Bojan Ljubenović dobitnik je Međunarodne nagrade za satirično stvaralaštvo „Aleko“ za priču „Poreklo“, koju ćete upravo imati priliku da pročitate.
„Poreklo“
Nekim čudom ispred šaltera u opštini nije bilo nikoga pa sam odmah prešao na stvar:
- Dobar dan. Želim da promenim ime i prezime.
Gospođa za šalterom me je pažljivo pogledala.
- Kako se sada zovete? – pitala je.
- Blagoje Petrović – odgovorio sam.
- A kako biste da se zovete?
- Pa Blagoje Petrović.
Žena je nervozno skinula naočare.
- Zovete se Blagoje Petrović, a hteli biste da promenite ime u Blagoje Petrović. Je l’ vi to mene zafrkavate?
- Ja uopšte nisam rekao da želim da promenim svoje ime i prezime.
- Nego čije?
- Mog pradede. Živorada Petrovića.
Živac ispod levog oka je vidno počeo da joj podrhtava.
- Želite da promenite ime svog pradede... A gde vam je pradeda?
- Naravno, umro je. Pre pedeset godina.
- I sad vi želite da mu promenite ime. Mogu li da znam zašto?
Znao sam da ću morati da objašnjavam.
- Svi vučemo poreklo od svog pradede, zar ne? – pitao sam.
- Tako je – rekla je službenica.
- E pa, poreklo koje ja vučem od svog pradede je neodgovarajuće.
- Za šta – neodgovarajuće?
- Za dobijanje pasoša sa kojim bih mogao da radim u Evropskoj uniji. Ovih dana sam obišao nekoliko ambasada, ali su mi svuda rekli da mi je poreklo neodgovarajuće. Pradeda mi je, naime, Srbin.
- A šta biste vi da bude?
- Bilo šta. Bugarin, Mađar, Slovak, čak i Hrvat. Ali najbolje Bugarin, oni najlakše daju državljanstvo.
- Ako sam dobro razumela, vi želite da promenite ime svog pradede Živorada Petrovića u neko bugarsko, kako biste lakše dobili njihov pasoš, a potom i radnu dozvolu u Evropskoj uniji?
- Tačno. Dobro ste shvatili. Od plate u Srbiji ne mogu da živim, a iz Evrope su me već dva puta deportovali.
Žena se blago nasmejala.
- Za ovakvo nešto još nisam čula. Ali priznajem da ima logike. Zašto jednostavno ne sačekate da Srbija ne uđe u Evropsku uniju?
- Gospođo, ljudski život je kratak, mi ne živimo trista godina kao kornjače.
Klimnula je glavom kao da se slaže sa mnom, ali je potom rekla.
- Promena imena i prezimena drugih lica, pa ni svojih predaka po zakonu nije moguće. Imate li još neki zahtev?
Malo sam razmišljao a potom rekao:
- Mogu li onda ipak da podnesem zahtev za promenu svog ličnog imena?
- To može. Kako biste da se zovete?
- Blagi Petrov.
Opet je skinula naočare i gotovo majčinski me pogledala.
- Novo, bugarsko ime, vam neće pomoći da dobijete bugarski pasoš, to znate?
- Znam, ali će pomoći mojim praunucima. Neću da me kunu zbog pogrešnog porekla kao ja svog pradedu.