U samom vrhu naših najboljih srpskih pripovedača i esejista, Radoslav Petković, ovenčan brojnim nagradama, Ninovom (roman „
Sudbina i komentari“), Andrićevom (zbirka priča „Izveštaj o kugi“), „Miloš Crnjanski“ (roman „Put u Dvigrad“), „Bora Stanković“ (roman „
Savršeno sećanje na smrt“), prevođen na brojne evropske jezike, pisac koji je i sam zadužio srpsku kulturu prevodima Čestertona, Stivensona, Defoa i Tolkina, istovremeno je i jedan od najvećih erudita u domaćoj književnosti o čemu svedoče knjige eseja, „O Mikelanđelu govoreći“, „Vizantijski internet“, „Ogled o mački“, „Upotreba vilenjaka“, „Kolumbovo jaje“.
Petković je poznat i po tome što je izuzetan poznavalac istorije, tragalac i otkrivalac njenih fenomena i zagonetki, a njegova proza se baš kao i eseji sastoji od čvrstog tkiva zavodljivog pripovedanja o onome što se krije izvan već poznatog i vidljivog. U danima kada smo suočeni sa pandemijom, sećamo se da se i Radoslav Petković upisao na listu onih pisaca koji su pisali o poštastima najstrašnijih epidemija u prošlosti, ali i da je otišao i korak dalje postavljajući pred čitaoce i čitav niz otvorenih pitanja koja nas podstiču na dalje tragalaštvo.
Zbirka priča za koju ste dobili Andrićevu nagradu 1990, „Izveštaj o kugi“, započinje naslovnom pripovetkom gde glavni junak leči obolele od kuge, pokušavajući da pronikne u viši smisao bolesti. Imaju li epidemije neki viši smisao koji nam izmiče, kako razmišlja vaš junak tada, a kako vi danas razumete ovo pitanje u direktnom susretu sa pandemijom?
Nisam neki veliki fan Slavoja Žižeka ali se slažem sa njegovim određenjem virusa kao glupog samokopirajućeg mehanizma. Naravno, to ga ne čini manje opasnim. Mnogo puta je rečeno da je glupost neuništiva. Veliki francuski pesnik, Rejmon Keno, nazvao je smrt tmurnim maloumnikom, što će ga pokupiti vrhom svoje čačkalice.
U zbirci eseja „O Mikelanđelu govoreći“, navodite reči jedog mistika iz 14. veka: „Čovek po sebi nije ništa, do li onaj koji kvari sve što je dobro“. Mnogi su ovih dana poverovali da je virus došao kao opomena čovečanstvu da se zaustavi u ugrožavanju planete. Kako vi razmišljate o tome?
Uvek nam je lakše da mislimo da nas nešto kažnjava nego da je univerzum ravnodušan prema nama; upravo nas ravnodušnost najviše užasava.
Dies ire je deo Mocartovog i brojnih drugih rekvijema, ali je posle toga moguće naći milost i spas. Ravnodušnost je ravno stanje, ne nudi nadu, samo očajanje.
Pasionirani ste proučavalac istorije, ona se odslikava i preispituje u vašim proznim delima ali i esejističkim knjigama („Vizantijski internet“, „O Mikelanđelu govoreći“, „Kolumbovo jaje“ i druge). Možemo li povući još neke neke paralele i postoji li istorijski period koji vas posebno podseća na današnjicu?
Ne treba se mnogo truditi, lako je naći primere od samih početaka pisane istorije, atinske kuge koju opisuje Tukidid, a koja je jedan od uzroka poraza Atine u ratu sa Spartom, dakle onoga što će definitivno srušiti atinske imperijalističke ambicije. Ali, ako se pitamo o smislu, on je problematičan; virusi i bakterije su bili moćni, ako ne odlučujući saveznici evropskih kolonizatora u Americi ili su, dakle, odlučno na strani osvajača. Vrlo je naivno očekivati da će nas neki virus ili bakterija učiniti boljim ili mudrijim; ako nas istorija nečemu uči, lako ćemo naučiti da se to ne dešava.
Pisci su ljudi izolacije jer je i pisanje usamljenički posao. Da li je prinudna izolacija iskustvo koje nas može promeniti na duži period?
Već sam duže vreme, iz raznih razloga, u nekoj vrsti socijalne distanciranosti, te mi ova prinudna ne predstavlja ni neku veliku promenu, ni problem.
Mnogi su su ovih dana setili velikih proznih dela kao što su Kamijeva „Kuga“, Bokačov „Dekameron“, Markesova „Ljubav u doba kolere“ itd. Šta je vama na umu i ima li knjiga kojima biste se posebno vratili u ovo doba?
Vratio bih se knjizi koju sam svojevremeno prevodio – ne znam da li je još uvek moguće naći – dakle roman Danijela Defoa, „Dnevnik godine kuge“. Rekoh roman, mada se o žanru ove knjige itekako vodila raspra, mnogi su bili skloni da je smatraju dokumentarnom istorijom, mada je pripovedač označen samo inicijalima, fiktivna ličnost, a u vreme epidemije Defo je bio dete.
No, kakvo god bilo žanrovsko određenje Defoove knjige, nama bi danas jedno moglo biti bitno; ta Velika epidemija, bila je samo jedna od onih koje su u više navrata pogađale London. Tako je bilo i u ostatku Evrope; zato se u arhitekturi evropskih gradova mogu naći tragovi one institucije koja se zove karantin, lazaret, kontumac u Zemunu gde je putnik, pogotovo onaj koji je dolazio sa područja Otomanske imperije, morao biti zadržan određeno, ne tako kratko vreme. U samoj Imperiji je vladao stav koji kao da je prethodio raznim antivakserskim ideologijama; ništa ne treba činiti jer se ništa ne može učiniti, i sa tim stavom oštro polemiše Dositej Obradović, upravo kao neko rođen u pograničnom prostoru, dobar poznavalac i institucije kontumaca i stavova o nečinjenju.
Zapravo se tu i nije moglo mnogo učiniti i sistem karantina i brzog izveštavanja o pojavi epidemije bilo je jedino što je pogubne posledice moglo umanjiti. U drugoj polovini 19. stoleća otac Marsela Prusta, Adrien Prust, bio je veliki autoritet u pogledu epidemiologije; pišući „Kugu“ Alber Kami je koristio njegovu knjigu.
Postoje mnoge špekulacije na temu kakav bi mogao biti svet kad sve ovo prođe. Vi ste, na primer, govorili u jednom eseju i o turizmu kao o savremenom fenomenu. Kako sada izgleda, ova pandemija će u velikom meri promeniti, makar na neko vreme, savremeno poimanje putovanja. Možemo li uopšte u ovom trenutku imati neke pretpostavke do kakvih bi još promena moglo doći u vremenu koje nam predstoji?
Ukoliko brzo ne bude stvoren neki lek ili vakcina, priroda putovanja biti će vrlo promenjena. Boravak u karantinu je bitno uticao na putovanja Defoovog ili Dositejevog vremena; epidemije su bile deo svakidašnjice sa kojima ste morali računati; tako, na primer, Dostej odustane od puta u Istambul, jer čuje da je tamo epidemija. Naravno, od epidemija se i umiralo; poznata je priča kako je Čajkovski umro od kolere, priča zanimljiva jer je on, navodno, insistirao kod konobara da mu donese čašu vode uprkos upozorenju da je voda neprokuvana; priča tim neobičnija jer Čajkovski nije važio kao nekakav vatreni vodopija; ovo je, naravno, detalj koji se, uz njegove seksualne sklonosti, preskače u školskim biografijama.
Ali, ono što nam epidemije sasvim sigurno pokazuju i dokazuju, da je svet jedan i mnogo manji nego što mislimo; još početkom marta, činilo se kako je epidemija nešto što se dešava tamo bestraga, u nekakvom Vuhanu.
Mnogo toga će, naravno, zavisiti od razvoja situacije, vakcine, leka ili samog virusa; stručnjaci kažu kako je glavni razlog što više nema velikih epidemija kuge taj što je virus oslabio a da smo, pred onim oblikom bubonske kuge koji je harao Evropom, isto tako bespomoćni kao i naši preci. Da li je moguće da će se, u slučaju srećnog ishoda, stvari jednostavno resetovati, da ćemo se vratiti tamo gde smo krajem prošle godine bili? Ne verujem; ali bi i ovo moje mišljenje moglo biti posledica naivnog precenjivanja sopstvene važnosti. Možemo se opet setiti Marsela Prusta; bio je opsednut strahom od bakterija; imao je mašinicu da dezinfikuje sva pisma koja je dobio pre nego što će ih čitati. Dobro, danas nam elektronska pošta olakšava život, mada nas i tu vreba posebna vrsta virusa.
Autor: Jasmina Vrbavac
Izvor: rts.rs