Putovanje na kraj romana - Tri slike pobede Zvonka Karanovića

Trilogija Zvonka Karanovića Dnevnik dezertera – prva u srpskoj književnosti 21. veka – kroz sudbinu trojice mladih Nišlija prikazuje okrutne za Srbiju 90-te: vreme ratova, inflacije svih društvenih i moralnih vrednosti, razočaranja i depresije. Ali i vreme jedne mladosti, koja se opire presingu politike, diktatu nužnosti, pritisku beznađa. Za razliku od knjiga čija se vrednost ogleda uglavnom u aktuelnosti teme i jasnosti poruke, Karanovićeva trilogija (Više od nule, 2004; Četiri zida i grad, 2006; Tri slike pobede, 2009) predstavlja dobar primer spajanja provokativne problematike i visokog nivoa njenog umetničkog oblikovanja.

Naslov trećeg dela trilogije - Tri slike pobede - može se čitati kao zajednički imenitelj za sve tri knjige. U svakoj od njih pisac je dao sliku jednog teškog perioda nedavne istorije, prelomljenu kroz sudbinu junaka; svaki od njegovih protagonista pokušavao je da pobedi vreme u kojem se našao. Na nivou romana prividno proziran naslov postavlja pred čitaocem zadatak koji ima poetsko naličje. Pokušaj da nađemo te tri slike pobede u tekstu knjige pokazaće se komplikovanijim nego što se čini na prvi pogled.

Reč pobeda se javlja u romanu više puta, i više nego triput čitalac ima razloga da pomisli da se radi baš o toj slici. Sama činjenica da radnja počinje 8. maja, na dan kad većina evropskih zemalja slavi pobedu nad fašizmom, daje dodatnu – začinjenu gorčinom – težinu tvrdnji koja se javlja na prvoj stranici knjige: Velika je pobeda prestati biti naivan. Spoznaja da je čovek sam i da nije ništa drugo do ono što nosi u sebi, otvara novo poglavlje u životu dendija i bivšeg preprodavca markirane garderobe Ðorđa Uzelca. Ta slika pobede prikazuje junaka kao vojnika u kamionu na putu za Kosovo. Ðole ostaje živ – i to je još jedna njegova pobeda koju on spominje u svojoj priči. Slika muškarca koji na kraju romana kreće skupim kolima u svet verovatno je najbitnija za protagonistu slika pobede koju je on izvojevao. Ali, ima u knjizi i drugih slika pobeda: entuzijazma novinara koji snima „povlačenje heroja” (pobednika u skladu sa medijskom verzijom događaja), euforije koja se oseća u beogradskom vazduhu 5. oktobra. Međutim, ove pobede nemaju mnogo veze sa junakom romana: na početku i na kraju knjige on je sam. Sam je u ratu, sam je u miru: velika promena društvenog sistema 5. oktobra 2000. koju slave ljudi oko njega za Ðoleta je samo okolnost koja otežava njegov put u inostranstvo. Ako čitalac broji samo one druge, vidljive slike (ovde spada i slika proslave kraja bombardovanja u Nišu koja se spominje prema analogiji) dobiće društveni roman o ratu. Ako broji prve – recke pobedničkih stanja svesti - pročitaće ovu knjigu kao psihološki roman. Međutim, roman Z. Karanovića ne traži da napravimo izbor: u njemu ima prostora za oba čitanja i za još neke slike pobeda, najčešće obojene ironijom. Koliko ih ima, tih pobeda i njenih slika? Odgovor na ovo pitanje leži u piščevom izboru strategije dela: u romanu, kao i u životu, nema geometrijski preciznih figura. Umesto predvidljivog zatvaranja kruga priče pisac će napraviti spiralu. Klizačica (SUDBINA?) oboriće junaka na led da bi ga u nekom novom krugu –možda – podigla i povela sa sobom.

Osobenosti takve strategije čitalac zapaža već u prvom delu romana. Imena kosovskih sela imaju samo prva slova, od kojih bismo mogli da sastavimo njegov naslov B.L.A.T.O. BLATO je blato sela B., blato sela A., blato Niša, blato rata i živo blato očaja bez geografske oznake. Prostor je vrlo konkretan, a nekako nestvaran, kao što je pomereno, iščašeno vreme koje u njemu teče. Ovakav hronotop pogodan je za neki Felinijev film, za film D.Linča, za umetnički film koji neko mora da protumači kao što je Tatula nekad tumačio Ðoletu filmove Bunjuela. Ali, nema tog nekog, a film je pogrešan, skroz.

Prvi deo romana ispripovedan je iz dva stanja svesti. Ne radi se samo o ironiji ili grotesci nalik onoj kojoj su se obraćali Džozef Heler u romanu Kvaka 22, ili Kurt Vonegat u Klanici 5, ili Robert Altman u svom filmskom remek delu M.A.S.H. Pripovedač u nekim poglavljima koristi prvo lice množine MI. Zakleti egoista počinje da govori u ime onih s kojima se ne identifikuje, hteo-ne-hteo postaje deo mnoštva kao što se njegova privatna priča stapa sa pričom njegovog naroda, postajući deo istorije. Pripovedač ne razmišlja o tome, već samo fiksira stanje svoje svesti. Ðorđe Uzelac razlikuje se od većine književnih likova koji šetaju savremenom romanesknom scenom svojom nepredvidljivošću i nebrigom da se uklopi u kalup psihološke zadatosti. U njemu je književnost dobila junaka koji izmiče odrednici pozitivan/negativan što svedoci kako o životnosti lika, tako i o uspelom pokušaju pisca da obezbedi junaku najadekvatniju pripovednu perspektivu.

Više puta spominjana filmičnost knjiga Zvonka Karanovića dobila je u Tri slike pobede specifičnu nijansu: filmske paralele služe neobično zgusnutom dočaravanju atmosfere. Ðorđe crpe svoja poređenja iz sveta filma kao iz riznice bolje stvarnosti; umesto dugačkog opisa služi se kadrom iz nekog filmskog remek-dela. U kontekstu romana filmski način razmišljanja junaka dobija potvrdu u činjenici da upravo on nasleđuje Tatulinu filmoteku. Ðole nasleđuje takođe pesmu-testament svoga prijatelja. Fragmenat koji narator prepisuje sa Tatulinog zida, nije, međutim, onaj kojim se završava prethodni roman – eto još jedne poetske zagonetke za pažljivog čitaoca.

Roman Z. Karanovića zna da priredi i druga iznenađenja. Crna kosa bivše darkerke Nine stvara još jednu asocijaciju, neophodnu za razumevanje ove višeznačne i veoma precizno izvedene romaneskne priče. Ðole, potresen smrću Tatule, skuplja komadiće njegovog rasutog života. Obilazi njegovu majku, njegov grob, u potrazi za pomoću javlja se njegovim prijateljima Mihajlu i Gavrilu, seksom sa Zoricom završava svoj sedmodnevni festival, prima u kola, a onda izbacuje iz njih Džizusa. U tom lancu nedostaje samo Lilit. I ona se javlja u liku Nine, ništa manje fatalne za junaka. Želeći - poput Maltežanina iz Pratovog stripa - da promeni svoju priču, pripovedač ulazi u priču svog prijatelja Aleksandra Ðorđevića Korta. Rađanje „zajedničkog“ sina kruniše ovo stapanje tri priče u jednu. Radi se takođe o slici pobede sudbine nad junakom - njenom ironijom bivši ostavljeni sin postaje otac koji ostavlja. Život opet se pokazuje kao film – ovaj put kao sapunica koja prestaje da bude smešna ako se čovek nađe u njoj.

Poslednji roman trilogije zaokružuje priče o junacima, ali ne stavlja finalnu tačku. One ostaju otvorene. Čitalac ima osećaj da se radi o ljudima koje je upoznao, koji negde nastavljaju svoj život i kad se okrene poslednja stranica.

Tri slike pobede – to je knjiga koja se brzo čita, ali ne pušta da tek tako izađete iz nje, da je lako zaboravite. Možete da uživate u njoj kao gledalac književnog filma – njena slikovitost i dinamičnost pružaju tu mogućnost. Možete da se uživite u priču junaka kao njihov nevidljivi prijatelj i svedok vremena. A možete da se upustite u igru kreativnog čitanja – još jednu moguću avanturu na tom putovanju na kraj romana. To je književno delo puno dobrih mogućnosti, zaista.

Ala Tatarenko, profesor srpske književnost na Katedri za slavistiku univerziteta u Lavlovu (Ukrajina)

Izvor: www.delfi.rs