Sjajni psihološki triler Fione Barton „Udovica“ izazvao je interesovanje čitalaca još pre objavljivanja. To je priča o ženi koja je nepokolebljivo ostala na strani svog supruga koji je optužen za užasan zločin. Sada, kada je mrtav, ljudi žele istinu – a ona nikada nije jednostavna kako se čini. Iako joj je ovo prva knjiga, Bartonova je više od 30 godina cenjeni novinar, i u pisanju jasno razlikuje tanku liniju koja razdvaja činjenice od fikcije. U intervjuu sa Džoom Hartlubom pričala je o nekonvencionalnim pripovedačkim tehnikama, o tome zašto su joj sporedni junaci fascinantni, i kako se navikava na neočekivani ali zasluženi uspeh svog romana.
Upravo sam završio čitanje „Udovice“ i ubeđen sam da će se naći na listi najboljih knjiga ove godine. Priča se kreće između pet likova, i šeta između prošlosti i sadašnjosti (u poglavljima je jasno naznačeno koji lik priča i u kom vremenu) što doprinosi napetosti i misteriji koje ne jenjavaju. Počnimo razgovor od narativnog stila. Kako ste se odlučili za tako nekonvencionalan stil koji je, kako se ispostavilo, savršen za ovu knjigu?
Čula sam u glavi Džin kako govori i počela sam da pišem „Udovicu“ kao narativ jedne osobe. Ispostavilo se da je to bilo previše ambiciozno i da su mi potrebni i drugi glasovi kako bih ispričala priču i kako bi čitalac shvatio šta Džin misli i govori i šta se dešava van njenog malog sveta.
Rekli ste da ste neko vreme imali koncept „Udovice“ u glavi, još pre nego što ste je napisali. Da li je neki određeni slučaj poslužio kao inspiracija?
Uvek su me fascinirali sporedni likovi u pričama – žene, majke, očevi, deca optuženih za užasna dela. I oni su pogođeni, ali je fokus na drugim stvarima. Mislim da je slučaj dr Harolda Šipmana – serijskog ubice u Britaniji koji je ubio svoje roditelje – kristalizovao to moje interesovanje za sporedne junake jer je njegova žena Primrouz ostala uz njega i nije komentarisala njegov postupak čak i kada je osuđen na doživotnu kaznu zatvora.
„Udovica“ je triler ali i priča o mračnim stranama braka; Džinin suprug Glen Tejlor toliko je manipulativan i opsednut kontrolom da se njegov uticaj oseća i posle njegove smrti. Kako ste razvili Glenov lik tokom pisanja knjige?
Moj prvi susret sa njim se poklapa sa prvim trenutkom kada ga i Džin opazi: na autobuskoj stanici gde naleće na nju iz noći u noć, skockan i ambiciozan. Videla sam ga kroz oči opčinjene tinejdžerke i osetila sam kako Džin privlači i fasciniraju Glen i život koji joj on nudi. Ali dok sam pisala, Džin i ja smo počele da viđamo neke demone koji su pokretali Glenovu ambiciju – očajničku potrebu da se dokaže ocu siledžiji i osećaj pripadanja. Kod takvih ljudi sve je u redu dok se stvari odvijaju onako kako oni žele. Prepoznala sam u njemu ono crno razočaranje koje sam videla i u drugima kada stvari ne idu kako žele. Nisam znala gde će ga to odvesti ali je počelo da nas vodi mnogo mračnijim putem.
Veliki deo „Udovice“ bavi se novinarstvom i novinarima, naročito lik Kejt Voters. Da li vas dve imate nešto zajedničko? Da li su neke novinarske vinjete bile inspirisane stvarnim događajima?
I ja sam radila isto što i Kejt – kucala na vrata, ubeđivala ljude da mi daju intervju; ali ona nije ja (a sa time se slažu i prijatelji novinari!). Činjenica je da sam radeći kao novinar 30 godina imala prilike da dobro upoznam svoje kolege; moja junakinja Kejt je otelotvorenje najboljeg i najgoreg u njima. A dobro ste pogodili, scene iz redakcije su pisane iz iskustva.
„Udovica“ istražuje neke, ali ne sve, sekundarne teme iz TV serije „Making a Murderer“. I Vaša knjiga i serija, iako potpuno drugačije, istražuju pitanja krivice i nevinosti, manipulacije, preteranog publiciteta, potencijalnih zamki i mračnih motivacija. Zašto se romani poput Vašeg bave najgorim ljudskim akcijama i imaju veliku publiku koja prevazilazi zemlje i kulture?
Mislim da privlačnost „Udovice“ leži u tome što su u pitanju obični ljudi u neobičnim okolnostima. Čitalac je suočen sa situacijom koja može da se dogodi bilo kome, i ne može a da se ne stavi na mesto likova i zapita se šta bi on uradio na njihovom mestu.
Nakon što je intervjuisala majku nestalog deteta, Kejt kaže: „Upravo to javnost želi da čita kako bi mogli da drhte u kućnim haljinama dok piju čaj i jedu tost i govore svojim supružnicima: 'Ovo je moglo da zadesi i nas'“.
Imao sam veoma iznenadnu i snažnu emotivnu reakciju na završetak priče. Da li ste, pišući knjigu o najvećem strahu svakog roditelja – otmici deteta – možda oklevali da se upustite u emotivna iskušenja koja ta tema izaziva?
Oklevanje bi bilo nepošteno. Dovela sam čitaoca dotle i morala sam da nastavim. Sećam se da sam osetila potrebu da se protegnem posle nekoliko sati intenzivnog pisanja i shvatila da se napolju smračilo, a ja sam se osećala veoma uplašeno i potreseno posle pisanja nekih delova knjige.
Ljudi su me mesecima pre nego što se pojavila, pitali za „Udovicu“. Pošto sam je pročitao prošle noći uveren sam da će ispuniti očekivanja. Da li ste bili iznenađeni reakcijom? Da li ste sumnjali u uspeh ove knjige dok ste je pisali?
Kao i gotovo svakog novog autora, sumnje su me opsedale tokom procesa pisanja, a kada je sve ovo počelo nisam mogla da verujem. Pomalo mi je sve nadrealno. Osećam se kao da stojim i sa strane gledam kako se to dešava nekom drugom. Potpuno sam oduševljena ali mi je potrebno neko vreme da se naviknem...
Do sada ste bili poznati kao novinar. Poslednjih nekoliko godina volontirate i pomažete novinarima u egzilu. Kako ste se na to odlučili? Da li ćete nastaviti sa tom aktivnošću i sa pisanjem?
Suprug i ja smo planirali da volontiramo kada se penzionišemo i počeli smo da se bavimo time dok smo još mladi da možemo u tome i da uživamo. Volontirali smo dve godine na Šri Lanci. Radila sam sa novinarima u veoma represivnom režimu i kada nam se program završio nastavila sam da radim sa ugroženim novinarima i švedskom organizacijom
Fojo pri
Univerzietu Lineus. Obučavala sam novinare u Mjanmaru, Zimbabveu, Južnom Sudanu, Keniji, Tajlandu i istočnoj Evropi. Planiram da malo smanjim frekvenciju putovanja kako bih imala vremena za pisanje. Ali još nisam spremna da potpuno prestanem.
Kakav Vam je bio raspored dok ste pisali „Udovicu“? Da li ste se sa mukom pridržavali rasporeda rada ili Vam je bilo relativno lako budući da ste kao novinar uvek bili suočeni sa kratkim rokovima?
Moram nešto da priznam: pišem u krevetu poput dame Barbare Kartland. Problem je što će mi, ako ustanem, nešto skrenuti pažnju i zato ostajem u krevetu i pišem najmanje dva sata. Uvek mi je bio potreban rok, a ako ga promašim, to je za mene prava noćna mora. To znači da ponekad umem da stignem da završim posao i pre roka...
U jednom momentu Kejt piše nešto za šta se nada da će biti sveobuhvatan članak o Belinom nestanku i pravi razliku između „skakača“ – onih koji uskoče u svoj tekst i gledaju gde ih misli i reči vode – i „planera“ koji prave nacrt članka, priče ili knjige pre nego što počnu da pišu. Koji metod ste Vi koristili u „Udovici“? Prvi, drugi ili, kao Kejt, kombinaciju oba?
Skakač bez stida. Pretpostavljam da pišem u glavi pre nego što sednem za tastaturu. Zaorem, a posle pregledam. To ponekad može da bude opasno – kao hod po žici – ali, adrenalin je sjajan motivator.
U „Udovici“ ima mnogo sjajnih likova sa interesantnom hemijom i mogućnostima. Da li će se neki od njih vratiti u drugoj knjizi?
Nisam planirala da pišem serijal ali će Kejt Voters, novinarka u „Udovici“ biti glavni lik u mojoj drugoj knjizi o njenom otkriću bebe sahranjene u bašti jedne kuće. Potraga za počiniocem dovodi do neočekivanog obračuna svih umešanih.
Autor: Džo Hartlub
Izvor: www.bookreporter.com