kao modele ponašanja koji su kompleksni, etički i emocionalno bogati, produktivni i vredni koliko i svi drugi.

Pisati o nečemu, stvoriti od toga umetničko delo, znači priznati njegovu vrednost. Čak i u eri u kojoj smo se u nekim (privilegovanim) delovima sveta izborili za izvestan stepen jednakosti, moramo biti svesni da naša kultura prezire homoseksualnost, naročito seksualni akt koji se sa njom povezuje. Pisati o njemu, ne samo eksplicitno, već i uz sve resurse koje pruža jedna bogata književna tradicija, znači, nadam se, ukazati mu poštovanje. Svrha toga nije da se pokrene rasprava o njegovoj vrednosti, već da se ta vrednost prepozna i da mu se kroz književni izraz podari dostojanstvo.
 
Autor: Gart Grinvel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković