Proslavimo sto jednu godinu od rođenja Duška Radovića: Podsetnik na to kako je divno biti dete

Kad sam bila mala, živeli smo u porodičnoj kući na Banovom brdu, u Požeškoj ulici. Imali smo dvorište i veliki orah koji je natklanjao terasu. Tata je nabavio kameru, veliku kao da je ručni traktor. Snimao me je kako se igram, kako objašnjavam razne stvari, recitujem, pevam na mikrofon koji sam dobila od bake… Moje raznobojne šnalice za kosu i drečavi žiponi su razbijali monotoni kolorit VHS snimaka s kraja osamdesetih godina prošlog veka.



Jedne večeri, valjda nisam mogla da spavam, pa sam u pidžamici prevrtala plišane igračke, osvetljena malom lampom u formi svetlećeg patuljka. Pravila predstavu za, verovatno, preumorne roditelje. Tada je nastao snimak na kom dramski izvodim pesmu „Strašan lav“, Duška Radovića.

„Nalogusen i lut sav. Stlasno… Stlasno… Taj je jeo sta je ‘teo… I oblaka jedan deo! Stlasno! Stlasno!“ Nisam umela sva slova da izgovorim, ali sam znala koliko je uzbudljiva poenta pesme koja me čeka na kraju:

„Dok ga Brana, jednog dana nije gumom izbrisaoooooo!“ Kakvo otkrovenje! Moguće da je „Strašan lav“ Duška Radovića prva pesmica koju sam naučila. Sigurno je da je to prva poezija koja me je duboko dirnula, razbuktala mi maštu i ohrabrila me za avanture koje dolaze. Jedan čarobnjak poezije za decu, u moje malo srce tada je usadio ideju da mnoge strašne pojave možemo sami da zbrišemo, jer je gumica u našim rukama. Hvala mu!

Devedesete godine u Srbiji nisu bile lepo vreme za detinjstvo. Bilo je mnogo buke, previše važnih i strašnih vesti i pregršt problema koje su pravili i pratili odrasli. Mi deca smo u tom džumbusu imali putokaz radosti dobrih duhova, koji su život posvetili tome da nas što duže sačuvaju od problema koje prave oni odrasli što su zaboravili na decu u sebi. Odlasci u „Malo pozorište Duško Radović“, hranili su moju radoznalost, hrabrost i želju za igrom u godinama sankcija.

Ovih dana, šokantna mi je bila spoznaja da obeležavamo sto jednu godinu od rođenja našeg Duška Radovića, pisca, novinara, urednika TV Studio B i autora najdivnijih aforizama koji su u Beogradu nastali. Duško Radović, moj Duško Radović, je sada istorijska ličnost, a „Strašan lav“ je maltene klasik!

Kad sam na Bookmate platformi pronašla pesme Duška Radovića i moju omiljenu knjigu „Poštovana deco“, sa ilustrovanim strofama stihova, emocije su me preplavile. Nisam otvorila elektronsku knjigu – to je bio portal koji me je vratio u detinjstvo! Skuvala sam čaj i čitala te neprevaziđene stihove. Mirisali su na igračke i oduševljenje životom koji me čeka, ali su me i povezivali sa svom decom koja to sve doživljavaju danas.



Duško Radović nije bio deo mog detinjstva. On će zauvek biti moje detinjstvo. U tome je magija njegovog lika i dela.

Mnogo sam „strašnih lavova“ obrisala gumicom od večeri koju je tata snimio na VHS kaseti, pa posle mama nosila u video klub da se prebaci na CD. Prošlo je više od pola veka od kad je Duško Radović, na mašini, otkucao pesme i poslao knjigu „Poštovana deco“ nekoj štampariji. Svet se umeđuvremenu promenio do neprepoznatljivosti, ali je Duškov glas ostao, čist kao detinjstvo i briljantan kao ushićenje usled novih saznanja. Zato 29. novembar treba zauvek da slavimo kao dan na koji je magija ovog sveta postala bogatija. Pomisao na svet bez stvaralašta Duška Radovića je vrlo uznemirujuća. Kako bismo se svi snalazili u surovim uslovima odraslog života, da nema onih koji će nas zauvek podsećati kako je divno biti dete, bez obzira na godine? Bilo bi strašno, strašno…

Autor: Miljana Nešković
Izvor: bookmate žurnal