Maternji jezik
Džumpe Lahiri je bengalski, engleski je jezik sredine u kojoj se formira kao autorka, ali danas piše isključivo na italijanskom. Zahvaljujući lepezi književnih uticaja od Ovidija do
Gogolja i Foknera, Džumpa Lahiri uverljivo portretiše regionalizam u književnosti i tragikomediju u životu.
Iako je njen pripovedni glas lako svrstati među kosmopolitske, zbog lucidne revizije tema kao što su odnos centra i margine ili osvajanje slobode, primaran je poriv da se iskustvo bolne i razdiruće tranzicije pretoči u prizore koji svedoče o nepremostivosti kulturnih razlika, o zloupotrebi moći i emocija.
Emotivan odnos Džumpe Lahiri prema Italiji delom podstiču naivno prenaglašena insistiranja na sličnostima sa zemljom predaka: kulture Indije i Italije su veoma stare, podseća nas ona, u obema su važne porodica i tradicija, obe govore jezikom koji je bogat dijalektima. Ipak, Džumpinih devet priča iz ove zbirke neće biti zamena za uzbudljivo letovanje ili intrigantan putopis: Rim njenih bezimenih junaka i junakinja više je disfunkcionalan nego šarmantan, a obojen je ksenofobijom i rasizmom. To nije idilični grad sa razglednica, već lavirint netolerancije i netrpeljivosti prema razlikama. Nostalgični i melanholični junaci su kao gromom pogođeni traumama roditelja (
Izgnanstvo), bahatim rasističkim etiketiranjem koje je ustaljena intergeneracijska praksa (
Ponovni susret), sećanjem na formativne uticaje koji su ih obogatili više nego što su slutili (
Dante Aligijeri). Njihov trud da uspostave razmenu stavova, emocija i tajni neće uvek dovesti do radosti prepoznavanja: likovi ostaju raskorenjeni čak i kad ih svojataju dva doma, dve kulture i dva jezika, a burno su preosetljivi na nasilje i netoleranciju, za koje leka kao da nema.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova