Putevi svile nekad i sad – intervju sa profesorom Piterom Frankopanom

Još jedan u nizu izuzetno zanimljivih intervjua sa autorom bestselera „Putevi svile“ I „Novi putevi svile“. Piter Frankopan uovom intervjuu govori o opštoj povezanosti događaja i promena koje valja sagledati u celini, a ne pojedinačno.


 
Kako je današnji fenomen sličan nekadašnjim  putevima svile? Što je još važnije, šta ga čini drugačijim?
 
Po rečima Marka Tvena, istorija se ne ponavlja, ali se rimuje. Putevi svile su bili mreža veza koja se prostirala duž kičme Azije, ali je preko mora povezivala ljude, zemlje i regione. Termin je apstraktan: nije bilo „početka“ ili „kraja“ putevima svile; nije postojala niti postoji struktura u okviru koje su određeni lokaliteti bili deo puteva svile. Putevi svile u istoriji opisuju kako su roba, ideje, jezici, kao i hrana, moda, geni i bolesti razmenjivani između susednih naroda i preko velikih razdaljina. U tom smislu, savremeni putevi svile liče na stare: i danas je veoma važno da produbljujemo i jačamo veze. Kina, kao lider i inicijator brojnih pokreta i resursa za stvaranje veza širom Azije, Afrike i Evrope pažljivo je naglasila da je reč o inkluzivnom (a ne isključujućem) modelu. Dakle, postoji mnogo sličnosti sa prošlošću.
 
Prvobitni putevi svile su bili kopnena mreža putanja za prevoz robe. Ipak, većina svetske trgovine danas je pomorska – kako to utiče na ponovno povezivanje?
 
Zavisi koga pitate. Neki se usredsređuju na značaj železničkih pruga, na troškove prevoza, kao i na uticaj na životnu sredinu ako se roba prevozi železnicom. I mnogo toga zavisi od toga kako se menjaju obrasci transporta. Jedna studija ukazuje na ogroman prelazak sa vazdušnog i morskog na železnički transport, uz osnovnu pretpostavku gde je 7.500 kontejnera poslato železnicom u 2015. godini, a prognozira se da će taj broj porasti na 7.5 miliona do 2020. godine.
 
Putevi svile su nastali u svetu u kome Novi svet nije postojao. Zaista, čini se kao da je uspon trgovine robljem preko Atlantika označio početak kraja puteva svile. Iako je istina da Istok postaje sve značajniji, transatlantski odnosi se neće ugasiti, a ni SAD neće izgubiti uticaj. Kakav efekat to ima na trenutnu integraciju?
 
Ne slažem se. U stvari, uspon atlantske trgovine robljem iznenada je podstakao jačanje puteva svile. Ne iznenađuje, na primer, da su Safavidsko Carstvo, Mugalsko Carstvo i kineska dinastija Đing dostigle slavu u periodu posle Kolumba. Lako se zaboravlja da je ekspedicija Vaska da Game, koja je povezala zapadnu Evropu sa Persijskim zalivom, južnom Azijom i šire bila jednako važna kao i Kolumbova i onih koji su ga pratili. Važno je razmišljati o prošlosti povezujući činjenice. Globalizacija se tumači u poslednjih 12 meseci kao izrazito negativan termin. Nisam siguran da je moguće stati na put promeni, a moje izučavanje istorije pokazuje da je to čak i opasno.
 
Istorijski put svile bio je uglavnom spontani fenomen, i sastojao se od ogromne mreže trgovaca širom Evroazije. Izgleda da danas veći deo integracije vode države i njihovi projekti (npr. „Pojas i put“, „Novi put svile“, „Evroazijska ekonomska unija“)?
 
Naravno, zato što države imaju na raspolaganju mnogo više značajnih resursa od pojedinaca koji se bave trgovinom ili korporacija; ali one takođe imaju snažan interes za izgradnju infrastrukture, pravnih sistema i veza koje omogućavaju porast trgovine, kao i optimalne rezultate kada su u pitanju oporezivanje, obnavljanje i povećanje vladinih prihoda. To znači da države imaju suštinsku ulogu u velikim infrastrukturnim projektima koji se trenutno odvijaju širom Azije. A to se i ne razlikuje toliko od sveta od pre dve hiljade godina: putnici i trgovci pisali su o tome kako se upravljalo državama, o kvalitetu puteva, o različitim administrativnim kontrolama, snazi i tako dalje. Mislimo da živimo u novom dobu i da su naši preci bili neznalice. Ni jedno ni drugo nije tačno.
 
Sa istorijske tačke gledišta, putevi svile su bili izvor ne samo prilike, već i pretnji (stepski osvajači, bolesti, itd). U kojoj meri to smatrate relevantnim u modernom kontekstu?
 
Svaka intenzivna razmena podrazumeva nekakav rizik. Bolest se, na primer, brzo širi među ljudima koji redovno komuniciraju. A u današnjem svetu, činjenica da putnici u avionu mogu raširiti ptičji grip u roku od nekoliko sati treba da nas podseti koliko naš svet stoji na staklenim nogama. Mislim da postoji veliki broj pretnji međunarodnoj zajednici zbog načina na koji putujemo, živimo i komuniciramo. Ono što je bitno jeste kako procenjujemo te rizike, pripremamo se za njih i nosimo se s njima kada postanu stvarni.
 
Stari putevi svile bili su delom podstaknuti bogatstvom Bliskog istoka. U vašoj knjizi pominjete da rimska ekspanzija nije bila usmerena ni na sever niti na zapad, već na istok. Danas, u mnogim od ovih istorijski važnih regija vlada nemir. Sirija, koja je bila toliko bitna za stare puteve svile, prolazi kroz surov građanski rat. Terorističke grupe kao što je Islamska država kontrolišu velike prostore Bliskog istoka i utiču na slične pokrete u centralnoj Aziji (kao što je Islamski pokret Uzbekistana). Da li mislite da je to ograničavajući faktor za potencijalno stvaranje novih puteva svile ili je to samo ponavljanje šablona koji su oduvek postojali?
 
Neki od današnjih problema na Bliskom Istoku zahtevaju pažljivo istraživanje događaja pred kraj Prvog svetskog rata; drugi se odnose na intervencije zapadnih sila koje bi se najpogodnije mogle opisati neuspešnim, a ako smo više kritički nastrojeni, možemo reći i da su kontraproduktivne. Iz moje perspektive, međutim, najvažnije je da se Bliski istok ne posmatra kao odvojen, samostalan fenomen. Trebalo bi, naravno, sagledati to u širem kontekstu: Arapskog proleća; Rusije i Ukrajine; Bregzita i problema u EU; Trampa i polarizacije američke politike; ogromne društvene i ekomske promene u Kini; preobražaja u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Možemo izvući korisne pouke ako na prošlost, sadašnjost i budućnost sagledamo iz drugačije perspektive.
 
Izvor: caspianpolicy.org
Prevod:  Ivana Jeremić
Foto: Neil Gavin