„
Profesor žudnje“ je središnja knjiga trilogije
Filipa Rota o profesoru Dejvidu Kepešu, koju čine romani čitljivi sasvim nezavisno jedan od drugog. U ovom se govori o odrastanju, univerzitetskom životu i akademskoj karijeri glavnog junaka, kao i o njegovim nezasitim seksualnim željama, sve do razdoblja u kojem on ima dovoljno godina da bi se zvanično – ali ne i suštinski – mogao nazvati zrelim. Budući da je Kepeš, uz to, i pripovedač koji nam sa višedecenijske distance prepričava svoj život, a Rot ga čuva od konačnih i odlučujućih izreka, svaki čitalac može da iz svoje tačke gledišta locira izvor njegove neiscrpne požude: u planinskom hotelu njegovih roditelja gde je odrastao, a gde je upoznao fascinantno primitivnog i višetalentovanog zaposlenika Herbija Bratatskog kog je želeo da oponaša; u samoj primarnoj imućnoj jevrejskoj porodici; za vreme studija kada je otkrio da mu je „cimer“ homoseksualac i kad nije mogao da nađe devojku; u samim sedamdesetim godinama kada je roman objavljen i kad su seksualne slobode u SAD dosegle neslućene razmere; ili u Londonu, gde je prisno upoznao dve Šveđanke…
U Americi u koju se vraća, Kepeš zasniva i rastura brak. I daje časove iz komparativne književnosti, čime se, s obzirom na njegove poteškoće da sazna sebe, neizbežno ukazuje na jalovost akademskog sveta, koji je možda više deo Dejvidovih problema nego njihovog rešenja. U tom smislu, scena u kojoj Kepeš u Pragu sanja kako upoznaje omiljenu prostitutku
Franca Kafke – pri čemu mu je ponuđeno da vidi njeno međunožje i tako otkrije zašto je toliko zanimala njegovog omiljenog klasika – nosi jak parodijski potencijal, što ne znači da je posredi jedina epizoda kojom se u romanu problematizuje značaj književnosti.
Stalna emocionalna nesigurnost neizbežno vodi Dejvida Kepeša na sesije psihoanalize kojima bi trebalo da locira seksualni koren vlastitog nefiksiranog stanja duše. I u tom aspektu, Rot daje značajan mig čitaocu i njegovom potencijalu tumačenja, koji snaži upečatljivim erotizovanjem epizoda iz Kepešovog života i vrste psihijatrijskog odgonetanja njihovog uzroka. Možda je Dejvidov izvor greha – i prateće griže savesti – zapravo praroditeljski: starozavetni, a doktor Klinger koji nastoji da ga „izleči“ na sesijama i uz pomoć antidepresiva koje mu prepisuje možda je, u tom ključu, preuzeo starinsku ulogu rabina. Mada je i samog Rota moguće čitati kao psihoanalitičkog pisca, koji isteruje iz svojih likova unutarnje demone i konflikte, i koji ih tretira diskretno – svojevrstan terapeut. U tom ključu bi najdublja istina glavnog junaka mogla biti da on celog svog života zapravo ne traga za pornografijom nego za postepenom dekonstrukcijom sopstvenog mozga do koje dolazi kroz niz iskustava nakratko realizovane žudnje i kroz same brojne odlaske kod doktora za dušu.
Posredi su samo neki od finih (mogućih ili izgovorenih) paradoksa romana. Među ostale spadaju Kepešov unutrašnji mehanizam prkošenja onom što voli i njegovog dovođenja do očajanja a sebe do emocionalnog zasićenja, kao i Dejvidova sklonost da naudi ženama od kojih očekuje spas. Činjenica da je „Profesor žudnje“ roman koji mnogo više otvara pitanja nego što daje odgovore, govori samo o dubini ove fikcije, baš kao što takvom zaključku ide u prilog i veća važnost samog procesa Kepešovog samodefinisanja i samolociranja od ishoda dotične saznajne potrage. Kako god glasio, taj ishod bi bio jednosmeran i umanjio bi izrazitu značenjsku fluidnost i bogatstvo dela.
Autor: Domagoj Petrović